Вести

01. 02. 2016.

Аутор: Виолета Глишић Извор: Цензоловка

Крагујевац, град у којем новинари раде за џабе

У три водећа крагујевачка медија запослени месецима нису примили плату. Највећи кривац је Град, који није успео да распише законит конкурс за финансирање медија, а у приватизовану телевизију стално упумпава новац који никад не стигне до запослених.

Новинарство је професија која мора да се воли, а колико та љубав мора да буде јака најбоље се види из животног стандарда новинара. Ипак, чини се да у тој љубави предњаче крагујевачке колеге које месецима раде без било какве зараде.

Ако изузмемо онлајн медије, којима такође не цветају руже, али новца има за неколико младих ентузијаста, у три водећа медија, Радио-телевизији Крагујевац (РТК), која је донедавно била у власништву Града, телевизији Канал 9 и Крагујевачким новинама, запослени се готово не сећају када су последњи пут примили плату.

 

Да ситуација буде још гора, новинари раде у атмосфери јасне поделе на оне који су напредњачки и оне који су опозициони, јер ако ниси за Вучића, онда си против њега.

Радио-телевизија Крагујевац: Нормално је да буде горе

Колико је у таквој атмосфери могуће бавити се озбиљним, независним новинарством најбоље показују речи једног од запослених на Радио-телевизији Крагујевац, који каже да не памти горе време на овој телевизији.

„Ћутимо, долазимо на посао и радимо, али како су они који су некада били подређени сада добили власт, обрачунавају се са онима који су били блиски прошлом руководству или опозиционим политичким партијама. Вести се кроје тако да се увек прати градоначелник или премијер, па је сада мука радити у овим условима. Нови газда се не јавља, с њим контакт нема ни директорка. Плате су нам обећане почетком јануара, већ му се ближи крај, а нема помака“, објашњава један од запослених, који је, разумљиво, желео да остане анониман.

Са оваквом политиком у РТК почело се непосредно после промене власти у граду. Прво је са места директора смењена Јованка Маровић, а на њено место доведена је Славица Трифуновић.

Запослени кажу да је прва реченица коју је нова директорка изговорила на састанку била:

„Долазим из кабинета председника Републике.“

Затим је на место програмске директорке телевизије поставила Слободанку Шмигић, коју у граду зову „партијска комесарка“ СНС-а, а за одговорну уредницу именовала Јелену Вуковић, чланицу СНС-а, веома активну у раду информативне службе Градског одбора те странке.

Сви они који су били блиски прошлој управи протерани су на радио. То је ваљда требало да буде казна, иако Радио Крагујевац има много дужу традицију од телевизије.

Дугогодишња новинарка телевизије, која је доживела многе промене, каже да је све то нормално.

„Свака власт доведе своје људе, али су се нове уреднице сада мало заиграле, не зато што су лоше особе, већ зато што им је моћ ударила у главу.“

Искуство са таквом „нормалном“ праксом у великој мери је утицало на то да уочи приватизације, 26 запослених, међу којима је 16 новинара, одлучи да прихвати социјални програм и заувек напусти телевизију. Ова медијска кућа је, према њиховим речима, захваљујући бахатости, неорганизованости, непотизму и погрешном покушају новог руководства да успостави ауторитет, почела да се претвара у разглас Српске напредне странке.

И заиста, на сајту ове телевизије, у рубрици „Политика“, поред шест вести о томе где је све протекле недеље био премијер, може се прочитати само једна која има везе са неком странком из опозиције.

Да ли је на овакву уређивачку политику утицао нови газда, Крушевљанин Радоица Милосављевић, који је од августа прошле године, када је победио на лицитацији, запослене удостојио једном посетом, а до дана-данашњег није обезбедио ни банкарске гаранције за извршење купопродајног уговора?

Приликом августовске посете, Милосављевић је, као немачке газде, захтевао: ред, рад и дисциплину, а заузврат обећао српске плате, додуше нешто повећане. Пет месеци касније, радници су доведени на ивицу егзистенције јер су последњу, октобарску плату, примили 19. новембра.

Рачун овог предузећа био је блокиран више од 760 дана, а дуг је износио  преко 30 милиона динара. У међувремену је држава отписала своја потраживања, а и Град је помогао, па је крајем јануара рачун одблокиран.

Радници су се тада узалуд понадали да ће примити плату.

Директорка Славица Трифуновић на све ово није имала коментар, али се јавности обратила саопштењем у којем је истакла да је блокада рачуна од 36 милиона динара последица несавесног пословања бившег менаџмента које обавезе према СОКОЈ-у није уплаћивало од 2008, хонораре сарадницима од 2007. године, а радницима две године није повезан стаж.

Садашње руководство је склопило уговор о репрограму ових дуговање, па је, како каже Трифуновићева, „период бахатог, несавесног пословања у овој телевизији прошлост“.

Изгледа да то није било довољно радницима, који су најавили штрајк упозорења јер су закључили да нови газда неће ни размишљати о њиховим платама док не обезбеди банкарске гаранције, пошто би у супротном – уговор о куповини телевизије био поништен.

Канал 9: Нада у будућност

У још горој ситуацији налази се друга крагујевачка телевизија – Канал 9. Она је запала у кризу средином прошле године када је предузеће „Таково осигурање а.д.о.“, чији је власник уједно и власник ове телевизије, отишло у ликвидацију. Запослени већ тада месецима нису примали плате, па су многи незадовољни стањем напустили ову телевизију. У том тренутку на Канал 9 долази неколико бивших запослених са РТК, са Јованком Маровић на челу, која је постала главна уредница ове телевизије.

Овакав избор главне уреднице није наишао на одобравање владајућих структура јер је место директора РТК напустила оставивши иза себе огромна дуговања, али и зато што су је доживљавали као „Верковог човека“ (Верољуб Стевановић је био градоначелник Крагујевца до 2014. године, када га је на том месту заменио Радомир Николић, син председника Србије).

Јованка Маровић такву карактеризацију одлучно негира и истиче да је Канал 9 пример независног извештавања, јер су у њиховом извештавању потпуно једнако заступљене и власт и опозиција. С њом је на овај медиј прешло шест прекаљених новинара, готово сви су имали ауторске емисије на РТК.

Ипак, ни то им није помогло да зараде за плате, па око 20 запослених већ седми месец волонтира.

„Знали смо где долазимо и каква је ситуација на Каналу 9. Њу није произвео ни послодавац, ни људи који су овде били запослени, већ чињеница да Град Крагујевац није расписао конкурс за медије, а морали смо да измиримо бројне обавезе. Приходовали смо доста новца протеклих месеци, али смо платили таксе да бисмо обновили дозволу за фреквенцију на осам година, порезе и доприносе, зараде бившим запосленима, тако да смо сада на нули. Програмски смо телевизију ставили на ноге и садржајно је приближили грађанима, покренули смо сајт и чекамо да Град распише конкурс за ову годину“, објашњава Јованка Маровић.

Градске власти су, наиме, у мају прошле године расписале конкурс за финансирање медија, али су у конкурсу право учешћа противзаконито ограничиле на медије са територије града. Медијска удружења су због тога одбила да предложе кандидате за конкурсну комисију, па је овај конкурс поништен у јулу 2015, а нови до данас није расписан.

Иако су нови запослени на Каналу 9 планирали да волонтирају само шест месеци, то се пренело и у нову годину, а осим ентузијазма, на послу их држи то што сматрају да је ова телевизија одличан ресурс, па ове дане виде као улагање у будућност.

„Канал 9 има перспективу. Знам да то звучи чудно сада када се телевизије гасе, али криза не може да траје вечно. Град је обећао конкурс одмах после Нове године, то је сада померено за фебруар, па реално, плату можемо да почнемо да примамо тек у априлу“, оптимистично закључује наша саговорница.

Крагујевачке: Цена независности

Ништа боље није ни у Крагујевачким, једином недељнику на територији Крагујевца. Крагујевачке постоје већ седам година, а основала их је група новинара независног недељника Светлост, угашеног после накарадне приватизације.

Крагујевачке су до јула прошле године одолевале кризи медија и сиромаштву грађана. И Гордана Божић, директорка тог недељника, за тешко финансијско стање које је потом наступило окривљује градске власти.

„Град је, слободно то могу да кажем, намерно расписао незаконит конкурс, а потом одбио да распише нови и оставио нас да живимо од продаје новина и рекламног простора у њима. Продаја иде веома тешко, тираж је мали, а сиромаштво велико, па ће свако за 50 динара пре да купи један хлеб него новине. Ипак, о томе колико народ жели да нас чита најбоље говори чињеница да нам сваког четвртка долази огроман број људи и тражи новине бесплатно“, истиче Гордана Божић.

То интересовање ипак није помогло запосленима, који су се нашли у безизлазној ситуацији, па је споразумно више од половине редакције у јулу прошле године проглашено технолошким вишком и пријавило се на биро рада. На тај начин је обезбеђено да примају неку цркавицу од државе, а волонтирају у новинама, док су плате онима који су остали запослени смањене испод минималца.

Међутим, ни та најнижа зарада од 16.000 динара није исплаћивана редовно, јер за то није било новца, па су запослени за последња три месеца примили једну исплату – за први део новембра.

„Доведени смо у ситуацију да прво зарадимо новац за државу, да платимо ПДВ, порезе и доприносе, штампарију, а за нас када и колико остане. Друго решење било је да ставимо катанац и да затворимо новине. То вам је најбољи пример како независно извештавање утиче на финансије. Није било пројектног финансирања, а онда смо, иако имамо уговор са Скупштином града, изгубили чак 90 посто њихових огласа. Пристали смо да радимо овако да не бисмо били под утицајем ни владајућих, ни опозиционих партија и сада плаћамо цех такве политике“, наглашава Божићева.

Али, изгледа да је у Крагујевцу потпуно небитно да ли сте опозициони, неутрални или сте више наклоњени владајућој структури, јер ћете, ако сте новинар, у сваком случају морати да радите за џабе.

Како Радомир брине о Радоици

У граду у којем конкурс за финансирање медија није спроведен, што значи да сви остали медији из градске касе нису добили ништа, Телевизији Крагујевац је током прошле године уплаћено 74 милиона динара.

Буџетом Града било је предвиђено да та телевизија за целу годину добије 44,5 милиона динара, што је на нивоу ранијих издвајања за ово јавно предузеће чији је оснивач био град.

Већ се тада, међутим, знало да је рок за приватизацију медија лето 2015. године и да само дотле може да функционише њихово буџетско финансирање. Градско веће је потом преиначило одлуку и 44,5 милиона динара претворило у полугодишњу субвенцију.

Оваква промена захтева ребаланс буџета, који мора да потврди Скупштина града. Ребаланса буџета, међутим, није било. Негодовало се, медији су извештавали о томе, али прашина се слегла.

Како је касније рок за приватизацију медија продужен до 31. октобра, Градско веће је у јулу донело нову одлуку (Скупштина је то потврдила тек 24. октобра), да се овој, тада већ приватизованој телевизији, уплати још 30 милиона динара. Вероватно као мираз новом газди.

То је била кап која је прелила чашу, па су реаговала и медијска удружења, а Град се правдао тврдњом да је то новац који треба да покрије плате и доприносе радника у периоду до 31. октобра када је телевизија и даље била у њиховом власништву. Радоица Милосављевић је, наиме, овај медиј излицитирао још 20. августа, али је купопродајни уговор потписао тек 15. октобра.

Као да то није било довољно, пре десетак дана појавио се неки нови дуг према РТК, од 18 милиона динара. Иако нико више не може да погоди за шта им се сад дугује новац, он је уредно скинут са буџета за медије, планираног за 2016. годину, али им још није уплаћен.

Када су већ сви мислили да је ту крај, пред сам крај јануара стигла је вест да је Градско веће донело одлуку којом одобрава средства Градској управи за имовину, у износу од 7,8 милиона динара, на име трошкова закупа пословног простора у просторијама Радио-телевизије Крагујевац.

Ово не би било чудно, да те просторије заправо нису градске, уступљене на коришћење овој телевизији. Или су бар тако сви говорили када је постављено питање шта је све нови газда купио за 85.000 евра.

Тако ће нови власник, који још није обезбедио ни банкарске гаранције за извршење купопродајног уговора, када се одбије ПДВ, од Града месечно добијати више од 4.000 евра.