Вести
15. 05. 2016.
Таблоид: Антистрес новинарке
У недељу када би по свим правилима инфотејмента требало да се бавим четрдесетодневним поменом фолк певачице или насловима о несрећном случају Неде Арнерић, ја сам се, читајући све те наслове, питао: „Аман људи доклеееее?”. Потом је уследила прича о Бати Живојиновићу и његовим мукама. Наслови који су кршили све кодексе морала и професионализма...
Елем, у свом том напаљеном тренду, поједини медији нису могли да пропрате и да је достојанствено сахрањена Јадранка Стојаковић. Не питајући се колико је било спремних да помогну жени која је водила стравичну битку са болешћу и тешком судбом. Јаца је отишла тихо, како је и певала...све смо могли ми, да смо само мање таблоидни и мање зли... А могли смо Јаци да уделимо који минут или коју шлајфницу више. Заслужила је.
Све су то јунаци једног времена и морала који је представљала „Ужичка република”. У то време било је незамисливо да на такав начин пишете о јавним личностима. Знало се ко може и према којим критеријумима да постане журналиста. Постојао је и филм „Новинар”, а главну улогу је играо Раде Шербеџија.
Али није нам ваљао социјализам и добили смо капитализам у коме је све дозвољено у име тиража, рејтинга... Да би се некако зарадиле ионако мизерне новинарске плате, у малој бари са много таблоида, не треба да чуди када циљ оправдава тиражна средства. Тражили сте гледајте! Можда ми је и посао да читам све те насловне стране новина и можда сам и дао погрешан назив емисије која никако не може да се зове „Таблоид” него би пре требало да се зове „Евергрин одисеја”.
Зашто сам за недељу одабрао да се дружим са антистресним колегиницама Жељком Зебић, Иваном Ђорђевић, Милицом Бурсаћ. Па једноставно смо установили да нам је све ово дубоко загадило свакодневицу, од високе политике до естраде. И да сам сада, након успеле емисије о хроно исхрани, док дрљам ротквице и купус у ненормалним количинама, схватио да ми је сјајно да слушам како су чварци здрави. Укапирао сам да какве су нам мисли такав нам је живот. И да ће село увек да има неку своју причу и филозофију и да се једноставно народу угодити не може. Шта год урадите, не можете бити идеолошки комерцијално коректни.
Згодне колегинице су добиле велики број лајкова и обукле су црвено да слути на срећу и пролеће ког нема. Јер после оваковог пролећа које је отпочело са кишом, као у песми Ксеније Еркер, следује нам врело лето, а онда у емисију једино да зовете жене које се баве временском прогнозом, а можда би могао и да помогне Каменко Катић кога морам да цимам и да му прекидам пецање у Белегишу у коме тако ужива. Верујте на реч, кад прођем поред Бешке не интересује ми ни шта ради Цуца, а нећу дирати ни Шабана. Кад сам већ близу моста пустићу и Ану Бекуту и Мркоњића да праве селфи. Радим забаву као жанр који је подцењен и покушавам да правим „Позориште на Терезијама” од „Ибарске магистрале”. Остаје ми само Крлежина крчма, јер сачувај ме боже од српског бусања у груди, хрватског ревидираног схватања историје и балканског примитивизма.
Јако смо постали погани и о свима би да судимо. Али оног момента када смо почели да укопавамо и понижавамо звезде наше младости почела је да тамни та „шарена лажа” која је оплемењивала наше животе. Укидањем права на идеализацију и свођење наших медија на рејтинг, тираж, сензацију, дешава се да поједини своје фрустрације пројектују ка људима који би требало да буду идоли. Свакоме се у животу деси и грешка, па и Бодрум. Свакоме се деси и по која лоша улога, шмира али само је једна „Вишња са Ташмајдана”. Нико није питао чиме су нас бомбардовали кад смо тако контаминирани, канцерогени по психу, али и тако несрећни и јадни. Ако смо изгубили саосећање за туђу патњу и ако у нама нема елементарне емпатије за бол другог, црно нам се пише. Стога не дај се Недо. И ако можеш, опрости.
Валтери ионако није успео да одбрани Сарајево од онога шта га је задесило. Ако смо издали све идеале антифашистичке борбе можда нам се зато повампирило сво зло мрачне прошлости. Извињавам се, али ја то гледам феноменолошки и историјски. И плачем за временима у којима су и Неда и Бата и Лепи Гага и Јадранка направили своја најбоља уметничка дела. Данас нема времена за уметност, све мора да буде тржишно и комерцијално. А знам да би Младен Делић, да је ту, узвикнуо „Лудница, људи, шта је ово”. Старим ја, а у космичку правду вере немам, мада је и Оливер одлучио да каже коју липу рич за српске медије.
Зато ја идем на туристичке инфо туре и дружим се антистресним колегиницама, јер нормалан човек, ако конзумира ове наслове, једноставно не може да изгура свакодневицу. Мој желудац ово не подноси. И ја се поштовани читаоци и гледаоци извињавам, али кад пошаљем ову колумну, угасићу компјутер и андроид. Ја спасох своју душу? А Ви?????
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.