Вести

03. 03. 2016.

Аутор: Драгољуб Петровић Извор: Недељник

Колумна Драже Петровића: Како нас је тужила Наталија Девић

Погледао сам насловну страну прве тужбе у историји Недељника. Осећао сам се ко Нил Армстронг када је закорачио на Месец. Листање је потрајало, нигде краја, закључио сам да тужилац, ма ко то био, може без много напора да попуни првих девет страна Недељника. Онда сам погледао ко је тужилац: књижевница и новинарка Девић Наталија, која је августа у Данасу писала колумну "Странци у Београду".

 

Љубоморан на одвјетника, схватам да никада не бих могао да напишем тако добру реченицу, попут: "Тужилац је цењен и респектован новинар са дугогодишњим искуством, признат аутор, а пре свега хуманиста."

Лалић је седео у предсобљу редакције Недељника и тајновито се смешкао. Хм, обично не седи ту - било ми је сумњиво одмах по уласку - већ обитава у просторији, друга врата десно, у канцеларији где има неки сто са точкићима који нон-стоп помера напред-назад, у зависности колико има нешто важно да вам каже. Ако је много важно, сто гурне ка вама, а ако није важно, сто повуче ка себи. Приметио сам и да има неку кочницу на столу, па га закочи када ненаметљиво жели да вам да до здања како сте му досадили. Ако то са кочницом не успе, после пет минута панично облачи капут и каже: "Јао, чека ме онај човек у Мадери!"

Тог четвртка у предсобљу није имао сто са точкићима, иначе би га гарантовано гурнуо ка мени. Деловао је као да ће сваки час праснути у гласан смех и почети да се ваља испод столице.

"Изгледа да је Апостоловски опет гостовао на телевизији", помислио сам у себи посматрајући Лалића, али сам се правио луд, јер Апостоловски је, ипак, мој друг. А колико знам, и Лалићев. Чак се, незванично сам сазнао, тајно састају недељом пре подне у једном врачарском кафићу на сада већ традиционалном молитвеном доручку, који је смишљен, како ми преносе конобари из "Смоквице" у Молеровој, да би ме на миру оговарали. Неки Врачарци, рекли су ми још анонимни извори конобари, оправдано су забринути јер обојица онако благо тамнопути личе на претерано богате и потенцијално бахате мигранте -- Апостоловски невероватно подсећа на одбеглог власника мењачнице у Алепу, а Лалић на чувеног телевизијског шоумена из Дамаска, водитеља емисије "Асада Рада", која нема везе са емисијом "А сада, Рада", већ вероватно нешто са Башаром ел Асадом.

Смешка се тако Лалић у предсобљу. Онда ми је дотурио некакав свежањ папира, подебљи, и даље се смејао на ивици великог праска, па рекао: "Прва тужба у историји Недељника!"

Био је тако загонетно срећан да сам само чекао да до'вати ону флашу шампањца са полице у канцеларији главног уредника која му ту стоји од памтивека поред неке спортске патике број 52, максимум 55, и да пампуром нациља Росића, који се тог дана мотао по редакцији контролишући да неко случајно не пише текст о Екатарини Великој. А да он то последњи не сазна у четвртак ујутру, као оно једном приликом када га је Лалић позвао у канцеларију и ка њему гурнуо сто са точкићима. У истом броју када је Миљана писала о Екатарини Великој, а Росић то сазнао у четвртак ујутру док му се ивица Лалићевог покретног стола приближавала носу, и ја сам писао неки текст, само у том тренутку нисам могао да се сетим да ли је главна јунакиња била Краљица Наталија или је у питању била нека слична, свакако историјска тема.

Онда сам погледао насловну страну прве тужбе у историји Недељника, па кренуо убрзано да листам овлашно меркајући те повијесне странице. Осећао сам се ко Нил Армстронг када је закорачио на Месец. Листање је потрајало, нигде краја, закључио сам да тужилац, ма ко то био, може без много напора да попуни првих девет страна Недељника, својеручно, што није успело ни Апостоловском у тренуцима највећег надахнућа.

"Бог те мазо", уздахнуо сам изненађен обимношћу тужбе, "или нас је тужио Апостоловски или смо Марко Прелевић, Недељник и ја оптужени за геноцид у Сребреници".

ПОВУЧЕНА НАСЛОВНА

Таман сам се спремао да поводом Дана жена напишем "Наталија, извини", који би Лалић распуцао по целој насловној црним словима на белој подлози, када је судски позивар закуцао на Недељникова врата 

Онда сам погледао ко је тужилац: хеј, био сам запањен, у оном броју када је Миљана писала о ЕКВ, а Росић то сазнао у четвртак ујутру, ја јесам писао о теми која је била историјска. Истина, не у том тренутку, 27. августа прошле године, али је постала историјска 25. фебруара ове године, када је на врата Недељника закуцао судски позивари донео прву тужбу у историји тог малог радног колектива. Утврдио сам и да тема није била Краљица Наталија, већ истоимена књижевница и новинарка Девић Наталија, која је тог августа у Данасу писала колумну "Странци у Београду", где је изразила забринутост због бахатих, богатих, тамнопутих миграната који се мотају по врачарским кафићима и траумирају њу и њеног кућног љубимца, непознате расе, пошто до данас нисам прецизно сазнао да ли је у питању "енглески шпрингер шпанијел", "патуљасти пинч", "врачарски химлер" или нешто сасвим осмо.

Тек, у међувремену сам схватио да је Наталија била у праву: по Врачару заиста бауљају богати, бахати тамнопути мигранти, јер је у оном кафићу у Улици Молеровој гарантовано срела Апостоловског и Лалића на традиционалном недељном молитвеном доручку, само ја у тренутку настанка текста то нисам знао (што ће суд ваљда уважити као олакшавајућу околност).

И таман сам се спремао да поводом Дана жена напишем "родићевски" текст "Наталија, извини", који би Лалић распуцао по целој насловној црним словима на белој подлози, када је онај судски позивар закуцао на Недељникова врата, после чега је Лалић сатима седео у предсобљу и загонетно се смешкао. Гледајући у моју маленкост од 192 центиметра, која је такође сатима читала тужбу у предсобљу и незагонетно се смејала, видно љубоморна на адвоката приватне тужиље, који, признајем, пише много боље сатиричне колумне од мене. Бар кад је тема Наталија Девић.

Читам ту правосудну сатиру, љубоморан на одвјетника, схватам да никада не бих могао да напишем тако добру реченицу, попут: "Тужилац је цењен и респектован новинар са дугогодишњим искуством, признат аутор, а пре свега хуманиста." Или: "Током свих тих година, и хиљада текстова које је написала, није имала ниједну тужбу и ниједан спор. Њени текстови и хуман људски став који је заузимала кроз своје теме, као и позитиван поглед на људске, културне и друштвене проблеме, обележили су њену новинарску каријеру и учинили је препознатљивом управо по позитивном ставу и залагању за заштиту људских права."

Схватам да је гре'ота да ова топла људска тужба не буде преведена на арапски заједно са топлом људском причом "Странци у Београду", па предлажем Лалићу да штампа подлистак за Блиски исток, кад већ може да штанцује Неw Yорк Тимес, Ле Монде, којих, истина, нема на списку новина за које је радила Девић Наталија (у тужби пише да је прво радила у Демократији, па онда у Сведоку, па онда у Куриру, па у Глорији, па онда била први главни уредник Сторија, па заменик главног уредника магазина Хелло, "а објављивала је и у осталим најтиражнијим српским медијима од НИН-а до телевизије Пинк"). Шта ли је објављивала на Пинку, питам се у себи, а Лалић престаје загонетно да се смешка и открива ми да је мало фалило да у биографији из тужбе Наталије Девић стоји и - "објављивала у Недељнику".

Над мојом главом Росић је у том моменту приметио натприродни знак питања.

Лалић ми открива да се Наталија, посредством једног познатог коментатора, последњих месец дана нудила да пише колумне за Недељник, али је он (Лалић) то одбијао, па је одједанпут стигла тужба. И онда је Лалић отишао у ону канцеларију са столом који има точкиће да се консултује са одвјетником: да ли је то можда била уцена, јер ако неког 'оћеш да тужиш, не нудиш му на тацни свој раскошни списатељски дар?

Сунце ти жарено, размишљам, ко би помислио да ће овде бити посла и за Херкула Поароа! И да ће се као и у сваком роману Агате Кристи, на средини приче, када најмање очекујеш, појавити један познати коментатор.

Немам појма како је посредовао да Наталија пише колумне за Недељник, јер Лалић све време шапуће са адвокатом и помера сто са точкићима уназад, а кад ја планирам да уђем унутра, гура га унапред.

Али замишљам како је то било, стојећи у предсобљу:

"Ћао, Бинг, како брат!?", већ видим старог доброг спортског коментатора како зауставља Лалића на улазу у Мадеру: "Занимају ли те текстови једне цењене и респектоване новинарке, признатог аутора, а пре свега хуманисте?", маштам како коментатор опседа Лалића тоналитетом из последњих секунди преноса утакмица.

Ту схватам да Лалић никада не би у своју биографију ставио да је цењен новинар, али ће можда убудуће наводити: "Уцењен новинар, пре свега хуманиста."

Настављам да читам тужбу 27. пут, боља је од уводног дела "Маестра и Маргарите", оно кад ђаво стиже у Москву. С тим што смо она двојица плус мачор, пљунути Прелевић, Лалић и ја.

Види ово, читам опчињено тужбу: "Тужилац је аутор три романа: 'Жена са црним шеширом', 'Све је то љубав' и 'Игра завођења', издатих у периоду од 2009. до 2014. године. Роман 'Жена са црним шеширом' је ушао у ужи избор за НИН-ову награду 2014. године."

Без икакве сумње, чврсто убеђен да је Наталијин роман заиста ушао у ужи избор за НИН-ову награду, посредством Лалићевог пријатеља Гугла, налазим списак аутора & романа који су те године ушли у НИН-ов ужи избор. Кад оно - нигде Наталије и њеног култног романа! Запањен сам одлуком жирија...

Читам списак ужег избора НИН-овог жирија: Ото Хорват - "Сабо је стао", Никола Маловић - "Једро наде", Славољуб Станковић - "Прваци света", Иван Токин - "Најнормалнији човек на свету", Милован Марчетић - "Књига о Беуку", Милета Продановић - "Витилиго", Тања Ступар Трифуновић - "Сатови у мајчиној соби", Давид Албахари - "Животињско царство", Вукашин Штрекер - "Забрана употребе ватре и воде", Ласло Блашковић - "Разбрајалица" и Филип Давид - "Кућа сећања и заборава".

Тражим даље: нема је ни у ширем избору од 30 романа. Једино где се на интернету појављује име Девић Наталије везано за НИН-ову награду јесте онај најшири избор од160 и кусур романа, који су ту ушли самим чином слања на конкурс до предвиђеног датума и испуњењем једноставних услова: да је у питању роман написан и први пут објављен на српском језику у периоду од 1. јануара до 31. децембра протекле године. Схватам да би на том списку сигурно завршио и Лалић да којим случајем крене да пише романе на српском језику.

ХВАЛА БУЛИЋУ

Посластица текста, наравно, јесте оптужба за сексизам, ту фенси реч са стручних семинара о родној равноправности у Врњачкој Бањи. У питању је реченица: "Имам одбојност према колумнама где аутор уместо анфаса постави своју ала Глориа фотографију где се у првом плану виде ноге." Ту следи и образложење, а и уобичајено другарско зезање Апостоловског ("нема неке ноге, али пише..."), које схвата свако ко редовно чита Недељник. Зашто је сексизам написати тако нешто за ауторку која се јавно поноси титулом "најдуже ноге српске књижевности"? Е, ту смо, браћо Срби и сестре феминисткиње! Наиме, на свом Твитеру (видети слику уз текст) Девић Наталија написала је: "Добила титулу: 'Најдуже ноге српске књижевности' од Вање Булића, на промоцији #зенасацрнимсесиром. Хвала Булићу :)"

Бринем се: шта неко ко измисли да је био у ужем избору за НИН-ову награду, што је лако проверљиво, може још да измисли у тужби о једном сатиричном тексту, где ништа није баш тако лако проверљиво. И који би сигурно ушао у ужи избор за НИН-ову награду, само је Лалић тврдио да текст јесте дуг ко роман, али у суштини није роман. Па није хтео да га пошаље у НИН. Ђубре!

Читам даље да је лице Девић Наталија "организатор бројних културних догађаја, међу којима се највише истичу хуманитарне акције. Најпознатији је био 2010. године за земљотресом погођени Крагујевац".

Према подацима Републичког сеизмолошког завода 2010. је стварно био земљотрес снаге 5,6 степени Рихтерове скале, али у Краљеву. Граду који се налази 38 километара југозападно од Крагујевца, где је према наводима тужбе, Наталија слала хуманитарну помоћ. Али добро, хуманости се у зубе не гледа, па макар завршила 38 километара југозападно од епицентра.

Наталијин адвокат, мој од четвртка омиљени аутор, у свој својој инспирацији пише и да је Наталија трпела интензивне душевне болове, бла, бла, бла, како се то обично наводи у оваквом штиву, због свега и свачега, највише, наравно, што су је сви живи прозивали за онај њен феноменални текст о мигрантима. А ми смо је изгледа дотукли, јер смо навели и чињеницу да више не пише за лист Данас, што је њој "изузетно тешко пало, имајући у виду да је за лист Данас колумне писала дуги низ година, те да је редакцију истог сматрала за своју другу кућу".

У почетку сам мислио да је адвокат написао да је Наталија лист Данас сматрала за своје друго куче, али сам ипак проверио 38 пута - пише "за своју другу кућу", а не "за друго куче". Као уредник у листу Данас, никада је тамо у њеној другој кући нисам видео, можда смо се свакодневно мимоилазили у том невеликом поткровљу, а лично познајем бар још 50 запослених којима се дешавао исти феномен.

Посластица текста, наравно, јесте оптужба за сексизам, ту фенси реч са стручних семинара о родној равноправности у Врњачкој Бањи. Тога се најпре сетило парфеминисткиња, особа које су нападније од продавачица "дормео" јастука и Јеховиних сведока, заједно. Оне, изгледа, попут ТВ критичара који уместо ТВ програма гледају телевизор, сатиричне колумне читају по ришељеовском рецепту: "Дајте ми било који текст, а ја ћу наћи реченицу да аутора јавно линчујем због сексизма." Па су неке текст читале у краћим изводима на сајту Недељника, неке га нису ни читале, а неке једноставно траже начин да по сваку цену оправдају своју фенси "професију".

У питању је реченица: "Имам одбојност према колумнама где аутор уместо анфаса постави своју ала Глориа фотографију где се у првом плану виде ноге." Ту следи и образложење, а и уобичајено другарско зезање Апостоловског ("нема неке ноге, али пише..."), које схвата свако ко редовно чита Недељник. Зашто је сексизам написати тако нешто за ауторку која се јавно поноси титулом "најдуже ноге српске књижевности"?

Е, ту смо, браћо Срби и сестре феминисткиње! Наиме, на свом Твитеру (видети слику уз текст) Девић Наталија написала је: "Добила титулу: 'Најдуже ноге српске књижевности' од Вање Булића, на промоцији #зенасацрнимсесиром. Хвала Булићу :)"

Уз тај твит иде искадрирана слика две ноге и две књиге Наталије Девић. Срећом, не иде и тужба против друга Вање Булића за сексизам.

Жене сматрам потпуно равноправним са мушкарцима, па о њима тако и пишем. Па ако неко као свој адут истиче звање "најдуже ноге српске књижевности", као новинар то никако не смем да прећутим, учио ме је још одавно Лалић на часовима журнализма, гурајући онај сто са точкићима ка мени.

Најбољи део тужбе је цифра - Недељник, Прелевић и ја солидарно да исплатимо Наталији пола милиона динара, плус судске трошкове, које ће она уплатити, како је ван тужбе изјавила за сајт УНС-а, ни мање ни више Центру за збрињавање миграната. Мада би било боље да ту своту уплати Центру за збрињавање миграната који не лутају по Врачару, јер ће паре завршити у рукама Лалића и Апостоловског.

Лалић је још шапутао с адвокатом, а ја сам схватио да ако Наталија добије тужбу, а то је у том тренутку (четвртак 25. фебруар, око 13 сати), чинило ми се, било равно могућности да Дикаприо освоји Оскара, постаћу вековни Лалићев роб: тераће ме да пишем седам текстова недељно, да перем судове и конобаришем у Мадери, увешће уз Прустов упитник и рубрику Прокрустова постеља, чији ћу главни јунак бити ја. Мораћу да помажем Росићу у контролисању да неко случајно не пише текст о Екатарини Великој, да будем саговорник у свим Зоричиним текстовима о мушкарцима у кризи средњих година, да поправљам точкиће на Лалићевом столу и да на себе преузмем Меденичин кредит у швајцарцима...

Опет, у овом тренутку (уторак 1. март, око два сата ујутру) убеђен сам у још нешто: ако Наталија добије ову тужбу због сатиричне колумне којом уз низ "увредљивих и нетачних тврдњи и квалификација" наводно оспоравамо њене "интелектуалне способности, дугогодишњи рад и професионални углед", Дикаприо ће добити и Оскара за главну женску улогу.

Ај се кладимо!