Вести

04. 08. 2016.

Аутор: Немања Рујевић Извор: Deutche Welle

Остала је Жикина шареница

„Не желим да учествујем у оваквом програму. Очигледно више нема простора ни да се изборимо за своје приче. Покушала сам – немогуће је“, каже за ДW новинарка Сања Кљајић која је у уторак напустила РТ Војводине.

ДW: Сања, ти си у уторак поднела захтев за споразумни раскид уговора са Радио-телевизијом Војводине. У медијима си затим представљена као једна од лидерки протеста против цензуре на РТВ-у. Шта је преломило да даш отказ?

Сања Кљајић: То што сам једна од лидерки протеста је мање важно. Сво ово време сам радила као новинарка РТВ-а, и даље смо долазили на посао, испуњавали задатке које су нам давали, а када се нисмо слагали, водили смо расправе буквално о свакој појединој причи. Био је пресудан задатак који сам добила пре две седмице, да урадим причу о томе како у Србији има посла, али људи неће да раде.

Каква би то прича била? Где то у земљи Србији има посла, а људи неће да раде?

Посла наводно има у фабрикама које су отворили страни инвеститори. Конкретно су тражили да изјаву узмем од менаџера компаније „Лир“ (америчка компанија која у Новом Саду производи делове за аутомобилску индустрију, а наводно планира да запосли укупно 2.500 људи, прим. ред.) који су тог дана гостовали у некој емисији на РТВ-у. Код њих је конкурс за посао стално отворен, међутим људи неће да раде пре свега због лошег имиџа те фирме где је недавно неколико радница пало у несвест због врућине и лоших услова рада. У ситуацији када сваког дана читамо како су лоши услови рада у тим фирмама где се ради за минималац, рекла сам да не могу да правим причу о томе како посла има, а људи неће да раде – што је њихово право. Предложила сам да причу урадимо другачије – да причамо о тим условима рада о којима још нисмо говорили на РТВ-у...

...покушавам да разумем: да ли теби уредник само зада одређену тему или већ инструира како та тема треба да се обради, односно шта треба поручити гледаоцима?

Они заправо тему дају најконкретније могуће, а у овом случају и са предлогом саговорника. Ти су саговорници гостовали код другог колеге на телевизији где су управо и причали о томе како посла има, али људи неће да раде. Требало је да ја ту причу направим за Дневник.

Шта се десило када си предложила да тема буде шира, то јест да обухвати и угрожавање радничких права?

Мени је уредница ту тему одобрила, рекла да ту морам имати и мишљење из синдиката и неких других релевантних саговорника, што се ионако подразумевало. Снимила сам саговорника из синдиката као и човека који се бави подршком страним инвеститорима који је причао о субвенцијама, о томе да ли се то исплати и слично. Чак сам имала и изјаву министра рада Александра Вулина, што је њима био шок. Питали су: Одакле теби министар за рад? Пошто више немамо право да њима тек тако постављамо питања, али је колегиница била на терену у Београду и поставила му то питање. На крају је уредница одобрила мој текст, отишла сам у монтажу и завршила прилог, али само сат-два касније прилог није стајао у плану за Дневник, а обрисан је и читав текст.

А ко је то брисао? Наведи неко име.

Могу да наведем име уреднице, то је Кристина Ненадовић, али ниједно друго име, јер не знам ко је могао да обрише текст.

Дакле то је уредница тог конкретног издања Дневника која ти је претходно одобрила и тему и текст?

Да, с тим да она, верујем, заиста није имала могућност да о томе одлучује. Мање је битно да ли је сама одлучила да не емитује причу у том Дневнику или јој временски није стала. Више је битно да је неко обрисао све трагове постојања тог прилога како некоме случајно не би пало на памет да тај прилог икада емитује.

Ако кажеш да је твоја директна уредница недужна, одакле онда долазе инструкције да се неки прилог забрани?

У последња три месеца све инструкције и позиви на разговоре стижу од шефа централног деска Будимира Марковића којег све време означавамо као главног извршиоца свих тих наредби. Он је колегама рекао да више не смемо да зовемо ни покрајинске секретаре када желимо изјаве, него да питања морамо прво дати њему па ће их он проследити и заказати када ће бити снимање.

То није уобичајено у новинарској пракси?

Наравно да није. На послетку, ја сам новинарка која одлази на терен и одговорна је за тему. Некада смо позивали директно секретаре, а некада њихове кабинете, министарства или саму Владу Србије. Ми смо ти који су тог дана на терену и одговарају за причу коју на крају донесу.

На који је начин Марковић постављен на место не које је постављен?

Он је постављен прошле године, заједно са старим руководством, рецимо Слободаном Арежином који је смењен (бивши директор програма РТВ, прим. ред.). Марковић је све време био ту и критиковао начин на који смо ми извештавали, али није имао могућност да утиче на програм. Уредници су нам веома ретко преносили његове коментаре са колегијума и уопште нисмо морали према тим коментарима да се управљамо.

Какви коментари? Шта је њему сметало у начину рада РТВ-а пре промена?

Када је рецимо колегиница Вања Ђурић извештавала из Сребренице, он је рекао да је то срамотан начин извештавања јер је у анкети пустила људе који су и позитивно и негативно коментарисали напад на премијера Вучића на комеморацији у Поточарима. Као што сам рекла, ми смо добијали мало повратних информација, знали смо да тамо постоји неки човек који сматра да су наши дневници и емисије антидржавни. То је више било на нивоу коментара него сугестија.

Када је дошло његових пет минута?

Оног момента када је смењено 14 уредника и водитеља. То је човек који је нама и саопштио ко су нови чланови тима и ко ће убудуће уређивати дневне информативне емисије. Тог момента је себи дао за право да нас позива на индивидуалне разговоре, да нам за конкретне приче говори шта да питамо, на који начин да се понашамо на снимању, али је исто тако једној колегиници скренуо пажњу да му се недовољно љубазно јавља на ходницима. Поента је да је његове сугестије веома лако оспорити аргументима.

Марковић, да ли је онај тип који је на колегијуму након смена рекао да никоме неће да „хвали“ длака с главе? То је забележила камера једне телевизије.

То је тај човек који је после три седмице напокон научио да се у том случају каже „фали“, а не „хвали“.
Покушавам да замислим како ваша редакција функционише последњих месеци: дакле ви, новинари, се препирете са уредницима сваког дана око малтене сваке теме. Шта на крају изађе у Дневнику?

Резултат је да или ми не потпишемо прилог, урадимо причу, измонтирамо, па ако они нешто измене, ми тражимо да нас не потписују испод тог прилога...

...али чује се твој глас?

Да. Што је најгоре, ми смо њима све време производили програм. Некако смо успевали да се изборимо за приче које смо радили, за реченицу или две више, да на крају објавимо оно што се заиста догодило, а не онако како они желе да то изгледа. Суштина је, међутим, да после неког времена они нас уопште више нису слали на терен. Данас на терен за РТВ иду новинари за које проверено знају да ће урадити причу како њима одговара.

Колико ја знам о новинарским кодексима, уредник нема право да натера новинара да уради причу противно свом професионалном маниру. Дакле уредник може да нешто избаци из програма, али не и да те натера да својим гласом читаш причу коју више не препознајеш.

Заправо је таквих ситуација било мање, у првих месец дана. Онда су и они схватили да нема потребе за таквим конфликтима, него да једноставно могу да нас не шаљу на терен него оставе да седимо у редакцији и не радимо ништа. Тако и јесте у последњих месец, два. Било је неколико ситуација попут конференција Александра Вучића, где новинар сматра да је вест Савамала, а уредник тврди да је економија. Тада уредници потпуно промене вест и новинарски офф и траже да се уради онако како је урадила агенција, то јест Тањуг. У тим случајевима ми ипак измонтирамо тако измењени прилог, али тражимо да не стојимо иза тога. У том тренутку једино то можемо да тражимо, да се не потпишемо као аутори. Али, за разлику од новина, овде се ипак чује наш глас.

Рекла си да постоје и новинари који су спремни да без поговора ураде како им се каже. Да ли то значи да је у РТВ-у већина погнула главу? Што се можда може и разумети, јер ипак људи живе од тога.

Заправо није тако и то је охрабрујуће. Већина колега је потписала и прво и друго протестно писмо, долазила на протесте и зна шта је посреди. На прсте једне руке можемо набројати репортере и новинаре – дакле не уреднике – који одлазе на терен и раде такве приче. Остатак редакције су ионако растурили – део су пребацили на радио, већини хонорараца нису продужили уговоре, а ми који смо остали седимо у редакцији сваког дана и покушавамо да се изборимо за своје теме. Има колега који сваког дана формално, путем мејла, шаљу предлоге тема на одговарајуће адресе – на то никада не дође никакав одговор. И ми тако седимо у редакцији и чекамо да се нешто догоди.

Како изгледа програм РТВ-а, дакле оно што гледаоци виде? Има ли у томе већ драстичних разлика у односу на период од пре неколико месеци?

Да, мислим да то виде и гледаоци, а надам се да ће ускоро показати и анализе новосадске Новинарске школе које су најављене за септембар. Гледаоци итекако већ коментаришу да градске хронике, попут Јутарњег програма и Разгледнице, више личе на Жикину шареницу него на ранији јутарњи програм који се бавио проблемима грађана, док Дневник и Војвођански дневник апсолутно личе на пропаганду свих нивоа власти.

Говориш сада и о војвођанском нивоу власти?

Апсолутно. Тренутно покрајински премијер Игор Мировић има у Дневнику све време које жели да има. Треба бити поштен па рећи да су и раније и Бојан Пајтић и Александар Вучић заузимали првих до пет минута дневника. Разлика је у томе што смо ипак остатак дневника имали да се бавимо актуелним темама и онима које додирују проблеме грађана. Више тог простора нема, цео дневник је посвећен активностима политичара.

Рекла си ми пре интервјуа да ће и друге колеге ових дана дати отказе, дакле ниси једина. Колико је тешко једном новинару да да отказ у земљи где се на прсте једне руке могу побројати медији у којима се извештава слободно, а плата је довољна да се преживи?

Није лака одлука, али се своди на ово: или ћу радити посао како налажу кодекси и принципи професије, или га нећу радити уопште. Јер то је разликовало РТВ од других медија протеклих година. Неки више не раде вољом руководства, ја сам дала отказ, неке колеге ће то урадити, неке чека отказ у септембру. Ја сам се одлучила на овај корак јер нити могу да губим време у тој редакцији нити желим да учествујем у оваквом програму. Очигледно више нема простора ни да се изборимо за своје приче. Покушала сам – немогуће је. Постоје алтернативни медији, портали и истраживачки центри, који вероватно једини пружају неку могућност. Неки кажу да постоји Н1, да тамо можемо да пређемо. Али Н1 је једина телевизија на којој нешто слободно може да се каже, они су на кабловској, имају своје проблеме и сигурно не могу да удоме све новинаре или радове независних продукција. У Војводини више свакако не постоји класични медиј у којем нешто може да се каже.

Сања, да ли је ово ипак на неки начин полагање оружја? Јер ви сте организовали протесте који су били солидно посећени за град величине Новог Сада, о томе су известили медији који смеју да известе, па опет ништа, и сада одлазите.

Наше су личне одлуке да ли ћемо или нећемо учествовати у оваквом програму. То не значи да је прича око покрета „Подржи РТВ“ готова, напротив. За септембар смо најавили нове активности, чекамо јесењу програмску шему, чекамо конкретније анализе како бисмо имали податке које бисмо изнели у јавност, учествоваћемо у јавним расправама... Нећемо препустити ту причу тек тако, али наше новинарске каријере у овом тренутку иду у другом правцу.

*Сања Кљајић, 1990, ради у информативној редакцији РТВ-а од 2013. године. Новинарка је и Војвођанског истраживачко-аналитичарског центра (ВОИЦЕ) и повремена дописница Дојче велеа, где је 2014. боравила на пракси у редакцији на српском језику у склопу стипендијског програма „Фондације др Зоран Ђинђић“.