Вести
09. 05. 2016.
Милица Недић: Уз вести 24 сата!
Стажу у Дневнику од 16 година претходила је каријера у београдском Јутарњем програму, па се на јавном сервису осећа, каже, као код куће.
Већина нас Дневник 2 (РТС 1, 19.30) прати не питајући се ко су људи чији је рад иза камера заслужан за оно што видимо на малом екрану. Једна од оних "из сенке" је и Милица Недић, уредница те информативне емисије. Стажу у Дневнику од 16 година претходила је каријера у београдском Јутарњем програму, па се на јавном сервису осећа, каже, као код куће.
Питамо је шта је највећи изазов припреме "Дневника":
- Испоштовати план, који је слојевит и организован седам дана унапред. Уз дугорочно и дневно, имамо и непланирано планирање - када се у току саме емисије, или пар минута пред почетак, догоди нешто непредвиђено. Избор тема одређују нам актуелности и често морамо да их пратимо науштрб оних које смо већ одредили. Рецимо, ако се бавимо запошљавањем жена, округлим столом или дискриминацијом у друштву, онда од тога можемо да одвојимо материјал и прерадимо га у рубрику. Не истражујемо га само као догађај. Када са њима коначно завршимо, на ред дођу и планиране рубрике. Догоди се да оне чекају и по неколико дана.
Када вам се завршава радни дан?
- Нема правила. Стицајем околности сада сам спојила десет радних дана, па после Дневника 2 остајем да правим распоред за сутрашње снимање. Пред изборе имала сам обавезу да пратим кампање политичких странака. Долазим на посао око 9.30, када имамо јутарњи колегијум, и остајемо док не завршимо, често и до девет увече.
Из те перспективе делује да и кад не радите - радите?
- Игром случаја, у петак ми је био слободан дан, али већ по подне сам се чула са колегама и почела да припремам Дневник 2 за суботу. Обично испланирамо 80 одсто материјала, а остатак је намењен за непредвиђене ситуације. Радни дан ми у просеку траје од 10 до 12 сати, али и кад стигнем кући морам да погледам Дневник у 23.00 како бих видела да ли се нешто у међувремену догодило. Прелиставам сајтове, па сам до поноћи уз вести.
Очито је да сте живи доказ да новинарство није посао, већ начин живота. Уморите ли се некада?
- Сваки дан је прича за себе. Истина је да не можеш да закључаш канцеларију и тог тренутка престанеш да будеш новинар. Темпо почиње од када отвориш очи. Али сматрам да смо ми новинари посебна врста зависна од те динамике. Телефон ми звони и у аутобусу и код куће. То је, једноставно, начин живота. Чак и пре него што дођем на посао, погледам све сајтове на интернету и штампу, како бих била у току са вестима од претходне вечери. Дани су дуги, али брзо прођу и толико су динамични да данас заборављамо шта је било јуче, а сутра је далека будућност.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.