Вести

08. 06. 2016.

Извор: http://www.ekspres.net/

БГ легенде , Драган Јовановић: Хтео сам да будем Слобин гуру, растали смо се због једне Мирине фотографије

Како је одличан студент филозофије, син пилота РАФ-а, после судбоносног сусрета на ходнику завршио на новинарском дрилу код Југа Гризеља, да би, потом, постао идејни гуру Слободана Милошевића са којим се на најгрубљи начин растао због једне Мирине фотографије…

 

У новинарство је, каже, случајно залутао, а постао је новинарска легенда, живи сведок једног времена када су у београдском кафанском “Бермудском троуглу”, ту између “Липе”, “Грмеча” и “Шуме”, вињаке и лозу с ногу тукла највећа имена југословенског новинарства, од чијих текстова су се у оно време политичарима “тресле гаће”.

Драган Јовановић данас живи на Сувој планини, у својој дедовини. У последње време у град сврати кад се ужели кратког еспреса, или да промовише свој нови роман “Леонардо на Дунаву”.

Некада брилијантан студент филозофије, Јовановић је, каже, сањао универзитетску каријеру на београдском Филозофском факултету, у Капетан Мишином здању.

Ах, мој Жаре, плитак је као поток

“Та моја маштања нису била без основа. Био сам, рецимо, бољи ђак од Ђинђића и у Деветој београдској гимназији, а и на факултету. Жудео сам да будем асустент на античкој филозофији код професора Вељка Кораћа. Али он је, испоставило се, чувао то место за свог сина Жарка Кораћа, иако је на предавањима често волео да каже: „Ах, мој Жаре, плитак је то поток!“ Тај Жаре је и завршио на психологији као асистент код Михајла Ротера. Као шестдесетосмаш, и то „тврди маоиста“, нисам имао неког великог избора и завршио у – „Вечерњим новостима“. Оженио сам се у двадесет и трећој години и нисам хтео да будем на терет родитељима”, присећа се Јовановић у разговору за ekspres.net.

“Новости“ су тада, каже, важиле за „жуту штампу“ мада је, подсећа Јовановић, њен први главни уредник Слободан Глумац превео “Јудејски рат“ Јосифа Флавија.

Био сам бољи ђак од Ђинђића и у Деветој београдској гимназији, а и на факултету. Жудео сам да будем асустент на античкој филозофији код професора Вељка Кораћа. Али он је, испоставило се, чувао то место за свог сина Жарка Кораћа

“Ту је био и Живко Милић који је, својевремено, као дописник „Борбе“ из Вашингтона, пре свих америчких новинских агенција јавио вест о атентату на Кенедија. “Новости“ су у овој, озбиљној форми, почеле да излазе када су издале ванредно издање поводом убиства Кенедија. Тај датум се може сматрати другим рођенданом Вечерњих новости. Мало је, пак, фалило да ми и тај посао пропадне. На конкурс се јавило око 800 кандидата и то све са факултетским дипломама, а примали су само – дванаест!”, сећа се Јовановић.

Пријем је трајао скоро месец дана. Полагали су, каже, разноразне тестове.

“Бацали су нас и у „ватру“, на улицу, и то да се за један сат вратиш са неком градском, макар, ситном „ексклузивом“. Наш гуру био је Михајло Рашић, тих човек, али одличан новински занатлија. Свако од нас из „Рашине школе“ имао је своју фасциклу у коју је слагао своје радове, а онда је све то требало прекуцати код дактилографкиње… Елем, станем са мојом фасциклом у ред испред дактилобироа, ред се отегао у недоглед. А треба да будем кум на венчању Ненада и Олге Даковић, а венчање чак у новобеоградској општини. Поред нас се, испред дактило бироа, шетка стара нека стара новинарчина и види да сам се узврпољио. И не знам откуд ми та дрскост да га питам: „Хоћете ли да ми прекуцате моје радове, за пола сата почиње венчање на коме сам кум!?“ Стари вук се, у први мах, збуни, али прихвати фасциклу. А када сам већ био на вратима викне за мном: „Дођите сутра код мене у канцеларију!“ Питам: Кога да тражим? А он ће: „Југа Гризеља!“ Очигледно му се свидела моја дрскост. Али, џаба ти дрскост ако немаш мозак и муда. Тако сам почео да радим за „Новости“ док је конкурс још трајао, а Југ ме дриловао, дриловао, свакакве ми задатке задавао и све сам, не знам ни сам како испуњавао… Обуку код Гризеља доживљавао сам као да сам био у Легији странаца! Вечна му слава и хвала!”


Године 1967. учествовао сам у паљењу америчке читаонице у Кнез Михајловој, потом се пријавио као добровољац за рат у Вијетнаму. Ако ми је отац као пилот британског РАФ-а срушен изнад Берлина, да ли ја смем да будем пизда?

Отерао сам Стамболића са новинарског стола

У „Новостима“ је прошао кроз све редакције, од спортске до политичке.

“После годину дана постао сам скупштински извештач. Присуствовао сам, сваке среде, и седницама српске владе, добијао са сав материјал који добијају и министри. А на седнице владе улазио сам са кломпама и фармерицама у хипи прслуку и чобанском торбом од козине! Променио сам три-четири премијера, а онда је на ред дошао и Иван Стамболић кога сам, својевремено, као посланика отерао од нашег новинарског стола у скупштинском ресторану, рекавши му да је тај сто наше радно место. И, прво што је као премијер урадио било је доношење уредбе по којој новинари морају да буду прописно одевени и да, убудуће, улазе на споредни улаз. Са фотокопираном Стамболићевом уредбом вратио сам се у редакцију, и, наравно, објавили смо одмах ту вест. Клуб скупштинских извештача је донео одлуку да бојкотујемо седнице владе док се та уредба не укине! И премијер је морао да је „прогута“.

Иван Стамболић је због мене увео “дрес код” у Скупштину и донео уредбу по којој новинари улазе на задњи улаз. А онда смо бојкотовали седнице док нису укинули ту уредбу

На питање откуд му та храброст одговара:

“Ако ми је отац као краљев пилот, а касније и пилот британског РАФ-а, пред крај рата срушен изнад Берлина, да ли ја смем да будем пизда? Уосталом, ако сам 1967. године учествовао у паљењу америчке читаонице у Кнез Михајловој, ако сам се потом пријавио као добровољац за рат у Вијетнаму, не мислите, ваљда, да ћу се уплашити неког политичара коме је рођак истог презимена крчио пут до врха српског политичког естаблишмента. Питајте још живе Титове кадрове, цела влада је, сваког четвртка, дрхтала шта ће се појавити у „Новостима“!

Обуку код Гризеља доживљавао сам као да сам био у Легији странаца! Чак, и када читам јеванђеља не могу да се отмем утиску да нису учили занат код – Југа Гризеља! Вечна му слава и хвала!

Убрзо је о Јовановићу, признаје и сам, почело да се прича “свашта”.

“Говорило се да сам под заштитом Драже Марковића, коме намештам женске, те да сам дедињско, генералско дете, али и да сам „маоиста“ који ради за ЦИА!? А ја сам само провалио да, по Титовом закону о информисању, новинар не може да буде оптужен за одавање државне тајне, већ, само онај који је задужен да је чува. Тако сам први објавио прве губитке смедеревске железаре од две милијарде динара. Било је то давне 1974. године. За то сам добио годишњну награду „Новости“, али убрзо сам због исте ствари суспендован! Као, Дража полудео када је чуо да сам награђен за откривање једне од највећих српских државних тајни. Е, ту је и мени пукао филм! Нисам више могао да ни један дан останем у „Новостима“. То се брзо чуло по граду, новинарској чаршији, у „Бермудском троуглу“. Мој анђео чувар, Југ Гризељ, већ је био у НИН-у и, одмах, ме је звао да пређем код њих. Али, звао ме и чика Тоша, дописник Франс преса из Београда. Седео је, сваке вечери, у „Мадери“ са бардом Предрагом Милојевићем, а то је за млађе, онај момак који је са двадесет и пет година интервјуисао за „Политику“ Адолфа Хитлера док још није дошао на власт. Е, тај Милојевић је за мене лобирао код чика Тоше”, у свом стилу наставља Јовановић.

Како је Ћурувија побегао из НИН-а

Целе те ноћи, каже, није спавао! НИН или Франс прес!?

“Пред зору се одлучим за НИН. Ко велим; ако ћу да разваљујем Титов режим боље да то радим за НИН него за Французе. Нисам имао ни тридесет година, када ме је Драган Марковић, без конкурса, примио у НИН! Ноге су ми се отсекле! Јер, тај Драган Марковић је говорио: „Сваки новинар НИН-а може да буде министар у влади, али ниједан министар у влади не може да буде новинар НИН-а!“

Та изјава код ондашњих политичара никада му није била заборављена. Иначе, за нас, ниновце, редакција НИН-а била је ‘брод лудака’! То је, ваљда, најбоље описао Славко Ћурувија који се потајно надао да постане ниновац. Али, по свом признању, одустао је већ после прве посете НИН-у. Јер, шта је могао да види? Југ Гризељ гађа писаћом машином Стеву Никшића, Пера Игња нокаутирао свој припитог пајташа, академика Гостушког, а Љуба Стојић бос и у бермудама смирује Тијанића и Лазанског који се свађају ко се боље разуме у оружје. Брани Петровићу све то не смета да деље Владу Стојшина у шаху, а ни Сергеју Лукачу да ради склекове усред редакције. Или мене, који сам се управо вратио са тениса! Нико живи није знао да објасни како се тај НИН уопште појављивао петком на киоску! Ту за Ћурувију, заиста, није било места“, каже Јовановић.

Тада сам схватио да Милошевић није ни левичар, ни националиста, већ, да је само просечни банкар

Од свих тих, како каже, “лудака”, највише је заволео Стеву Станића.

“Био је, својевремено, центарфор новосадских „канаринаца“ и, на једној утакмици, против „Партизана“, дао је Шошкићу два гола на стадиону ЈНА. Али, тај Стева је пронашао у канадским шумама Маргарит Јурсенар, пре него што је добила Нобелову награду. Још тада је цео НИН читао њене „Хадријанове мемоаре“. Али, тек што сам се свртео у НИН-у нешто сам забрљао, и по казну ме пошаљу на тада чувену Крајгерову комисију где новинари, обично, умиру од досаде. И шта тамо исчепркам? Да се Југославија спрема да гради 24 атомске централе!? И то пола да буде америчка нуклеарна технологија, а пола совјетска, чернобиљска! Дакле, опет Јалта, и то атомска Јалта!

Орден од Горбачова

Да скратим; бавећи се вишегодишњим истраживачким новинарством успео сам да кроз једнопартијски комунистички парламент провучем, како знам и умем, Закон о мораторијум на изградњу атомских централа у СФРЈ. Тај закон је преживео четири државе и важи и дан данас. Због тог закона био сам на мети ЦИА и ЈНА. То ми је и рекао Јово Милош, некадашњи високи функционер ДБ задужен за међународни тероризам. И шта мислите, да ли сам добио неко домаће, макар, признање неког новинарског удружења?! Не! Али, сам зато добио орден Михаила Горбачова и украјинске Велике Раде зато што сам, као председник Зелене странке, после Чернобиља, довео око две хиљаде украјинске деце на опоравак у Србију. Нисам добио никакво друштвено признање ни када сам уловио Слободана Милошевића да спаљује радиоактивни отпад у тој, већ, судбоносној смедеревској железари. И, ево, сада први пут кажем”, открива Јовановић.

Више пута сам рекао да је Милошевић пропао оног часа када се одрекао Борке Вучић, Михајла Марковића и мене, окруживши се дупеувлакама које су му и дошле главе

Ако би сада некоме пало на памет да га одликује, сва одликовања и признања би, каже, одбио!

“Могу само да прихватим да на неком факултету учим децу новинарству, јер бојим се да је мало нас диносауруса претекло ко зна у тај занат у прсте. А ако ниси савладао новинарски занат, не можеш, бајо, да будеш ни добар писац! Треба ли да вам, после овога, објашњавам зашто је Црњански бољи од Андрића? Зашто су Чехов, па и Максим Горки, читљивији од Толстоја и Достојевског? Зашто су Борхес, Маркес и Сингер бољи писци од својих славних савременика који нису дрљали по редакцијама. Па, чак и када читам јеванђеља не могу да се отмем утиску да нису учили занат код – Југа Гризеља!”


Јовановић не крије да га неки дан данас повезују с Милошевићем.

“Неке новинарске подгузне муве хоће и дан данас да ми на леђа товаре моје друговање са Милошевићем. Да, био сам у краткој љубави са њим. Знао сам га док је још био директор Техногаса на Бановом брду. У једном моменту када је већ био моћан дошло је до кобног неспоразума. Милошевић је помислио да сам његов чиновник, а ја сам, пак, мислио да сам његов гуру! Са мојим професором Михајлом Марковићем спремили смо нацрт програма СПС. Требало је, по нама, да то буде левичарска партија са идејама ‘еколошког социјализма’ уз наслањање на идеје ‘сеоског комунизма’ Светозара Марковића и неизбежног Димитрија Туцовића. Мој профа Михајло био је очајан када те наше идеје нису прошле на Милошевићевој „кординацији“. Тада сам схватио да Милошевић није ни левичар, ни националиста, већ да је само просечни банкар кога је, у дупку, придржала моја „тетка“ Борка Вучић. Више пута сам рекао да је Милошевић пропао оног часа када се одрекао Борке Вучић, Михајла Марковића и мене, окруживши се дупеувлакама које су му и дошле главе. Да поменем само Мишковића и Бека”, категоричан је Јовановић.
Са Милошевићем се, присећа се, грубо, уз псовке, растао.

Разлаз са Слобом због Мирине фотографије

“То се догодило пошто нисам хтео да једну Мирину фотографију, која се њој није допала, избацим из новина… Било је то шест месеци пре Газиместана, док је он још био „фактор мира на Балкану“, каже Јовановић.

Потом је направио кратак излет у политику. Основао је Зелену странку и на првим вишепартијским изборима победио Милошевића на свим црним еколошким тачкама у Србији и то без чувара бирачких кутија!

Када дођем у Београд немам срца да прођем поред „Бермудског троугла“. Њега, заправо, и нема. Нема „Липе“, нема „Шуматовца“, ни „Грмеча“. Нема нашег кафанског „интернета“, „фејсбука“ , „јутјуба“ или како се, већ, то зове

“После сам дознао да су моје гласове крали, братски, и власт и опозиција. А брзо сам увидео да је сву опозицију основала СДБ, па сам, брже боље угасио Зелену странку да не зарадим неку робију.
Остао сам до пензије у НИН- у, али после Милошевића за мене није било неког великог новинарског изазова, а можда ми је понестало и новинарског адреналина. Све више сам се окретао литератури”, каже сувопланински новинарски вук.

Када дођем у Београд немам срца да прођем поред „Бермудског троугла“. Њега, заправо, и нема. Нема „Липе“, нема „Шуматовца“, ни „Грмеча“. Нема нашег кафанског „интернета“, „фејсбука“ , „јутјуба“ или како се, већ, то зове. Нема мојих исписника, новинарчина. Само Југослав Влаховић и ја лелујамо по страницама НИН-а, ево већ четрдесет година.

Подигао храм бога Вида на Сувој планини

Прва два романа сам спалио. За мој трећи роман „Житије Савино од Богумила монаха“ добио сам хонорар од две издавачке куће, али сам га на крају објавио као самоиздат! Истог часа на мене се острвила СПЦ, САНУ и ЦК СК Србије!? Није вредело што ме мој рецензент Иван Ђурић упоређивао са Булгаковим и Умбертом Еком. Прећутала ме и књижевна критика, с којом сам се сурово обрачунао у мојим „Кобним јајима Александра Посеркова“. Прећуткују ме до данашњег дана, али мени је важно да ме, због мојих јужњачких романа писаних на шопском, Магични Ћира упоређује са Бором Станковићем, а Драшко Ређеп, „војвођански Крлежа“, ме пореди са Црњанским. Књижевна критика се не оглашава ни поводом мог последњег романа – „Леонарда на Дунаву“. Али, полако, све ће доћи на своје”, каже Јовановић, који већ пет година живи на Сувој планини, на својој дедовини, у селу Видову.Тамо је, да му се нађе, подигао храм бога Вида, и основао Видову академију.