Вести
20. 06. 2016.
Прилог будућим уџбеницима из теорије журналистике: СМС новинарство
Како изгледају СМС преписке са српским политичарима
Политичари су давно престали да се јављају на позиве са фиксног телефона. Поготово они на високим државним функцијама. Нису знали ко их зове, те нису хтели ни да ризикују да их неко не пресретне незгодним питањем. Временом су, већина њих, почели да игноришу и када их новинари зову са својих мобилних. Што је сигурно, сигурно. И онда је откривен нови метод — СМС поруке.
Све је почело са: “Пошаљите поруку, на састанку сам”. И када им кажете да сте новинар и да вам треба изјава, не прецизирајући на коју тему, углавном никада не одговоре. Новинари су онда кренули на “све или ништа”. Конкретно питање у поруци па чекање да ли ће одговорити. Политичарима и државним функционерима се то свидело. Погледају питање, ако им се не свиђа, не одговоре под изговором да нису видели поруку или да нису стигли, а ако им иде у прилог брзо одговоре упркос свим обавезама које имају у том тренутку. Неки, иако добро знају рокове за штампане медије, одговарају на поруке касно увече, намерно или не, тврдећи да су тек тада имали времена да седну и одговоре. То се дешавало са дугогодишњим министром у многим владама Млађаном Динкићем.
И тако кажу шта имају и често не оставе могућност за додатна питања. Упорни и професионални новинари, додуше, настављају СМС преписку све док не добију прави одговор на питање, али често се дешава да многи саговорници одговоре на неколико порука и онда заћуте. У већем броју случајева, ипак, то се заврши већ на првој поруци, по принципу — рекли смо шта смо имали. Било је, с друге стране, примера и да су на овакав начин урађени и читави интервјуи.
Примери из праксе
Међу комуникативнијим министрима, да вам наведемо и по неки пример, који су до неког тренутка били ажурни у СМС комуникацији са новинарима, су Братислав Гашић и Зорана Михајловић. Гашић је редовно одговарао на СМС поруке новинара све до несреће са хеликоптером, а онда се “заћутао” и од тада од њега се није могло добити ни слово. И министарка у претходне две владе Михајловић одговарала је скоро редовно на медијске СМС упите, али је потом решила да, из њој познатих разлога, смањи тај интензитет, па се сада “јавља” у ретким ситуацијама.
СМС комуникацију практикују и министарка која је досад била задужена за европске интеграције Јадранка Јоксимовић, која је све до недавно поруке завршавала са — “молим да интегрално пренесете изјаву”. Социјалиста Бранко Ружић СМС изјаве ставља у наводнике, његов председник Ивица Дачић одговара, додуше не често, врло кратко, док је њихова колегиница Дијана Вукомановић једна од најажурнијих што се тиче и јављања и одговарања на новинарске поруке.
Небојша Стефановић при почетку његовог министровања “користио” је мобилни, али су онда његови саветници рекли да његов телефон стоји током дана код њих, а потом и да тај број више није у функцији. Лидер напредњака и премијер Александар Вучић у баш ретким приликама одговара на поруке новинара.
Има и оних који се када виде поруку са захтевом за изјавом уредно јаве новинарима, па макар и рекли да немају коментар. Међу таквим позитивним примерима је свакако и лидер СДПС и министар Расим Љајић.
Дешава се и да некима, који само одговарају на поруке, понекад и чујемо глас с друге стране жице, али само онда када нису задовољни како им је пренета изјава. Неки се и наљуте када напишемо да нисмо добили од њих одговор на неку тему или им два пута током дана затражимо одговор на исто питање, уз опаску “не можемо ми по цео дан само да одговарамо на ваше поруке”.
Министар културе и информисања Иван Тасовац никада се није јавио, никада није одговорио на СМСпоруке, али је зато једном позвао новинара када му се није свидео неки текст да се “посаветује” да ли нешто треба другачије да ради. Било је иронично, наравно. Осим њега, на поруке никада не одговара ни Велимир Веља Илић, као ни лидер Покрета социјалиста Александар Вулин (или макар бирају новинаре и медије).
И у опозицији је разнолико. Лидер демократа Бојан Пајтић одговара, пре или касније, на СМС-ове, представници десно оријентисаних странака се увек јављају и на позиве, док се тешко може доћи до изјаве Бориса Тадића.
Предности и мане
Овакав вид комуникације између представника медија и политичке “елите” временом се проширио и на саветнике и портпароле министара и министарстава, али и на саговорнике из других области јавног живота. За то смо одговорни и ми новинари, прво јер смо се мало улењили, а друго што то донекле има и неких својих предности. Многи новинари су одустали од позива и препустили се СМС препискама, чак и са онима код којих нема потребе за тим јер би се свакако јавили и на телефон. Предности тога су уштеда на времену, јер се потом само прекуца или ископира изјава из поруке, притом се и прецизније цитира изјава саговорника и не мора да се размишља “како је тачно рекао/ла”.
С друге стране, новинари тако саговорницима остављају могућност, коју они често и користе, да не одговоре на питања на која не желе или да одговоре онолико колико мисле да треба без одговора и појашњења на додатна питања. Притом, тако се никада не могу затећи неспремни за неко питање, већ им се оставља време да размисле да ли ће, шта и како одговорити или ће дати својим саветницима да откуцају поруку.
Такође, треба увек бити пажљив и са тим да ли имате прави број или да га погрешно не укуцате. Десило се једном да смо имали погрешан број једног функционера, односно број који смо имали био је неког “обичног” грађанина који је редовно одговарао да “не зна” и да “нема коментар”. Није то дуго трајало, када се једном јавио и питао зашто ви мене све то питате, ја немам никакве везе са тим. Срећом, никада његове одговоре нисмо ни објавили, јер није било “меса”, али је могао да се игра са нама, а ми испаднемо непрофесионални. На тој грешци смо доста научили.
Проблем може настати и са сујетом појединих политичара. Ако пошаљете питање случајно некоме другом коме нисте планирали, добијете одговор, а потом схватите да вам он заправо не треба, можете бити у великом проблему. Или ако у слању бројних порука током дана, неког ословите са именом неког другог стићи ће одговор — “е па питајте онда њега/њу”. Или, ако случајно погрешите име у ословљавању, биће узвраћено са “добићете изјаву када ми потрефите име”.
Препоруке
Инсистирање на добијању одговора СМС поруком, углавном неће имати ефекта. Ако неко не жели да одговори, неће скуцкати СМС. Зато треба испровоцирати понекад саговорника, формулисати питање тако да се извуче одговор. Одговоре када се нешто тиче њих лично или када треба да одговоре на прозивке неког колеге политичара. Водити рачуна о томе да ли су бројеви телефона ваљани и да ли сте укуцали тог кога желите, а не некоме другом — да се избегну непријатности. Међутим, све љутње и непријатне поруке, брзо се забораве — такав је посао, не треба узимати за лично.
Овакав вид комуницирања новинара и њихових саговорника, који можемо назвати и “СМСновинарством”, због брзине и ефикасности чини се да је помало засенио и све предности интернета и “пошаљите питања мејлом”. У свакодневној комуникацији наравно да велику улогу све више играју, осим мејла, Вајбер, Твитер, Скајп, а понекад и Фејсбук ако немате нечији број телефона, али СМСпоруке су, чини се, ипак загарантован начин доласка до нечије изјаве, краће или дуже, пошто је и ту сада већ неограничен број речи који се може послати.
Да ли је такав тренд и у другим земљама или само код нас, свакако је тема за даља истраживања. Никада се не зна, али можда ова тема нађе места, а можда би и требало, у новим, будућим уџбеницима и приручницима из теорије новинарства као посебан метод прикупљања информација и као нова техника интервјуа.
Без љутње
Намере овог текста нису лоше и никога нисмо желели да прозовемо. Надамо се да се поменути актери у овом тексту зато неће наљутити и престати да новинарима одговарају на СМС поруке, јер је то начин комуникације који су заједнички успоставили новинари и њихови саговорници и који за сада добро функционише, упркос свим недостацима. Реч је само о указивању на један, сада већ ни тако нови, тренд и феномен, за који сматрамо да може бити користан младима, пре свега, који желе да се баве у будућности новинарским послом, али и онима који медије и новинарство изучавају са теоријског аспекта.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.