Вести
09. 07. 2016.
Фантомска Политика
Развојни пут новинарке Љиљане Смајловић добро је познат, њени звездани тренуци у време владавине ДСС-а Војислава Коштунице такође, као и њен велики повратак 1. јула 2013. са Вучићевим обећањима да ће реформисати Србију и открити две велике тајне – ко су власници Политике и Вечерњих новости.
Од свега тога ништа се није догодило осим што је јавност у једном тренутку сазнала ко је био власник листа Пресс, након изласка капитала Мирослава Мишковића из тог гласила.
После трогодишње борбе да успостави што бољу подршку програму Владе и одржи традиционално-конзервативни концепт Политике, чијем фундирању је несебично допринела у претходној деценији, Љиљана Смајловић је поднела оставку, о чему је обавестила јавност у свом опроштајном писму.
Пошто је навела разлоге због којих се одлучила на овакав корак, Смајловић је „замолила директоре да о њеној оставци обавесте власнике листа, као и Скупштину Политике која ју је именовала“. Своју оставку, она је означила као „протест против менаџмента који је заузео непријатељски курс према листу и главној уреденици“. Смајловић је признала да нема стварне уређивачке слободе у уређивању листа као и да „менаџмент делује без контроле“.
Напослетку, бивша уредница је нагласила како „нико споља није утицао“ на њену одлуку.Писмо Љиљане Смајловић има неколико контрадикторности, иако се чини да је написано искрено и од срца, у тону боркиње за еснафска права новинара. Наиме, немогуће је да главни уредник Политике, са стажом и мрежом какву поседује Смајловић не зна ко су власници листа на чијем челу се налазила годинама.
Од 2011, када је Борис Тадић преко својих тајкуна (Мирослав Богићевић) изводио закулисно преузимање оног дела Политике који је остао након повлачења WАZ-а, преко Вучићевог наставка консолидације контроле медија, до овог лета у јавности се помињало још само име Александра Родића, председника Адрија медија групе, власника Курира. Сасвим је могуће да се у међувремену, између различитих државних удара, које је извео сам премијер уз логистику својих медијских сапутника, још неко од великих тајкунских имена уградио у власничку структуру Политике.
То би Љиљана Смајловић свакако морала да зна, будући да је сама предводила кампању против куриризације листа. Иначе могао би се стећи погрешан утисак како је провела три године на челу овог листа, обавијена маглом као кормилар коме су поред слабе видљивости отказали и сви навигацијски уређаји.
С тим у вези је и адресат њеног писма. То свакако није јавност, већ оно „празно место“ у власничкој структури Политике, које се не појављује ни у папирима нити у импресуму, о коме се само спекулише. Сасвим је извесно да две особе у земљи сигурно знају ко се крије иза тог паравана.
Особе које управљају свим безбедносним структурама: премијер Вучић и Војислав Шешељ. Следећи интенцију главне уреднице, могло би се закључити да је њено писмо упућено управо њима, тј. њему – Вучићу, коме она очигледно више не одговара на месту главне уреднице. Међутим, од њега не стиже одговор. Заузет је отварањем СКЦ-а у Обреновцу. Пошто одговор није стигао одозго, уследила је реакција Колегијума листа Политика, који је апеловао на Скупштину Политике НМ да не усвоји оставку Љиљане Смајловић. Најновије обавештење за јавност објавила је сама Политика, која доноси информацију о незаинтересованости, односно развлашћености тог тела, које се није састајало дуже од годину дана. Сасвим је извесно да ово тело нити управља кућом нити може да утиче по вертикали – на фантомски менаџмент.
Скупштина Политике НМ се током нетранспарентне власничке трансформације нашла у вакууму, тако да чланови не желе ни да се огласе поводом најновијих догађаја, које је покренула оставка главне уреднице Смајловић. Испоставља се да игроказ који је бивша главна уредница направила са својом редакцијом није уродио плодом. Но питање је зашто га је и покретала када је врло добро знала како ствари функционишу у Србији без Владе, односно у Политици без „видљивих власника“.Прокламовани циљеви борбе Љиљане Смајловић, међутим, већ за неколико дана срозали су се са почетних слободарских висина на петпарачке редакцијске приче о неодобреном бензину за пут новинара до Мећавника (или Андрићграда) како би интервјуисали бившег уругвајског председника Хосеа Мухику. За тако нешто, забога, није био довољан потпис главне уреднице, већ је било неопходно и одобрење обе директорке (Мира Глишић-Симић и Нина Самарџић).
„Е сад, знам да је у многим редакцијама однос менаџмента према редакцији још гори, али Политика је постала институција јер је њена редакција постала институција, и нама је до тога стало“, објаснила је Смајловић у интервјуу за сајт УНС-а, на чијем челу се налази.Овај „искорак из колотечине“ Љиљане Смајловић подсетио је на то да се ништа у Србији не мора решити, бар не у јавном пољу. Бензин се увек може долити из тајних резерви; важно је да извештаји о Првом сајму књига нису мањкали на страницама Политике. Срећом па овај сајам траје петнаест дана а Мухика је у пензији.
Журба Љиљане Смајловић да „покрије“ Кустуричине активности једина је заправо разумљива чињеница у спрези политичке моћи, медија и тајкуна.
Њена уређивачка политика била је отпочетка беспрекорно доследна у пружању подршке Александру Вучићу у његовим сукобима са Заштитником грађана, независним медијима, невладиним организацијама, Иницијативом Не да(ви)мо Београд, односно са свима који су захтевали више слободе и право на критички глас. Када се све ово има у виду, поставља се питање где је Смајловић направила грешку и због чега је невидљиви власник Србије, односно Политике, одлучио да ускрати погонско гориво бившој уредници најстаријег дневног листа на Балкану.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.