Вести

19. 02. 2016.

Аутор: Бојана Барловац Извор: Цензоловка

Између лоших услова за рад и отказа

Овај текст задире у суморну слику положаја медијских радника у Србији, показујући како ништа, па чак ни уговор, не може да их заштити од снаге и диктата профита.

Новогодишња јелка испред зграде Владе Србије сваког другог понедељка засија порукама “Новинари/ке не клече”.

Аранжира је група од око стотинак медијских радника и радница окупљених у инцијативи “Новинари не клече“ који се ту први пут окупили 7. децембра у знак протеста што министар одбране Братислав Гашић није смењен након изјаве да “воли новинарке које лако клекну”.

Два месеца касније, министар је смењен, а додељени су и Оскари српским министрима у одсуству у категорији од лошег до лошијег третирања медија. Ова Иницијатива се ту не зауставља већ има цео сет захтева упућен властима, а у вези са стањем у медијима. Вишегодишњи понижавајући третман медијске професије од стране власти је тако коначно дошао на дневни ред.

С друге стране, исти ти новинари не пролазе ништа боље ни у очима јавности у чијем би интересу требало да раде. Наиме, јавност очекује да новинари/новинарке играју важну друштвену улогу некога ко ће од представника власти тражити одговоре на осетљива питања и отворити дебату на горуће теме.

Међутим, поред тих великих очекивања и следствено критике на рачун новинара/новинарки, нико не поставља питање њихове економске и социјалне заштите: под каквим уговорима раде, колико су плаћени и да ли уопште постоји неко ко може да их заштити након постављања неког критичког питања.

И то све у доба лоше економске ситуације, лимитираног маркетиншког колача, приватизације медија, нетранспарентног медијског власништва, великих политичких притиска и следствено аутоцензурe.

О економском и социјалном положају медијских посленка не постоје званични статистички подаци. Прикупљени подаци за потребе писања овог текста, од којих су многи непрецизни и парцијални, потврђују суморну слику положаја новинара/новинарки у Србији, који су растрзани између јавности и власти, лоших услова за рад и отказа.

Наиме, они немају адекватну економску и социјалну заштиту која им је потребна за успешно обављање њихове важне друштвене улоге.

Не постоје ни подаци о укупном броју новинара/новинарки. Последњи попис из 2011. године показује да је у сфери медија запослено 53.281 особа, што обухвата и програмере, продуценте, техничка лица. Међутим, процењује се да је број новинара/новинарки тек неколико хиљада. Према последњим подацима Националне службе за запошљавање, на евиденцији за незапослене ове службе се налазе 1.103 новинара/новинарке.

Истраживање Центра за медије и медијска истраживања Факултета политичких наука „Професија на раскршћу ─ новинарство на прагу информационог друштва“ из 2011. године, показује да готово 60% новинара који су запослени страхује од губитка посла. Половина њих има плате испод или близу републичког просека, односно од 150 до 400 евра.

Охрабрујућа је једино чињеница да је две трећине испитаника (76,54%) стално запослено, иако су међу њима углавном новинари старије генерације, док трећина хонорарних медијских радника зараду прима “на црно”.

Ниједан новинар/новинарка, од истраживачких и слободних до оних који раде у маинстреам медијским кућама или страним медијским компанијама, није поштеђен ове врсте социјално-економских проблема и неизвесности која из њих проистиче, под каквом год уговору били запослени.

Сви раде за власнике којима је профит, као и добар однос са властима на првом месту. Сви они раде под уговорима који могу бити прекинути у било ком тренутку као казна за постављање “неподобних” питања или исказивања било какве врсте непослушности или претње евентуалном урушавању тих пословних и политичких веза.

Саговорници су једногласни у томе да су се од медијских посленика који раде у интересу јавности претворили у корпоративне робове.

“Ја сам Блиц почела да зовем комбинат где ми шрафимо поклопце на тегле, а зна се шта је у теглама. Нас нико не пита, неко други их пуни и после нам неко броји те тегле,” каже Тамара Спаић, новинарка са 27-годишњим стажом у новинарству која је 10 година провела у компанији Рингиер Аксел Спрингер који, између осталог, издаје и Блиц.

Према њеном мишљењу, грађани и грађанке Србије имају “шарену лажу новинарства а унутра једно труло навијање и трули дил са властима од ког на крају дана зависиш”.

Кажњиве активности

Многи би помислили да је једна швајцарско/немачка компанија друштвено одговорна, да брине о својим запосленима и уговорима под којима раде. Испоставило се да су се таласи масовних отказа новинарима десили управо у Рингиер Аксел Спрингер-у у Србији.

Интервјуисани запослени из фирме тврде да је све подређено профиту, од садржаја до судбине самих запослених. О некаквој реоганизацији и новој систематизацији која подразумева отказе се месецима шушкало по ходницима на Доњем Дорћолу. Новинари су били узнемирени јер нису знали ко, када и по којим критеријумима ће отићи.

Спаићева каже да није могла да гледа то плакање по ћошковима те се дрзнула да састави петицију у децембру 2014. којом позива топ менаџмент на разговор о критеријумима и начинима за отпуштање и смањивање плата.

Међутим, тај покушај је пропао услед масовног страха код запослених, те је свега 20 радника, што је отприлике десетина, потписало петицију. Непосредно након тога, Спаићева је позвана на разговор где јој је саопштено да не може више да ради.

Иако је спречавање политичког, синдикалног и другог удруживања и деловања у Србији кривично дело из члана 152. Кривичног законика Републике Србије, саговорници из Рингиера кажу да код њих у фирми постоји неписана забрана оснивања синдиката, тј. да ће онај ко се усуди да оснује синдикат бити отпуштен. С друге стране, Рингиер у другим земљама где послује има синдикате.

Спаићева је већ дуже време тешко подносила услове за рад где су јој мењани текстови, избацивани осетљиви делови, али и одбијане теме које је предлагала, а које су биле у вези са коруптивним праксама најближих људи премијера Вучића.

Убрзо након овог неуспелог покушаја Тамаре Спаић са петицијом, у мају 2015. је уследио највећи талас отказа у овој компанији што је, према виђењу запослених, допринело најнепријатнијој атмосфери у згради фирме икада.

Фоторепортер Александар Станковић, познатији као Длакавац, се тог маја у понедељак вратио са одмора али је осећао мучнину због повратка на посао. Знао је да је са својих 46 година најстарији на листи фоторепрортера и да је отказ врло известан. На све то, како каже, “моји таленти и моје ангажовање су обесмишљени и обезвређени последњих неколико година. Новинари више не пласирају информације већ емоције”. Једном приликом када су се удавила деца у реци од њега се очекивало да донесе фотографије које злоупотребљавају ту људску несрећу у циљу боље продаје новина — “идеално би било да имам слику мајке која скаче на сандук”.

Два дана након повратка с одмора, Станковић је преживео инфаркт и уграђен му је стент. Према његовим речима, вишегодишњи стрес на послу изазван условима рада је допринео томе, док су најављени откази били само окидач. Станковић је тако остао да ради, али уз другачији приступ послу и решеност да оде из фирме и пресели на село.

“То је тужно јер је ово био посао мог живота, био сам привилегован што сам био плаћен да радим свој хоби”, додаје он након 20 година проведених у новинарству.

“Мали шраф у функцији пословања корпорације”

Како би показали да нико није заштићен, па чак ни уредници, Рингиер у априлу отпушта Антонелу Риху са позиције помоћнице главног уредника недељника НИН и уреднице политичке рубрике. Због двогодишњег неслагања тј. професионалних спорења са главним и одговорним уредником НИН-а, Миланом Ћулибрком, Риха признаје да је очекивала смену али не и отказ као стално запослена и новинарка са вишегодишњим искуством. Оно што забрињава је начин на који се то десило. “17. априла смо имали редакцијски састанак на коме сам предложила интервју са неким писцем и Ћулибрк се сложио са тим да би ми након тога саопштили отказ.” Као разлог су навели да морају некога да отпусте, а да је она најгоре оцењена у редакцији иако се још није кренуло у спровођење евалуација за ту годину. Ћулибрк није желео да се враћа на тај случај већ је само нагласио да разлози за смену нису били политичке природе, као и да је НИН све време оштар критичар власти.

“Била сам у тоталном шоку, то је све трајало три минута или је то мени јако брзо прошло,” присећа се Риха. “Он [Ћулибрк] ми је давао тај евалуациони папирић али мене то није занимало. Како се уопште оцењује етичност или рад на рачунару што на томе пише. То је све безвезе али је јако згодна ствар кад некоме хоћете да дате отказ.” И тако је Риха са уговором о раду потписаним на неодређено време изненада и без отказног рока морала одмах да покупи своје ствари са стола и нашла се на улици. Уз то је добила и малу отпремнину за две године у НИН-у јер се према новом Закону о раду не узима у обзир рад код других послодаваца.

“Ја сам се наредних неколико дана будила са осећајем да се то у ствари уопште није десило, да је немогуће… Мени је то било надреално”, каже Риха. Она је поднела тужбу против компаније и која је прихваћена, тако да сада чека почетак суђења и понешто уради као слободна новинарка коју, како каже, више нико неће нигде да запосли.

“Ви сте мали шраф у функцији пословања корпорације, точкић који служи да та корпорација заради паре и није важно какву причу имате. Ви као новинар сте у фунцкији маркетинга и менаџмента, у функцији нечега што треба да донесе новац”, закључује она.

Два дана након што је Рихи уручен отказ, њена колегиница из економске рубрике, 43-годишња Катарина Прерадовић, изненада је преминула. До данас није познато шта је томе највише допринело.

Масовни откази

Затим је уследио највећи талас отказа којим је отпуштено 15 запослених у компанији Рингиер Аxел Спрингер Србија, међу којима и самохране мајке и новинари са неколико година до пензије. То су били стално запослени новинари, већином искусни, којима је без икаквих претходних разговора само саопштено да више неће радити због пада тиража и лошег пословања уопште.

Након сигурних уговора и послова које су имали, ова група се нашла на улици без икакве заштите, синдиката или организације на својој страни. Вест о масовним отказима је потресла целу медијску сферу. Новинарска удружења су најстрожије осудила овај потез док је Рингиер ћутао. Генерална директорка Јелена Дракулић Петровић никада није одговорила на захтев за интервју за потребе овог текста.

Међутим, генерални директор компаније Рингиер Аксел Спрингер Медиа АГ Марк Декан упутио је 10. јуна писмо председнику Европске федерације новинара (ЕФЈ) Могенсу Блихеру Бјерегарду и генералном секретару ове асоцијације Рикарду Гутиерезу у којем појашњава разлоге за доношење ове одлуке у Србији. “Наш менаџмент у Србији је пажљиво разговарао са запосленима и објаснио зашто је ова одлука била, на жалост, неизбежна (…) Ове мере су биле неизбежне због опадања прихода од оглашавања услед тешке економске ситуације у Србији, како би компанија остала конкурентна и обезбедила здраво пословање.” Пет отпуштених који су интервјуисани за потребе писања овог текста тврде да са њима није вођен никакав претходни разговор, а није познато ни да је неко са менаџерске позиције сносио одговорност за лоше пословање.

Један од отпуштених, новинар хронике у Ало магазину из Новог Сада, Никола Травица, каже да му је без икакве најаве само саопштено да може да ради за пет хиљада динара, уместо дотадашњих 50 хиљада, када је дошао у Београд да са колегама прослави стицање звања мастера. Он је осам година радио под ауторским уговором, који је продужаван на пола године, што је противно Закону о раду. “Нисам се бунио јер сам имао редовну плату, уплаћивали ми доприносе…” каже Травица.

Он је прво мислио да тужи фирму због отказа, али је убрзо схватио да не жели да се бави новинарством, а тужба би значила да захтева да се врати на посао. Зато је одлучио да пошаље писмо насловљено на челне људе у Рингиер Аxел Спрингер компанији — господина Марка Декана и Мицхаела Рингиера, у жељи да их обавести шта се дешава у њиховој фирми у Србији.

Ни остали од 15 отпуштених нису били вољни да туже компанију. “Ово је мали круг људи и никада не знате ко ће завршити на којој позицији, а ја сам ту, у професији, и не знам ништа друго да радим,” каже један од 15 отпуштених који је инсистирао на анонимности.

Синдикално неделовање

Поставља се питање да ли би оваква отпуштања била могућа да постоји синдикат. Драгана Чабаркапа, председница Синдиката новинара Србије (СИНОС), каже да је више пута била укључена у покушаје оснивања синдикалне подружнице у Рингиеру, али да то није успело. Одбијена је уз образложење да се код њих поштују сва права радника те да нема потребе за оснивањем синдиката. “Људи из Блица су ми рекли строго поверљиво да сваки помен речи синдикат у Рингиеру значи отказ”, каже Чабаркапа и додаје да је синдикализам на српској медијској сцени “затрт”.

Дејан Кожул, истраживач медија који се бави положајем медијских радника и представник НУНС-а, такође сматра да синдикализам изумире и да су преостали синдикати у медијима остали као наслеђени, док су у приватним медијима углавном забрањени. “Иако је то противно Закону о раду, то се ради тако што се усади страх у кости новинара тако да сутра свако од њих ко се упусти у тако нешто зна како ће завршити”, каже Кожул.

Тако један од два највећа синдиката у Србији, “Солидарност”, нема подружнице у медијима. Тин Антић, председник Солидарности, сматра да права медијских радника у Србији не постоје. “Уцењени су, константно су по притиском и претњама. Власници медија се такмиче у додворавању власти, а све то трпи радник”, каже Антић.

Једино што један отпуштени новинар може да добије јесте бесплатан правни савет у неком од новинарских удружења. Али удружења немају већу моћ и ингеренције према свом статуту.

Слободан Ћирић, потпредседник УНС–а и новинар недељника Напред из Ваљева који је учествовао у УНС-овом истраживању о положају новинара 2014. године, сматра да је позиција новинара “са економског аспекта катастрофална, а са професионалног прилично угрожена”. Према његовом мишљењу, најалармантније је што новинари раде под лошим уговорима који се праве, како каже, по принципу “узми или остави”.

Нико није поштеђен

Неким новинарима/новинаркама се и даље дугују заостале плате или отпремнине. Ирена Јерковић, стално запослена уредница са угашене ТВ Авала, каже да јој је фирма остала дужна више од пет плата. Она каже да је зарад свог здравља и психичког мира ту причу оставила иза себе јер није желела да акумулира огорченост услед ситуације у којој су јој изиграна радничка права. “Оно што је важно напоменути је то да та права нису могла бити тако лако изиграна да су одреаговале надлежне институције чији је то био посао”, додаје Јерковић.

Јована Ђуровић, некада стално запослена новинарка са кабловске ТВ Нова, остала је ускраћена за отпремнину након отказа. Ђуровићева је већ годину дана на суду против ТВ Нова и покушава да добије оно што јој припада.

С друге стране, положај медијских радника који немају уговоре о раду већ су ангажовани по основу ауторских уговора је још тежи. Међу њима су најчешће истраживачки новинари, али и фрееланце, односно слободни новинари. Истраживачко новинарство у Србији се углавном финансира из донација и директно зависи од њих. Владимир Костић из Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) каже да то омогућава већи степен независности јер медиј не зависи од оглашивача. Међутим, то доводи и до одређене финансијске несигурности због које се ови новинари најчешче ангажују као хонорарни сарадници по основи ауторских уговора, а не као запослени у радном односу на неодређено време. Костић, међутим, инсистира да се у истраживачко новинарство улази из других мотива и да их у томе ништа неће спречити. “Моје колеге из Центра за истраживачко новинарство и ја смо тога свесни и ту цену плаћамо”, каже Костић. Слободне и истраживачке новинаре, који најчешће нису у сталном рандом односу, не могу да штите ни синдикати јер према Закону о раду чланови синдиката не могу да буду незапослена лица.

У међувремену, они новинари и новинарке са почетка текста који су декорисали Владину јелку настављају са протестима у знак одбране професије. Али, изгледи да им Деда Мраз испод те јелке остави оно што траже остају минимални.изненада је преминула. До данас није познато шта је томе највише допринело.

Рингиер

Рингиер Аксел Спрингер Медиа АГ је у власништву две компаније: 50% Аксел Спрингер АГ из Немачке и 50% Рингиер са седиштем у Швајцарској. Представља једну од највећих медијских компанија у Србији која издаје Блиц, 24 Сата, Блиц жену, Блиц Пулс, НИН анд Ауто Билд. Рингиер Аксел Спрингер такође има удео од 25,1% у штампарији АПМ Принт. 2010. године су покренули NonStopShop и сајт за путовања  SuperOdmor, а две године касније преузели портал Nekretnine​.rs и Mojauto​.rs. Први број Блица је изашао 16. септембра 1996. године, а Рингиер улази на тржиште 2004.

Овај текст је настао у оквиру пројекта Медијска опсерваторија Југоисточне Европе, а уз подршку Европске уније. Садржај овог текста је искључива одговорност ауторке и ни на који начин не одражава ставове ЕУ.