Вести
25. 01. 2016.
Поново бих с оркестром на педале
Кад дођеш у било који град /А у било који град се долази врло касно / Кад дођеш врло касно у било који град /Ако тај град буде случајно Ваљево... Ови стихови из култне поеме који су обележили један део живота и стваралачког опуса највећег живог српског песника Матије Бећковића, добрим делом су окрзнули и мене. Дошао сам у Ваљево на годину, највише две, а остао четрдесет. То одмах говори да се не ради о било којем и било каквом граду, већ о бајковитој вароши на Колубари, са чудесном привлачном моћи и „манџама” које само она зна да припреми. Кад вас у’вати, лако вас не пушта.
Највећи квалитет Колубаре и брда су његови људи. Јесу Ваљевци прорачунати, опрезни, завидни, али исто тако не недостаје им ни несебичности ни поштења. Духовити су, талентовани, амбициозни и без тешкоћа праве разлике између жита и кукоља.
Када је у питању новинарски посао, знају да га цене, али не и да прецењују. Нису им мрске ни прејаке речи, посебно ако не погађају њих директно. Знају искрено да се радују кад о њиховом граду, култури, привреди, селу и суграђанима у новинама освану лепе и похвалне приче.
На почетку грицкања журналистичког хлеба саветовано ми је да, ако желим да ме поштују, не треба да будем превише фин. Ипак, поред више покушаја, није ми полазила за руком предложена трансформација. Можда се нисмо најбоље разумели, али од три новинарска узуса: информисати, жигосати и афирмисати, ниједан нисам заобилазио, с тим што сам све време имао неодољиву жељу да нечији труд, умеће, упорност, луцидност или храброст похвалим и подржим.
На страницама „Политике” забележене су бројне приче о младим талентованим људима из овог краја, али и целе Србије, који су по научно созерцање долазили у престижну Истраживачку станицу у Петници. Пољопривредници, посебно воћари из ваљевског краја, често су били моје „звезде”. Осећао сам се као члан тима када је инжењер Живорад Цветковић обелоданио да је конструисао уређај за сушење намирница које за исхрану користе астронаути током дугих васионских мисија. Са усхићењем сам писао о „жени змају” из ваљевског села Ставе, о фарми змија отровница – поскока, а скоро недељу дана, као какав хистерични колпортер, махао сам насловом „Труманова јаја из ваљевског краја”.
Задриглим директорима, страначким стручњацима опште праксе и претежно пристојним, локалним властодршцима нисам се превише бавио, јер сам на време схватио да је политика вештина за стварање проблема. Био сам на страни живота.
Паралелно са својим писањем чинио сам све да помогнем да Ваљево не склизне у зембиљ провинције. Од Модерне ликовне галерије, Интернационалног студија, Народног музеја, преко Ваљевске гимназије, Џез фестивала, Гудачког квартета МИС, Неверних беба, светског балетана Милорада Мишковића, Тешњара, ВАКУМ-а, Протиног споменика вајара Мила Јевтића, Истраживачке станице Петница до „Босиса”, „Гејта” и Повленских кугли, правио сам импровизовани Кинески зид да цунами звани контракултура, јефтина забава, шунд и слични перформанси не запљусну овај град.
У првој линији одбране били су и познати књижевник Радован Бели Марковић са својом „Живчаном јапијом”, „Лајковачком пругом”, „Оркестром на педале” или „Кнезом Мишкином у белом Ваљеву”, Здравко Ранковић с „колубарском Британиком”, новинари Драган Тодоровић, Љиљана Кецојевић, Бранко Вићентијевић, књижевни критичари Остоја Продановић и Бранко Пиргић, професор Радован Марјановић, глумци Веца Андрић и Бранко Антонић, графички дизајнер Душан Арсенић, спикер и чувар ћирилице Зоран Станојевић, бунтовник и иконописац Богољуб Арсенијевић Маки...
Наравно, нисам могао све време да будем фин, јер су Ваљево и Колубарски округ били голема жртва скандалозне приватизације. Кроз лавиринте и каљуге транзиције још пролази, додуше уз нешто мању грозницу. То су биле приче у којима, често, нисам знао да се контролишем, те сам лопове и преваранте називао правим именима.
У Ваљеву, кад год осете некакву тескобу, што се често поклапало с мојим припремама за одлазак, нађу најмање сто разлога због којих треба остати у њему. Из страха да се изнова не „упецам”, пођем у ресторан „Златибор” да нешто „дрмнем”, кад тамо наиђем на призор због којег сам истог дана написао уводник под насловом „Подвлачење ’Политике’”. Угледни гинеколог Душан Јовановић налив-пером „пеликан” уредно је подвлачио сваку значајнију информацију и текстове који су отварали стране најстарије новине на Балкану. На питање због чега то чини, предложио ми је да и ја почнем исто и да ћу врло брзо сазнати одговор.
Остајем, какав одлазак. Тек сам дошао, гунђао сам полугласно. Овде сам се у четрдесет и некој крстио, добио своју Јоргованку, кћер Јелену, данас професорицу енглеског језика, 14 пута преко Срасле букве попео на Равну гору, у манастиру Лелић дочекао из Либертвила мошти владике Николаја Велимировића... Да овде нисам био, не бих се, највероватније, никад у животу сударио с ватрогасним колима – и она и ја ишли смо службено на догађај. Не бих знао како се пише извештај са гробља, а у фиоци би ми и даље стајала једина ударничка значка, коју сам 2014. године поклонио азиланту из Нигерије, задивљен с колико је пожртвовања и воље помагао грађанима Крупња на отклањању последица катастрофалних поплава. Нека пукне Петра Ласло. Ја бих поново с оркестром на педале!
У граду у којем се рукујете с богињом лирике Десанком Максимовић, а потом једно време станујете на тргу који носи њено име, спонтано вам се ствара узвишен осећај и нека врста обавезности. Помишљао сам да бих испао кукавица и лицемер да му окренем леђа и одем без поздрава. Управо ових дана, чујем, припрема се окупљање за неку нову „велику ваљевску причу”. Био бих пресрећан да она делимично буде слична оној из времена кад је домаћин града био Душан Михајловић.
Од 7. јануара 2016. године наш стални дописник из Ваљeва Будо Нововић је у заслуженој пензији
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.