Вести

22. 07. 2016.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: Цензоловка

Инцидент између екипе Курира и глумице Данице Максимовић: Неизбежне последице летњег папарацо лова

Курир је у четвртак објавио како је глумица Даница Максимовић ударила новинарку тог листа. Наводно, екипа Курира је на плажи на Ади Бојани затекла глумицу и њеног супруга и фотографисала је „као јавну личност на јавном месту“. Већ у петак ујутру на насловној страни Курира су (за казну?) објављени снимци наге глумице, којој су само гениталије и груди визуелно камуфлирани.

 

Уз наднаслов „Скандалозно понашање глумице“, Курир је у поподневним сатима у четвртак, 21. јула, објавио како је Даница Максимовић ударила новинарку тог листа. Наводно, екипа Курира је тог јутра на плажи на Ади Бојани затекла глумицу и њеног супруга и притом је фотографисала „као јавну личност на јавном месту“.

„Она је због тога, уз подршку обезбеђења, напала нашу екипу, грубо ударила новинарку преко уста и разбила јој телефон“, пише редакција. Након тога, на насловној страни издања Курира од 22. јула објављени су снимци наге Данице Максимовић којој су само гениталије и груди визуелно камуфлирани.

Насиље је кажњиво и противно законима ове државе (а и Црне Горе, где се све догодило) и због тога би глумица требало да сноси последице. Исто се односи и на коментаре појединих читалаца да новинаре Курира „треба побити“.

Али, овде је ипак важнија чињеница да је Даница Максимовић имала исто онолико права да удари новинарку, колико је и новинарка имала права да је снима на нудистичкој плажи. Кршење права било је обострано и у овом случају било би заиста непоштено да се лавина осуда усмери само ка глумици.

Сужавање пристојности

Када је у питању фотографисање јавних личности, уредници таблоида хорски понављају мантру да је право на приватност јавних личност ограничено у односу на исто то право „обичних“ људи. На то се – сасвим очекивано – у овом случају позива и главни уредник Курира Ратко Фемић.

„Најбољи су ми они који се као згражавају насиља, а оправдавају поступак Данице Максимовић јер јој је новинарка угрозила приватност. Право на приватност јавних личности много је уже од права на приватност обичних грађана. Глумица је била на јавном месту и није фотографисана у свом купатилу. Таблоиди свуда у свету лове јавне личности и фотографишу их у разним ситуацијама“, написао је Фемић на Фејсбуку.

Уредник Курира и његове колеге које овом причом правдају све што раде, само су делимично у праву. Да, јавне личности више су изложене суду јавности, одговорност им је већа и самим тим немају онолико права на „свој живот“ колико их има неко НН лице.

С друге стране, колико год познате или важне биле, јавне личности ипак су само људи којима некаква елементарна права морају бити гарантована. Оне свакако нису особе које би било ко смео да „лови“ (?!), а људска права требало би да имају и када изађу из свог купатила.

Након погибије принцезе Дајане, коју су у августу 1997. у смрт отерали папараци јурећи је „као јавну личност на јавном месту“, о томе се изјаснила чак и Парламентарна скупштина Савета Европе на седници посвећеној управо праву на приватност јавних личности.

Закључено је да државе потписнице Европске конвенције о људским правима морају свима да гарантују право на приватност, јер тачка 8 те конвенције децидирано наводи како „свако има право на поштовање своје приватност и свог породичног живота, дома и преписке“.

То је право ограничено не у случају глумица, певаљки и старлета, како овде обично покушава да се докаже, већ само и искључиво у „интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других“.

И Кодекс новинара Србије је ту потпуно јасан. У првој тачки Поглавља 7 тог документа наводи се да „новинар поштује приватност, достојанство и интегритет људи о којима пише“, као и да је „право на приватност сужено када је реч о јавним личностима, а посебно носиоцима јавних функција“.

Да било јасно шта то „сужено“ заправо значи, у упутствима и смерницама Кодекса сугерише се да су „јавне личности унапред свесне да им је право на приватност донекле ограничено, али то истовремено не значи да медији могу да га крше без икаквог разлога и објашњења“.

Коначно, каже се и да се подаци из приватног живота јавних личности објављују само уколико „имају директне последице на више људи, уколико су у супротности с духом функције коју та личност обавља или идејама које јавно заступа“.

Уколико се вратимо на случај Данице Максимовић, јасно је да њено наго тело не спада у ситуације које могу да се правдају оваквим аргументима.

Како је „свуда у свету“

Други омиљени уреднички аргумент – којем није одолео ни колега Фемић – јесте онај да се сличном делатношћу баве и светски таблоиди. И у праву је. Заиста се баве: фотографишу, објављују писма, непроверене информације… Једина битна разлика између њих и њихових српских „рођака“ јесте у томе што светски таблоиди за скоро сваки такав текст и фотографију поштено истресу новчаник на суду. Ради се, наиме, о уређеним државама у којима се независност судства не доводи у питање, у којима судски процеси не трају деценијама и у којима због тога јавне личности имају воље и жеље да се суде.

Када су у питању наши „познати“, тешко је од њих очекивати да верују у судску правду, а можда још теже да плате адвокате и упусте се у дуготрајну битку која ће их на крају можда и много коштати. Њима је преостало заправо само једно: да чекају да се бука стиша, да се фотографије забораве, а да трачеве о њиховом животу замене трачеви о неком другом. У том смислу, није тешко разумети зашто је Даници Максимовић пао мрак на очи и зашто је урадила оно што себи ипак није смела да дозволи.

Иначе, „свуда у свету“ познат је и случај после којег – кад се ради о праву на приватност јавних личности – ништа више неће бити исто.

Принцеза Каролина од Монака фотографисана је у ресторану, у вожњи бициклом с децом и на плажи (да не заборавимо – то је опет „јавна личност на јавном месту“) и те су фотографије у периоду од 1993. до 1997. објављене у више немачких листова. Она их је тужила, али су тамошњи судови одлучили да Каролина, због чињенице да је јавна личност, мора донекле да толерише мешање медија у њен приватни живот.

Случај је 2000. године завршио пред Европским судом у Стразбуру који је 2004. закључио да је Каролина у праву и да „поштовање приватности мора бити у равнотежи с правом на слободу изражавања“.

Констатовано је такође да су фотографије садржале „веома личне или чак интимне информације“, а посебна пажња посвећена је чињеници да су „обично фотографије објављене у таблоидима снимљене после дугог и непрестаног досађивања медија и могу код особе изазвати веома јак осећај мешања других у њен приватни живот или чак и осећај прогона“.

У образложењу одлуке каже се и да јавност нема легитиман интерес да зна где се принцеза налази и како се она понаша у свом приватном животу.

„Чак и ако такав интерес јавности постоји, као што постоји комерцијални интерес часописа да објављују те фотографије и чланке, у овом случају ти интереси морају, према мишљењу Суда, изгубити приоритет пред правом подносиоца представке на делотворну заштиту њеног приватног живота.“

И у овој пресуди, баш као и у већини светских медијских кодекса, прави се разлика између особе која није на званичној државној функцији и нема утицај на живот људи, и политичара и функционера чија се приватност такође може нарушавати само у изузетним случајевима – када је, на пример, у супротности с оним за шта се дотични политичар залаже.

Ако је, рецимо, политичар изградио каријеру на хомофобним тезама, а ухваћен је „ин флагранти“ са својим дечком – то је свакако информација која је у јавном интересу. Али, ако се исти тај политичар купа на Ади Бојани без купаћих гаћа – Курир, баш као ни било ко други на свету, нема право да му нарушава приватност.

Злочин и казна

Оно што у овом случају посебно брине јесте најава да ће Даница Максимовић експресно платити за оно што је урадила.

„Да није било овог инцидента, фотографија глумице прошла би скоро непримећено. Фотка на нудистичкој плажи. Чудна ми чуда. Овако, уз насиље и претње, заслужила је место у излогу. Нема оправдања за насиље“, написао је Фемић на Фејсбуку. Онлајн издање Курира обзнанило је да ће објавити спорне фотографије и то се коначно и догодило у издању од 22. јула.

Спорни снимци превазилазе границу доброг укуса, школски су пример кршења Кодекса новинара Србије и права су брука не само за Курир већ и за српско новинарство уопште.

Подразумева се да би ове фотографије и иначе биле објављене. Курир, као уосталом и други таблоиди, већ данима извештава с црногорских плажа и мери груди, кукове и стомаке јавних личности, завлачи им се под сунцобране и међу ноге док пливају. Међутим, када се наговести како је Даница Максимовић „заслужила место у излогу“, то превазилази уобичајене летње репортаже и највише личи на одмазду – ти си нас ударила, а ми ћемо те зато „изложити“.

Насиљу над приватношћу „јавне личности на јавном месту“ и последичном насиљу над новинарима који „само раде свој посао“, тако се придружило и насиље оних који имају медијску моћ над онима који су се усудили да је доведу под знак питања – илити, насиље таблоида над онима који су му се замерили.

А то тако познато и злокобно звучи.