Вести

04. 03. 2016.

Аутор: Јасна Јовановић Извор: Вечерње новости

Пеца Поповић: Имао сам срећу да умрем у Ургентном центру

Прихватио сам своју болест, живим са њом и уважавам је. Имао сам срећу да умрем у Ургентном, спасли су ме јер сам био на лицу места. Држи ме мисао да ћу можда бити први Поповић који је дочекао унука – прича за „Биље и Здравље“ Петар Пеца Поповић, рок новинар.

 

Сви они који се разумеју у рок музику за Пецу Поповића ће рећи да је најбољи српски рок новинар, да овај музички правац "држи у малом прсту".

Представник је прве генерације новинара у старој Југославији која је рокенрол живела. Аутор многих текстова, прича, књига, уредник успешних издања, покретач многих нових листова и добитник бројних награда, ни данас, као пензионер, не стаје.

Осим образовања и знања које избија из њега, шири своју неисцрпну животну енергију, па саговорник одједном постане радостан што је уопште добио прилику да разговара са њим. Стварао је рокенрол, упознао је све највеће светске и домаће звезде, али је и преживео осам бајпасова, седам стентова, шест инфаркта, четири операције и две клиничке смрти!

Умро је, каже, два пута, и није било страшно. Животни позив и музика су га водили на разне стране света, али га је и његова болест одвела на места која није очекивао да ће посетити, па чак на кратко и на "онај свет". Зато сада живот схвата другачије, кроз смех каже да прави само краткорочне планове, јер није сигуран да ће ове друге, дугорочне, испунити. А, каже, не воли да испадне лажов:

- Новинарство никад није било јефтин спорт. Ако плате нису биле добре, добри су били стресови, па је то негде морало да се плати. Када је Бог правио расподелу, некоме је дао више, некоме мање и у тој неправди добијете нешто што нисте заслужили, али и нешто што вам баш и не треба. Тако је и са мојом генетиком. По очевој линији ја сам најстарији Поповић, сви су умрли од првог инфаркта, стричеви у 42. отац у 56. години. Зато кажем да сам сада у додатном времену, тренутно доигравам живот. Али, лепо је, срећан сам што сам осим професионалног добио и ово приватно-здравстено исксутво које ме је променило. Медицина је невероватно напредовала чим сам ја стигао до ових година са свим својим фелерима.

*Лечили сте се у Београду, Милану, Швајцарској, Хјустону, неколико пута сте победили смрт. Како гледате на живот после свега?

- Да је мој отац имао могућност да га гледају и пазе доктори београдске кардиолошке школе, сигуран сам да би дуже поживео. Нажалост, о њима се мало говори иако су постигли изузетне резултате, јер чим изађу из струке и огласе се као интелекртуалци настрадају у јавном саобраћају. Кад сам оперисан у Хјустону, пробудио сам се, а поред мог кревета је стајао чувени др Кули. Прво што ме је питао је да ли знам др Бошка Ђукановића. Олако се одричемо наших мозгова. Знате ли колико времена треба да се изгради еминентно име, па чак и ако сте лопов, а камоли ако сте кардиоваскуларни хирург? Жао ми је због генерација које долазе, требаће им помоћ, а највећи ће да оду у пензију, а млађи у иностранство. Струка неће давати квалитет, већ ће га одређивати политика. Мене је болест оснажила, охрабрила да идем даље, без обзира на све.

*Они који су преживели клиничку смрт то искуство описују као пролазак кроз тунел. Шта сте ви осетили?

- Имао сам срећу да умрем у Ургентном центру, спасли су ме јер сам био на лицу места. Памтим, а било је то пре 15 година, да је плафон одједном почео да се сужава и из беле прешао у љубичасту боју. Све се сливало у малу белу тачку. Изашао сам из бола у феноменално стање и следеће чега се сећам је поново био бол и враћање свега на старо. Целих 11 минута су доктори "радили вежбе" по мени да би ме вратили. Академик Сеферовић је дошао са све лептир машном јер је пошао на неку забаву и сећам се да је рекао да никад у животу није видео такав ЕКГ.

*Невероватно брзо сте се опоравили. Шта је томе допринело?

- Када сам се коначно пробудио, поред мене је седео човек и рекао да је аутолектричар са Бановог брда. "Потписао сам да идем кући, цео живот радим са струјом и када сам видео шта су теби урадили, решио сам да побегнем", било је оно што ми је рекао. Дефибрилатором су ми прогорели кожу, било је веома хладно па сам добио и упалу плућа. Др Пеђа Марковић се шалио како ми се дивно чује упала, доводио је студенте да им покаже, које је моја забринута жена терала. Ма свашта је било, али су били изузетно пажљиви и дивни према мени. Лежао сам два месеца после тога, отишао у Хјустон на операцију са све креветом, а већ осми дан после тога сам куповао књиге и слушао концерте. Мислим да свако умре на свој дан, а тај није био мој.

*Поклоњен вам је живот, да ли га сада другачије "трошите"?

- Не знам чиме сам заслужио да останем, али сам увек позитиван. Покушавам да замислим како би живот био страшан да се не смејем. Генерално смо осуђени да будемо забринути и негативни, али ја на то не пристајем. Живот нека шамара, али смех мора да опстане. Нервира ме што се људи лако предају. Ситуација ни код мене није бајна, 15 одсто пензије дам на лекове, па замислите још да сам негативан. То се не сме, мора да се игра, јер победи бољи, а учествују сви.

*Шта је ваша мотивација?

- Што се болести тиче, имам обавезу према докторима, њиховој доброти и жртвама, према својој породици и пријатељима да живим и да се борим. Када сам био у шок соби, приђе ми човек и каже да се зове Иван и да је из Љубљане, лекар на интензивној нези. "Када сам пошао из Словеније понео сам плочу "Индекса", а знам да их волите, па сам дошао да вас видим", рекао ми је. Онда сам схватио да постоје непроцењиви тренуци, да је живот невероватна ствар.

*Животне навике рок новинара нису ни сличне животним навикама кардиоваскуларних пацијената. Како сте то ускладили?

- Схватио сам да најгори проблеми са срцем настају када изађете из стреса и када више немате обавезе од јутра до вечери. Зато сада стално нешто радим. Кад остарите немате већег пријатеља од ваше болести. Да, можда вам звучи чудно, али та интеракција може да донесе добре резултате. Не смете да јој признате да је се бојите, али ни да јој кажете да је јача од вас. Прихватио сам своју болест, живим са њом и уважавам је. Када би ми неко сада рекао да сам ОК, бринуо бих од чега ћу да умрем. Овако пазим, јурим, станем кад не могу, смирим, али живим. Трудим се да ходам, пређем више од шест километара сваког дана. Шетајући сам упознао Лондом, Париз, Њујорк. Не пушим, а од 1981. године сам вегетаријанац.

* Морали сте да се одрекнете многих задовољстава?

- Цео живот пијем киселу воду, обичну само у кафи. Не пијем ракију, само црно вино. Бело не волим, па често увредим винаре када кажем да је бело вино само за три ствари - за сирће, салчиће и облоге када жене боли доњи стомак. Црно вино је богато антиоксидансима, али не претерујем. Током једне операције трансфузијом добио сам хепатитис Ц, па морам да пазим и на јетру. Констатовали су ми и почетак Паркинсонове болести и Алцхајмера, а када сам упитао докторку колико још имам времена пре него што почнем да бежим од куће, рекла је - 10 година. Тада сам се нашалио да не мислим да поживим толико, али могу вам рећи да се то озбиљно приближило.

* По вама би се могло закључити да су ведрина и стање духа универзални лек?

- Секирација је ужасна ствар. Кад неко каже да се "једе" то има додатно значење, та мука добије форму коју називамо рак. Зато мислим да је позитиван став неопходан, да не смемо да га изгубимо ни по коју цену. То је једино што може да нас одржи.

Унуче ради космичке правде

* Шта вам је после свега што сте прегурали и пословно и приватно највеће задовољство?

- Сазнао сам да ми се старији син верио и да ћу можда бити први Поповић који ће дочекати унука. Та мисао ме држи, мислим да би то била космичка правда. Онда би инвестиција у доброту, стручност, жртва моје породице, пријатеља и лекара имала смисла. Само се бринем да се не обрукам, зато и трајем. Упуштам се у милион обавеза што није пристојно у мојим годинама, али то је оно што ме држи.

Документарни филм

* Радите докуменатарц о најстаријем српском олимпијцу. Када ћемо моћи да га видимо?

- Најстарији олимпијац Стефановић, живи у Вршцу и има равно сто година и мозак који ради као сат, сећа се свега од своје четврте године. Јуче сам сазнао да је РТС пристао да суфинансира филм и требало да се емитује пред олимпијаду. Стефановић вози бицикл, вежба, волео бих да га људи виде. Желим да чују ту сумануту причу. Рођен је 1916. у Сарајеву, на јастуку су га изнели као бебу, вратио се па га је дочекао Други светски рат. Опет је отишао и вратио се, да би 1992. побегао трећи пут. А и даље обожава Сарајево. Што би Кууста рекао "То је доказ колико смо наивни". Када га нађете на "скајпу" пише да је најстарији корисник у Србији и свако јутро у 7.15, преко интернета буди сина који живи у Лозани. Поптуно чаробна прича коју желим да поделим са људима.

Ципеле које су причале причу

- Бежао сам од смрти док сам био у болници. Било је 18 кревета у соби, а како неко до мене умре ја се померим. И тако сам стигао до контра зида, нисам више имао где, а када је једна бака умрла и када су сестре скупљале њене ствари, извадиле су моје ципеле, чудећи се откуд њој мушке ципеле. Ја позовем моју жену телефоном да се распитам шта се десило, а она каже да је само мислила на моју главу, да јој ципеле нису биле ни на крај памети. Е, те ципеле су завршиле у Венецији, на пројекту Марине Абрамовић "Свака ципела има причу". Путовале су светом и причале како ме је смрт јурила, а ја бежао.