Вести
19. 01. 2016.
Сведок историје
Све се о листу „Политика" мање више зна, па није лако поводом рођендана најстаријег дневног листа на Балкану „ископати" нешто непознато или мање познато.
Међу таквим мање познатим детаљима из 112 година постојања „Политике" свакако је одговор Даворина-Дарка Рибникара књижевнику Матији Бећковићу.
Писац је, наиме, баш у „Политици" својевремено написао следеће: „У најуспелије изуме српске хералдике, с правом се убраја заглавље 'Политике'. Не зна се ко је аутор, а зна се да је, то, био неки Рус, емигрант чије име не бисмо смели заборавити."
На тај Бећковићев текст Дарко Рибникар је реаговао овако: „Овакво Бећковићево ’откриће’ може да заинтересује необавештеног добронамерног читаоца наводећи га на погрешан закључак. Обрађени, појединачно, ручно, у дрвету, осам слова имена „ПОЛИТИКА” чији тип дотле није био познат у графици, изворно су ауторско дело Владислава Ф. Рибникара. Он је власник тих слова као и новина ’Политика’ коју је основао далеке 1904. Идејна концепција главе листа заокружена је коначним избором садржине правоугаоника с именима четири Рибникара, смештеном у десни угао прве странице 'Политике', после смрти мог оца Владислава Сл. Рибникара, 1. 12. 1955.“
У Вишем суду, у Београду, налази се Уговор П-41/1997. који је „Политика” АД потписала с породицом Рибникар. У члану 2. тог уговора пише да су Рибникари једини законски наследници носилаца интелектуалних права у оквиру којих је идејна концепција главе листа „Политика”.
Члан 4. потврђује „да је лист ‘Политика’ у континуитету наставио да користи концепцију главе листа као оригиналну духовну творевину оснивача, док члан 10. гласи да се „Политика” обавезује да идејну концепцију главе листа неће мењати. Нажалост, идејна концепција листа, грубо је нарушена на Дан „Политике”, 25. јануара 2007. Треће слово „Л“ у имену листа „Политика” не одговара ауторском делу оснивача и власника - Владислава Ф. Рибникара.
С насловне стране листа „Политика", из десног угла, избачен је правоугаоник с именима четири Рибникара. Ову самовољну одлуку, донео је и спровео тадашњи генерални директор Срђан Јанићијевић, иначе, зет Матије Бећковића. Дакле, власник, оснивач и директор новог дневног листа, лично је креирао изглед слова будућег имена листа, с јасном намером да „Политику" већ на први поглед учини препознатљивом и суштински различитом у односу на осталу штампу тог времена. Таква визионарска процена Владислава Ф. Рибникара значаја угледа главе листа, допринела је рађању и грађењу својеврсног препознатљивог „Политикиног" идентитета.
Разумљива је оваква реакција Дарка Рибникара, не само што је желео да укаже на неистину, већ и да, с правом, одбрани оно што је Србији у наслеђе оставила ова породица.
Фрањо Рибникар из родне Словеније у Србију долази 1896. године са супругом Милицом. Лекарску каријеру започео је у Трстенику где му се рађају синови Владислав и Слободан. Најмлађи Даворин-Дарко рођен је у Свилајнцу где је Фрањо прешао да ради.
Најстарији син др Фрање Рибникара, Владислав Рибникар школовао се у Јагодини и Београду. После завршених студија у Београду, школовање наставља у Француској и Немачкој. Када су 1903. збачени с престола Обреновићи, Владислав се враћа у Београд. Ни пуну годину по повратку, 25. јануара 1904. покреће, односно оснива дневни лист „Политика", а уједно је и њен први уредник. И на том месту остаје до 1914, односно до одласка у рат.
Резервни капетан по чину јуначки се борио. Тешких рана допао је у околини Пецке, односно у бици за планински врх Ражањ. Из болесничког кревета, у импровизованој пољској болници у Пецки издиктирао је писмо брату Дарку у којем му каже да је рањен, али да се не секира и не брине. У то време Дарко је војевао код Беле Цркве. И он је био резервни официр, по чину капетан. А онда је судбина учинила нешто што само она уме да учини.
Док је Владислављево писмо путовало Рађевином, рањен је и Дарко. Само пет стотина метара даље од места где му је и брат Владислав тешко погођен. Наиме, трећи дан, када је дознао да му је старији брат Владислав смртно рањен на Петриној стени, капетан Дарко Рибникар напустио је Белу Цркву са десетином својих војника и стигнао до под Петрину стену, где га је у селу Шљивови, са северне стране Петрине стене, пресекао рафал. Сутрадан је капетан Дарко Рибникар опојан и сахрањен са леве стране западних црквених двери, где му лепо исклесан и исписан спомен-белег и данас стоји у гвозденој огради. Капетан прве класе, Владислав Рибникар, јунак и херој борби на Петриној стени, умро је трећи дан потом и не знајући да му је млађи брат Дарко погинуо на петсто метара подно његовог положаја на Петрасу и да је већ сахрањен у Белој Цркви.
После Другог светског рата капетан Владислав Рибникар, оснивач, први уредник листа „Политика" и јунак борби на Петриној стени, ексхумиран је и премештен у породичну гробницу у Београду, истог дана када и његов брат Дарко.
Владислаљева супруга Милка, после погибије браће Рибникар 1914. године, постала је стуб „Политике". И тако је било све до 1. септембра 1919. године, када на место директора долази Слободан Рибникар, трећи брат. И Слободан је био лекар и учесник ратоваод 1912. до 1918. године.
Пет година је Слободан био директор „Политике". Умро је 1924. године. На месту директора наследио га је најстарији син Владислав. Имала је „Политика" тада за собом већ неколико ратова, а чекао ју је још један. И све је преживела. И не само преживела, већ и сведочила о њима. 0 њима, али ио свему осталом. Из целог света. Што и данас чини.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.