Вести
21. 02. 2016.
Пред њим су дрхтали и директори и политичари
Нa његов позив тресла су се колена градским политичарима, општинским функционерима и директорима јавних предузећа. Обичном, малом човеку, отварао је закључана врата. Свакога дана, слушало га је 850.000 Београђана. Седамдесетих година, после Тита и чувеног градоначелника Бранка Пешића, био је најмоћнији човек у престоници - новинар Ђоко Вјештица. Личанин продорног гласа, из свог студија на врху "Београђанке" био је светионик онима којима је помоћ била потребна.
Преко "Београдске разгледнице", успео је да изгура идеју да Београд има свој маратон. Упорношћу, "отерао" је аутомобиле са данашњег Трга Николе Пашића и натерао надлежне да ту засаде платане, који данас праве дебелу хладовину.
Испред "Београђанке" вечито ће жуборити фонтана, која је по његовој идеји саграђена у спомен на жртве бомбардовања Београда, 6. априла 1941.
Вјештица се преко таласа Студија Б, после вишемесечних притисака на ПТТ, борио да у свим београдским насељима звоне телефони. На његову иницијативу установљена је пешачка зона од Славије до Теразија, сваке прве суботе у месецу. Устоличио је трку уз "Београђанку", која се одржава сваког 1. априла у част дана Студија Б. Заслужан је за триатлон на Ади Циганлији, као и ски-стазу на Кошутњаку.
Према речима Ђокине супруге Наде, легендарни новинар, целог живота био је врло упоран и вредан.
- Сваког јутра устајао у пет сати, а на посао је долазио пре чистачица. Спремио би емисију, која је почињала у седам - присећа се Нада, док прелистава пожутеле фото-албуме.
- По правилу "Београдску разгледницу" је почињао тако што би телефоном позвао неког важног директора, а чим га добије, "навали" да овај нешто уради. Функционер обећа, али га Ђока за који дан поново позове да провери да ли је обећано и урађено.
Према Надиним речима, обичан грађанин имао је предност над политичарима. Због природе посла, ипак, није желео да ствара пријатељства са људима којима је помагао. Говорио је да му је то задатак и да за то прима плату. Нада се сећа да је човек коме је "изгурао" неку ствар код надлежних, данима покушавао да дође до Ђоке, да му се захвали.
- Он је то избегавао. Међутим, овај суграђанин је био упоран. Једног дана са печеним прасетом је дошао у "Београђанку". Сео је на клупу испред главног улаза и чекао мог мужа - присећа се Нада.
Пошто је и сам потекао из сиромашне породице, увек је био слаб на сиротињу. Када би неко био у невољи, није му било тешко да се врати у редакцију. Једном приликом, на телефонски позив, иако ван своје смене, прекинуо је музичку емисију неке колегинице, да би замолио Београђане да ако нађу новчаник неког студента, да га донесу у "Београђанку".
- У новчанику се налазио пазар неке продавнице, у којој је хонорарно радио заборавни момак. На Ђокин позив јавио се један пензионер који је у аутобусу пронашао паре - прича Вјештичина супруга.
Од политичара, највећу подршку је имао од Бранка Пешића. Вјештица је био шеф и учитељ многим, данас угледним новинарима. Прва од лекција почетницима била је да знају где да му купе добар бурек.
Ђоко, као и сви новинари, имао је своје пороке. Супруга каже да је дневно пушио чак три пакле цигарета. Оболео је од канцера, а преминуо је у 69. години.
Престоница му се барем делимично одужила. Угао Краља Милана и Ресавске, зове се Плато Ђоке Вјештице, постављен је и споменик, док је Удружење новинара Србије установило награду за новинарску хуманост, која по њему носи име.
"Тужићу вас Ђоки Вјештици"
Седамдесетих година "буџама" за учињену неправду народ је претио "тужићу вас Ђоки Вјештици". И заиста, са њим није било шале. Био је страх и трепет. Једном приликом директора угледне грађевинске фирме звао је 23 дана заредом. Секретарица му је одговорала да је шеф на путу, састанку, боловању... После три и по недеље свакодневних позива и прозивки у "Разгледници", директор, "као памук" јавио се Ђоки завршивши посао за који га је овај упорно звао.
Сина никад није преболео
Са Надом, Ђоко је добио Милана и Милицу. Кћерка је веома угледна докторка, анестезиолог. Нажалост, сину Милану, током служења војног рока дијагностикован је рак. Преминуо је са непуних 20 година. Легендарни новинар, потом, свим срцем се ангажовао на прикупљању средстава, да деца која су тешко оболела оду на одговарајуће лечење. Сакупио је новац за лечење 200 малишана, у чему му је помогао и један бивши фудбалер који је инсистирао да буде анониман.
Заборављен у Студију Б
Легенду Студија Б су заборавили у матичној кући. У ово смо се уверили кад смо покушали преко његове некадашње редакције да добијемо контакт породице Вјештица.
- Није ни чудо што немају наш број телефона. Осам година је прошло од његове смрти, а да ме скоро нико није позвао - прича Нада Вјештица.
- Њему је веома тешко пало како је без икаквог поздрава, из Студија Б отишао у пензију. Обили су му радни сто. То га је за срце ујело.
Увек је хтео да буде новинар
Вјештица је од петог разреда желео да буде новинар. Из личког села Отрић у Београд се преселио 1958. године. Да би се издржавао током студија, прао је зграде, истоварао вагоне угља, статирао у Народном позоришту, а као продавац новина кренуо је да пише у "Студенту". Професионалну каријеру почео је у "Борби" захваљујући легенди "Новости" Јовану Кесару, који га је ангажовао да пише вести са Универзитета. Са неколицином уредника "Борбе" 1970. основао је Студио Б.
Коментари (1)
Остави коментар21.02.
2016.
Uzor
Ovo je pravi novinar. Čovek koji pokreće male, a značajne promene.
Одговори