Вести
10. 06. 2016.
Дуња Мијатовић: Зашто квалитетни јавни сервиси нису успјели у друштвима у транзицији
Од двадесетих година прошлог стољећа, генерације западних Европљана биле су навикнуте на монопол јавних радио и касније телевизијских емитера.
Ти емитери су развили стратегије како да боље служе јавности и више се удаље од власти. Долазак приватних емитера, у многим случајевима само током седамдесетих, сматран је бесплатном услугом којој је циљ забавити гледалаштво. Иако су јавни емитери изгубили свој удио у тржишту, остали су поштована институција у друштву; потребна да одгоји омладину, да ухвати објективну слику свијета и да допринесе интересима мањина.
Источни Европљани су такођер били навикнути на монопол државног радија и телевизије. Ти емитери су служили комунистичким партијама и били су управљани и финансирани из влада. Њихов политички банкрот дошао је са падом комунистичке идеологије, што је нарочито потпомогнуто плуралитетом приватних емитера који су се појавили на медијској сцени почетком деведесетих.
Ти приватни медији – са мноштвом западњачког програма – су заиста били телевизија, толико дуго скривана од гледалаштва тоталитарних режима. Политичари су се сјатили у њихове студије да учествују у талк схоw-овима, напуштајући некада моћну државну телевизију. Тако је на истоку перцепција јавних емитера у јавности била скептична, ако не и негативна. Расправа о њеном развоју је била споредни интерес, барем током успона нових приватних медија.
Напуштени од политичара и јавности, спору и неспретну трансформацију државних емитера у јавне, водили су бирократе готово сами. Покретачка снага иза те трансформације били су готово искључиво активности Стразбура и Брисела. Сви знамо да су у ријечима европских институција „јавни емитери витални елемент демократије у Европи“. Трансформација државне телевизије у јавну био је услов преседан новим демократијама да постану чланице Вијећа Европе у неким случајевима. Аутентичност трансформације била је важна за постајање кандидатом за чланство у Европској унији, а некад и НАТО-у.
Дешавања у млађим ЕУ чланицама показала су важност јавних сервиса за развој демократије – и како они могу бити злоупотријебљени.
У децембру 2015. године, пољски парламент је усвојио закон којим је дао министарству трезора мандат да поставља и смјењује чланове управних и надзорних одбора. Како је закон ступио на снагу у јануару, више од 100 новинара из јавних медија изгубило је послове наводно јер нису били пријатељски расположени према власти.
У марту, хрватски парламент је смијенио генералног директора Хрватске радио-телевизије. Седмицу касније, влада је предложила парламенту да одбије редовни извјештај независног медијског регулатора, што је обоје изазвало озбиљне бриге за свеукупну ситуацију са медијским слободама у земљи.
Мађарска је вјероватно први примјер у Европској унији гдје је јавни сервис практично враћен у статус државног емитера, што је противно међународним стандардима који заговарају неовисност. Нови медијски закони из 2010. године и реструктуирање медијског простора довело је, у року од годину, до тога да су сви јавни медији били потчињени политичким одлукама. Нови систем је представио и зацементирао политичку овисност јавних медијских сервиса; владајућа партија именовала је све нове шефове јавних медија и медијски регулатор сада контролише буџет свих јавних сервиса. Закон је дао широке овласти у политички хомогеном регулатору и медијском вијећу, омогућујући им да контролишу медијски садржај.
Битку за успостављање кредибилног система јавних емитера у демократијама у транзицији било је још теже поднијети. Посљедњи примјер је управни одбор БХРТ-а који је прошлог мјесеца одлучио да суспендује операцију цијелог програмакрајем овог мјесеца. Та одлука, погрешна из неколико разлога, долази након година политичких и финансијских заврзлама око контроле рада.
Широм западног Балкана, значајне ствари су у процесу што утиче на независност и финансијску стабилност јавних емитера.
Бирократски одговор на потребу успостављања система јавних емитера донио је предвидиве резултате. Новоформирани емитери су видљиво с мањком финансирања, са формалним и неформалним административним повезницама – ако не везама – са владама и без јасне посвећености јавности. Једном кад су успостављене, било је нејасно што с њима. Већина влада их види као дио саме бирократије, терета којег треба да носе на путу у уједињену Европу. Кад је могуће и прикладно, искориштвали су их кроз политику мркве и штапа.
Као такви, нови јавни емитери одмах су постали субјекти критика свакоме ко је хтио да прича о њима. Остављени да преживљавају у чудовишној згради бруталне архитектуре која је некад припадала моћној државној телевизији, морали су да продају вријеме у програму оглашивачима, да моле за западне донације и штеде на свему.
Напредак интернета и других технологија скоро па је убило цијелу идеју телевизије и радија, укључујући и јавне емитере. Спашени су кроз процес трансформације – од јавних сервиса емитовања до јавних медија. На западу, ББЦ и друге компаније су се бориле да искористе трендове који су се мијењали у конзумацији медија. Изашли су онлине, покренули апликације за паметне телефоне, постали интерактивни, похрањивали у циљу да придобију фрагментирану публику, кад и гдје то гледаоци траже.
Нажалост није тако и на истоку. Јавни емитери у најбољем покушају да се обрате старијој и едукованијој публици који традиционално користе јавне медије. За нашу дјецу, данашња расправа не само да је ирелевантна, него је изван њиховог схватања.
Постоји ли будућност?
Мислим да губимо битку и можемо ускоро изгубити рат. Да бисмо то вратили, треба да урадимо сљедеће:
Дати јавним емитерима јасан пресјек мандата и програмских обавеза за јавност који заузврат треба да имају ефективну повратну информацију и контролу садржаја. Ту треба да су програми који се бави мањинама; објективне вијести, смирене и чињенично утемељене расправе, едукативни и дјечији програми.
Јавни сервис треба да функционише неовисно од власти. Прелазни органи, односно вијећа, треба да буду успостављени да гарантују да само кршење јасног мандата може да буде кориштено за укор или смјену уредника; само лоше управљање и корупција би могли да воде до отпуштања извршног уредника.
И, коначно, претплата треба да буде представљена или повишена да повећа осјећај јавног власништва. Можемо причати о другим методама независног финансирања, али ниједан од њих не може донијети тај осјећај власништва над институцијом која ти служи.
Дуње Мијатовић, представнице ОСЦЕ-а за слободу медија, оригинално је објављен на страници Индеx он Ценсорсхип. Медиацентар је превео и објавио чланак уз дозволу ауторице и уредништва.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.