Вести
03. 02. 2016.
У љубави и новинарству све је дозвољено
Црногорски медији већ дуго не воде рачуна о потребама јавности, већ су подређени интересима власника и државних структура које њима управљају. На сцени је брутално обрачунавање супротстављених групација које не бирају начине и средства за дискредитацију противника.
Сексуални “однос” пса и жене, о чему је “писао” лист Информер, згражавао је црногорску јавност мјесецима током љета 2014. године. Информер је дневник који се мало прије тога појавио на тржишту Црне Горе, и дио је србијанског истоименог листа иза којег, макар формално, стоји Драган Ј. Вучићевић.
Суштина је приче, према Информеру, да је “неморална” и “болесна” жена у зоосекс-афери извршна директорка Мреже за афирмацију невладиног сектора (МАНС) Вања Ћаловић, истакнута грађанска активисткиња и противница актуелног црногорског режима.
Незапамћеној кампањи дискредитације једне жене претходила је активност МАНС-а током локалних избора и подношење огромног броја притужби на регуларност избора на којима Ђукановић није успио да добије апсолутну већину.
Прије него што се Информер усудио да објави фотографије с тог снимка, он је неколико мјесеци раније послат на више стотина имејл адреса. У томе је учествовао и близак Ђукановићев сарадник, директор Института за јавну политику Владимир Беба Поповић.
Ћаловић је демантовала да је она на снимку. Рекла је да неће подносити тужбе како се њена агонија не би настављала и оптужила Поповића да је снимке поставио на интернет те “од свих жена на овом свијету” рекао да је на њему управо Ћаловић. Због тога је он тужио њу.
Све је ово било потребно рећи да би се дошло до јануара 2016. године и пресуде подгоричког Вишег суда, који је, као другостепени, наложио Вањи Ћаловић да у свим штампаним и електронским медијима у Црној Гори и Србији објави пресуду у којој пише да је Владимира Бебу Поповића лажно оптужила да је на интернету поставио порнозоофилски снимак. Констатовано је и да није од значаја Поповићево признање да је прослијеђивао снимак.
Поповић је тужио Вању Ћаловић тврдећи да му је “повриједила част и углед када га је јавно оптужила за постављање снимка”. Ћаловић одлуку мора објавити “зато што је повриједила права личности тужиоца (част, углед, достојанство) тако што га је на конференцији за новинаре лажно оптужила да је поставио порнозоофилски снимак на интернету”.
Поповић тврди да “зна” да је на снимку Ћаловић. Исто је рекао и премијер Мило Ђукановић, истичући да је медијска харанга проистекла из “једног понашања које је у потпуности у сукобу са јавним моралом, и једног понашања за које апсолутна већина црногорске јавности зна да је Вања Ћаловић актер тога што је у потпуном сукобу са јавним моралом уопште”.
Информер се питао “да ли је то Вања Ћаловић” и тражио да се то вјештачењем утврди, у чему су га подржали још неки медији, али и Медијски савјет за саморегулацију.
А како се то вјештачењем утврђује? Тако што вјештаци Вању Ћаловић скину голу па јој премјеравају обим струка, кукова и груди и то упоређују са женом на снимку? Тако што би је додатно понизили да би доказали или оповргли оптужбе људи који не презају ни од чега? И све то треба да прате камере јер је “очигледна” потреба јавности да то зна, пошто у Црној Гори тренутно не постоји граница која би се могла прећи па да медији кажу “доста је, то нећемо да објавимо”.
Дугогодишње припремање терена
Случај срамне зоосекс-афере није дошао одједном. Годинама се на црногорској медијској сцени припремао терен за нешто тако биједно и недостојно. И можда је управо док чекамо да Ћаловић поброји све медије у Црној Гори и Србији и затим у њима објави да се огријешила о особу која је, по сопственом признању, медијски линчовала и на тај невјероватан начин задовољи правду (?!), право вријеме да се направи кратак пресјек дискредитације противника у медијима.
Иако је старо правило да генерализовање треба избјегавати, можда је ово случај кад треба одступити од њега. Или само рећи да сви мејнстрим медији ‒ они који једни друге доживљавају као смртне непријатеље, провладини/независни ‒ не бирају ријечи кад се одлуче да јавности кажу каква се особа крије иза одређеног имена.
До пред крај 2014. године, Побједа је била у државном власништву, финансирана из буџета, и из те позиције је објављивала текстове у којима се директорица недјељника Монитор Милка Тадић Мијовић и новинарка Милена Перовић Кораћ називају “олошима”, “џукелама”, “керовима”, “зулумћарском екипом новинара”, “шупљоглавима”, “професионалним фалсификаторкама”, “ловачким керовима”, “медијским силеџијама у сукњама”… Ти текстови објављивани су током 2011. и 2012. године када је Побједин главни уредник био Срђан Кусовац, садашњи савјетник премијера за медије.
Телевизија Пинк М посљедњих година на сваки сат емитује кратке вијести “Минут, два”, које најчешће посвећује причи о, наводним, незаконитим пословима Вијести и њима блиских људи. Тако су вишемјесечне мете напада Милка Љумовић, некадашња директорица Црногорске комерцијалне банке и сестра једног од власника Вијести, Миодрага Перовића, те њена колегиница Босе Татар, којима се суди због корупције. Њих двије су на Пинку, умјесто властитим именима, називане по боји њихове косе, “црна” и “жута”, уз обавезно истицање сродничких веза с власницима Вијести. Због тих кампања, Вијести су тужиле Пинк и траже 600.000 еура надокнаде.
Сличне кампање однедавно воде и Дневне новине, чији је власник исти као Побједин, и они се обрачунавају са власницима Вијести, али и с активистима невладиног сектора и страним дипломатама које се повремено усуде да изнесу понеки став који не афирмише Ђукановићеву политику.
Новинарство у служби “комуницирања” међу елитама
Именовање Драшка Ђурановића за главног уредника приватизоване Побједе, његов бивши друг изВијести и актуелни директор Жељко Ивановић поздравио је колумном у којој објашњава како је он створио Ђурановића као новинара и да им је он био, наводно, подметнут. Прво у Монитору 90-их, па чак 10 година касније у Вијестима и то, ни мање ни више, као директор.
Ивановић је иначе склон томе да се кроз колумне обрачунава с неистомишљеницима и из сфере медија, али и политике и друштвеног живота уопште. Он то назива сатиричним приказом, али његов текст Правила бордела у којем у исту раван доводи проституцију и стање у Јавном сервису многима није био духовит. Други, у којем је савјетовао политичку групацију Демократски фронт да свом члану и потпредсједнику Скупштине Црне Горе Бранку Радуловићу веже једну ногу, како би се теже кретао (што се ради коњима), изазвао је Радуловићеву бурну реакцију због које је и долазио у Вијести с намјером да се обрачуна с Ивановићем.
Јесењи протести опозиције били су нарочито инспиративни за Ивановића па је искористио прилику да поступке организатора, посланике Демократског фронта, назове лажљивим и инфантилним и изнесе још низ квалификација којима их оптужује за сарадњу с режимом.
Пишући о бизнисмену Станку Цанету Суботићу, новинарке Монитора Милка Тадић Мијовић и Милена Перовић Кораћ нису навеле изворе и документе за податке које су изнијеле. Оне су првостепено осуђене за наношење штете угледу Суботића јер су, између осталог, казале да је Суботић у пословним везама с више најутицајнијих људи и компанија у Црној Гори и да је имао вилу Монтенегро на Светом Стефану “која је позната по луксузу и баханалијама”. При том ауторке, како је утврђено, нису покушале да ступе у контакт са Суботићем и провјере податке.
Без алтернативе
Имајући медиј као батину, а не као извор информација од интереса за грађане, не обазирући се на правила професије и етичке кодексе, јасно је да црногорски медији не служе својој сврси, већ приватним интересима власника и државних структура које њима управљају. Ударне вијести су оно што, у државама које то заиста јесу у правом смислу, не би било вриједно кратке информације у дну стране. Да зло буде веће, нема алтернативе двјема зараћеним странама, којима ни на крај памети није да уљуде комуникацију и омогуће новинарству дјеловање у интересу јавности.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.