Вести
17. 06. 2016.
Кад лајавци утихну
Таблоиди у Србији имају пуну слободу да вређају и прете – све док им се не нареди другачије
Српска јавност вероватно никада неће добити увид у садржај разговора који су у понедељак иза затворених врата водили мандатар Александар Вучић и шефови дипломатских мисија Европске уније Мајкл Давенпорт и Сједињених држава Кајл Скот. Свеједно, доста се може прочитати из оних неколико секунди телевизијске слике без тона уочи састанка, где сва тројица укочено седе са изразом лица као да им је, што би рекао Леонард Коен, управо умро отац или пас.
Упркос томе што након разговора нико од учесника није ништа конкретно саопштио, није тешко погодити да је тема била вишедневна харанга коју је против двојице дипломата водио омиљени Вучићев доушнички таблоид, уз асистенцију сродних медија и политичких савезника. Давенпорт и Скат су систематски разобличавани као организатори и финансијери државног удара, па чак и атентата на Вучића, а све уз помоћ широког круга плаћеника и домаћих издајника. Сем тога, свакако је било речи и о претњама америчком амбасадору које је из скупштинске клупе и преко друштвених мрежа упутио лидер радикала Војислав Шешељ, који је тражио његову „елиминацију", помињао некакву пушку и поручивао Скоту да се „сели из Србије док не буде прекасно".
Вучићу је извесно скренута пажња на члан 29 Бечке конвенције о дипломатским односима из 1963. године, у коме између осталог стоји да је земља домаћин дужна да сваког акредитованог дипломату „третира са дужним поштовањем и предузима све разумне мере да би спречила наношење увреда његовој личности, његовој слободи и достојанству". Онда су га вероватно подсетили да то није први, па чак ни други пут да су представници ЕУ и САД у Србији подрвргнути сличном третману од стране истих лица и да нису баш склони да поверују да су напади покренути без одобрења и благослова бившег и будућег премијера Србије. Уз то је Вучићу готово сигурно предочено какве че последице наступити ако се са овом праксом настави.
Не знамо шта је Вучић овај пут рекао Давенпорту и Скоту о уреднику свог омиљеног таблоида Драгану Ј. Вучићевићу, али знамо шта је након састанка поручио јавности. „Господин Вучићевић мисли својом главом и има свој мозак", рекао је Вучић на ванредној конференцији за новинаре и додао да му „не пада напамет" да Вучићевића критикује и напада само зато што се то што он ради неком не допада.
Занимљиво је, међутим, да су одмах након састанка имена двојице амбасадора као руком однесени напрасно нестала са насловних страна цинкарошких таблоида, па је чак и Шешељ, након опроштајне салве, престао да твитује поруке Скоту. Одједном ти храбри и бескомпромисни људи, који се до јуче нису устезали да представницима највећих светских сила саспу у лице све што мисле о њиховим подлим плановима, нису у стању да зуцну ни „С" од Скота ни „Д" од Давенпорта, него су се подвијеног репа вратили естрадној некрофилији и севању гузица и сиса, као да ни мозга ни главе никада нису имали.
У неколико случајева у Хашком трибуналу које је овај новинар пратио, одбрана је, тврдећи да оптуженик није одговоран за ратне злочине које су извршили подређени, износила доказе да је исти оптуженик у другим ситуацијама наређивао да се заробљени војници или цивили ослободе, или да се третирају хумано. Тиме су упадали у замку коју су сами себи поставили, јер је тужилац управо на основу тих примера могао да докаже да је у датом случају постојала командна одговорност, то јест да је онај који је могао да нареди да се неко поштеди извесно имао моћ да нареди да се неко други убије.
Вучић, наравно, није ратни злочинац и овде се не ради о кривичној, али се ради о моралној одговорноти. Ако је могао да Давенпорта и Скота скине са таблоидне црне листе, онда очигледно има утицаја на њено састављање. Заглушујући мук у премијерској штенари који је настао након тројног састанка више говори о слободи медија у Србији него сви извештаји Европске комисије и Репортера без граница у последње четири године.
Постоји и друга страна приче, а то је да су двојица амбасадора, као и највиши функционери САД и ЕУ, досад били углавном слепи, глуви и неми када су исти таблоиди систематски насртаји на личност и достојанство омбудсмана Саше Јанковића и низа оних чији је једини грех био што су одбили да се придруже хору анђела који певају у славу врховника. Тек када су се лично нашли на тапету осетили су потребу да реагују. Да су, уместо што су онолико хвалили Вучића због наводне реформске оријентације и истрајности на европском путу обратили мало више пажње на његово упорно гажење слободе и достојанства грађана Србије, ова ружна и отужна представа се не би ни одржала.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.