Вести

05. 08. 2016.

Аутор: Перица Гуњић Извор: Цензоловка

Сања Кљајић: Цензура, удвориштво, пропаганда и нерад на РТВ-у

Док њене колеге из највећих медија у земљи ћуте о притисцима и (ауто)цензури у сопственим редакцијама, чак и пошто их из њих отерају, дојучерашња новинарка Радио-телевизије Војводине Сања Кљајић сматра да јавност треба да зна шта се у јавном сервису догађа.

Говори о томе каква је искуства са цензуром имала, о променама које нови уредници уводе, о проблемима са ранијим директором, најављеним отпуштањима и онима који и даље, упркос свему, пружају отпор

Тек су три године од када је почела да ради на Радио-телевизији Војводине, а иза Сање Кљајић је мала историја новинарства у Србији. После промена уредника те куће, осетила је на својој кожи цензуру и увреде, била сведок понижавања својих колега, гледала како професионално новинарство уступа место удвориштву, пропаганди и активизму.

Почела је да ради као волонтерка на РТВ-у још на студијама новинарства, наставила и неко време после факултета, учила занат, доказала се као добра новинарка. Напредовала до положаја хонорарне сараднице, дошла и до уговора.

Онда се у марту запослила. И пре неки дан дала отказ.

Да колегама из земаља развијених демократских институција и професионалнијег новинарства исприча како је за пет месеци радног стажа доживела политичке смене менаџера и уредника, потписивала протестна писма због смена својих колега, на улицама Новог Сада демонстрирала као једна од организаторки протеста Подржи РТВ, доживела да јој уредници не дозвољавају да ради… Ко би јој веровао?

Остала је на РТВ-у и после промена менаџера и уредника у мају, надајући се да ће тако моћи изнутра да се бори, да би на крају била суочена са цензуром и обесмишљавањем посла којим се бави.

И док њене колеге из највећих медија у земљи ћуте о (ауто)цензури у сопственим редакцијама чак и када их из њих отерају, Сања Кљајић сматра да јавност треба да сазна шта се на јавном сервису догађа.

Ево како је она на сопственој кожи искусила цензуру, и то баш ону која у Србији, судећи према кустосима из врха власти, службено не постоји:

Кљајић: Они су ме претпрошлог петка (22. јул, прим. нов.) позвали и дали да урадим причу о томе како у Србији има посла, како су неки конкурси отворени, али, ето, људи неће да раде по 12 сати за мале паре у лошим условима. Тражили су и да за пример узмем компанију „Лир“ из Новог Сада (Леар, амерички произвођач делова за аутомобиле, ове године почео са радом, најављено да ће запослити 2.500 радника, прим. нов). Рекли су да ће неко из њиховог менаџмента бити гост на РТВ-у, па да искористим прилику и снимим изјаву.

Цензоловка: Ко је то од вас тражио?

Кљајић: Кристина Ђого, једна од уредница Дневника. Све то је звучало као катастрофа. РТВ уопште није извештавао шта се догађало са протестима радника због лоших услова рада у појединим фабрикама. Том темом су се бавили и режимски и други медији, просто је било немогуће игнорисати све те случајеве. Али не и РТВ.

Ја сам уредници рекла да заиста не могу да урадим такву причу. Не желим да ме неко каменује на улици ако радим тему која се коси са здравим разумом.

Ја сам предложила да радимо другачије – да их питамо због чега су ти конкурси за нове раднике стално отворени и какве они услове постављају. Са друге стране, шта се дешава са том климом и радницама које су падале у несвест.

Хтела сам да урадим комплетну причу за почетак наредне недеље: да укључимо различите саговорнике, да се не бавимо само „Лиром“, већ и другим страним инвеститорима и испитамо ко су они, шта наша држава њима даје, шта ми добијамо од њихових инвестиција, шта добијају радници који се код њих запошљавају…

Цензоловка: Да ли сте са Кристином Ђого имали и раније проблеме?

Кљајић: Не, никад раније нисам имала проблеме и мислила сам да са њом могу да се договорим. Њу сам знала и раније, она је била водитељка пре него што је постала уредница Дневника у 5, и до тада је деловала као неко с ким се може договорити.

Цензоловка: Она је пристала на ваш предлог да промените тему?

Кљајић: Да, да. Рекла је: Ако будеш имала нешто, дај ми за недељу, када ја уређујем Дневник, а ако не, онда прилог остаје за наредну недељу. Она Дневник уређује сваког другог дана.

Све смо се лепо договориле и записале на папир ко би требало да буду саговорници. Наместило се и да је колегиница ишла на терен на коме је био министар рада Александар Вулин, па је и он све то прокоментарисао.

Ја сам покушала да уредницу добијем у понедељак, али се она није јављала. У уторак ми је рекла да тај прилог треба да оставимо за неки наредни пут. Ја сам је питала: „Добро, онда правимо ту причу за четвртак?“ Она је рекла: „Да“.

То је мој колега уписао у Централни деск, где је план. До четвртка сам имала и Вулина и написала цео синопсис. Уредница ми је рекла да монтирам и да јој оставим најаву. И ја сам то урадила.

Ни на једном колегијуму, међутим, о тој се причи није разговарало. Тај прилог је стајало у плану, али су га сви игнорисали, као да не постоји.

У четвртак је моја смена трајала до два. Пре него што сам отишла, питала сам колеге да ли је тај прилог био у плану за Дневник. Није, ни у једном тренутку, није био ни у „кошуљици“.

После Дневника сам се вратила у редакцију да проверим шта се догађа и видела да ништа није било на серверу у фолдеру „Дневник“, где иначе стоје прилози – ни текст, нити те завршне речи, односно титлови, најаве – ништа.

Питала сам колеге да ли знају где је све то, али нико није видео нити знао шта се са њим догодило. Није било ни прилога.

Сачекала сам да прођу све информативне емисије да видим да ли ће га пустити. Ништа се није догодило а никакву информацију о томе шта је са прилогом нисам могла да добијем.

Звала сам уредницу и слала јој поруке, али није одговарала. На ходницима ме је избегавала. Тек сам је срела у петак (29. јул) после четири и питала је шта се догодило. Она ме је само погледала и понављала: „Није стало, није стало, није стало…“

Па добро, рекла сам, није први пут да нешто није стало у Дневник, било је таквих ситуација, наравно, и раније. Могла је да остави и да иде за викенд. Али, питала сам ко је све то обрисао са мреже тако да нико не може да види. „Не знам ја, није стало, није стало…“, то је била једина реченица коју је она стално вртела.

Ја сам после тога села и написала мејл Будимиру Марковићу, као шефу Централног деска, Кристини Ђого као уредници Дневника тог дана и уредници информативног програма – особама које су мени директно надређене.

Објаснила сам шта се догодило, питала зашто прилог није емитован ни у једној информативној емисији, шта је спорно у прилогу и ко је обрисао завршне речи и текст.

Нико ми није одговорио и ја сам после тога одлучила да у томе више нећу учествовати. Назвала сам кадровску службу да ми спреме папире за понедељак, када ћу доћи да их потпишем и да дам отказ.

Цензоловка: Јесте ли до данас дали отказ?

Кљајић: Није било једноставно. У кадровској служби су ми дали неко њихово стандардно образложење за споразумни раскид радног односа. Ја сам га допунила тиме зашто ја одлазим, да би то остало у архиви, јер желим да то остане негде забележено. Навела сам и које одредбе Закона о јавном информисању и Закона о јавним сервисима они крше. И све то предала.

За споразумни раскид уговора то морају да потпишу в.д. главне уреднице Нада Калкан и в.д. директорке програма Славица Суботић Браун и на крају в.д. генералног директора Миодраг Копривица.

Секретарица ми је, међутим, након сат времена вратила папир на коме са мојим отказом, са залепљеним стикером на коме пише „Нема споразумног због ноторних лажи изречених“, тим редоследом речи. Мислили су на то шта сам написала у образложењу.

Цензоловка: Шта је то значило? Да не можете да дате отказ?

Кљајић: Не знам, помислила сам тада: „Шта је ово, држаћете ме затворену, нећете ми дати да одем?“ (смех)

Консултовала сам адвоката, тако да сам данас (среда, 3. август) предала једнострани раскид уговора и надам се са њима завршила за сва времена. Барем са тим људима који сада воде РТВ.

Цензоловка: Пре десетак дана сте на свом Фејсбук профилу написали: „Одломак из живота на РТВ-у: Чекићаш сваког дана на послу који у бити волиш највише на свету, а сваки минут ту проведен је као у огромној справи за мучење“. На шта сте тада мислили? Како су се у свему томе понашале остале колеге у редакцији?

Кљајић: На прсте једне руке тамо можете набројати колеге које раде онако како они кажу. Са друге стране, десетак новинара одбија да ради на тај начин. У ствари, ми који смо и раније правили прилоге и производили програм, у протекла три месеца смо наставили да то радимо.

Они који нису радили раније, они не раде ни сад. На то смо ми упозоравали када смо рекли да ће се урушити програм. Они су просто нерадници. Не можемо чак ни да говоримо да ли су они професионалци или нису, да ли поштују Кодекс или не, то је небитно за њих. Они су нерадници.

Ми смо добијали задатке током тих првих месец дана новог уредништва, али сада и ми седимо сваки дан у редакцији и не радимо ништа. Не дају нам да радимо. Ми предлажемо приче, али све што добијемо понекад јесу неке потпуно маргиналне теме, о којима раније прилози не би ни били рађени.

У тих првих месец дана, послали су ме да урадим, рецимо, причу о резултатима истраживања конкурсног финансирања медија, представљеном у Независном друштву новинара Војводине. Када сам се вратила, уредник Горан Павловић ми је рекао да је та прича о толиким неправилностима на конкурсима за финансирање медија „директан напад на државу“.

Ја сам рекла да је то озбиљно истраживање и ми смо се пред пуном редакцијом расправљали двадесетак минута. Он је  на крају рекао да измонтирам причу, а он ће видети да ли ће да је пусти. Није је, наравно, пустио.

И друге колеге су доживљавале сличне ствари. Један колега је био на конференцији за штампуАлександра Вучића, баш оној када је он говорио о рушењу у Савамали у Београду и када је рекао да су то урадили „комплетни идиоти“. Уредници су његов прилог премонтирали тако да је наша ударна вест била прича о економским показатељима које је Вучић изнео на почетку те конференције.

Новинар који је радио тај прилог тражио је да се не потпише, јер то није било оно што је он урадио, али није могао да одустане од прилога, његов је глас остао.

Што се цензуре тиче: само погледајте како је РТВ извештавао о протестима и биће вам све јасно. Са првог протеста су коришћене сервисне информације.

Јуче је са сајта скинута вест о томе да сам отишла са РТВ-а. Такве су се ствари догађале и раније. Исто је било и са нашим протестним писмом.

Празна страна портала јавног сервиса, са које је избрисан текст о томе да је Сања Кљајић дала отказ

Цензоловка: Веће изненађење од брисања те вести било је да се вест о томе да дајете отказ уопште појавила на сајту РТВ-а.

Кљајић: И даље ту има колега које покушавају да раде свој посао. Сајт је и ових месеци објављивао оно што телевизија није никад преносила. Добијали смо коментаре да је сајт „потпуна шизофренија“, јер се више није знало шта се објављује и каква је уређивачка политика сајта.

Вероватно су људи и даље гомилу ствари радили на своју руку. И јуче је неко вест о мом случају објавио на своју руку. Знам да је директорка програма звала да се та вест скине у моменту када су добили мој захтев за споразумни раскид радног односа.

Цензоловка: То значи да у редакцији и даље има отпора према новим уредницима?

Кљајић: Да, то се догађало, све до момента када су они схватили да нас не треба више да шаљу на такве догађаје и да ми треба да седимо у редакцији и повремено радимо маргиналне прилоге, као што је онај о изложби о минералима, стенама и фосилима, какав сам ја радила (смех). Тако да дуго пре овог случаја због кога сам дала отказ нисам радила прилоге за Дневник.

Цензоловка: Каква је атмосфера у редакцији?

Кљајић: Имамо проблем и у комуникацији колега међу собом. Сви смо нервозни, сви смо на ивици живаца. Предуго траје та агонија. Имали смо проблем и са уредницима и са колегама који су пристали да раде како нови уредници кажу.

Било је и ту увредљивих испада. Као када је једна уредница поред мене, излазећи из редакције, рекла: „Боже, тамо нема поштеног новинара“. Поред мене је ту била само колегиница која је водила Разгледнице. Са нама је та уредница до јуче сарађивала без икаквих проблема.

Чак смо били врло толерантни према будалаштинама које су ти људи изговарали, јер они нити прате ситуацију у друштву, нити читају. Чак и када дају теме, преносе само полуинформације. Сада је само изашла на видело та нетрпељивост која постоји према нама.

Цензоловка: Да ли је ту у питању сукоб између професионалаца и пропагандиста или је то идеолошки сукоб?

Кљајић: Ја не знам ни да ли неки од тих људи уопште могу да се назову новинарима. А што се тиче смене руководства РТВ-а, мислим да се ту радило о политичкој смени. Ми нисмо чланови странака, нити смо нечију политику спроводили, али је то ипак политичка смена после промене власти на изборима.

Главна уредница Нада Калкан могла је да оде на Телевизију Нови Сад и да сат времена без потпитања пљује по нама, али ми на то нисмо одговарали, јер ово није борба са појединцима, ни са Будимиром Марковићем, ни са Надом Калкан нити са Славицом Суботић Браун, већ је ово прича о јавном сервису и о томе да са њим не можете да радите шта вам се прохте.

Ми смо у квалитет програма РТВ-а заиста уложили енергију, то су урадиле колеге претходних пет-шест година. Задобијање поверења био је заиста дуг процес, на коме је требало још да се ради. Али више за то нема простора.

Цензоловка: Појавили су се и подаци да гледаност пада.

Кљајић: Да, али ми смо чекали јесен да видимо податке, како нас не би оптужили да користимо летњу шему. У септембру или октобру ћемо моћи да кажемо какви су резултати нових уредника у поређењу са оним што смо ми правили. Нажалост, то се већ сада види, бар према оном што је Воице објавио: Јутарњи програм, који је био међу најбољим емисијама, сад није ни у првих 20.

То је логична последица тога како се ради. Ми смо се бавили проблемима грађана, одговарали смо на сваки позив грађана, излазили на терен после позива и кад нисмо сигурни да има приче ако нас неко позове. Сада тога више нема.

Цензоловка: И пре смене уредника у мају јављали су се проблеми као што је онај са постављањем питања премијеру на конференцији за штампу, када је директор Срђан Михајловић казнио новинаркуСветлану Божић Краинчанић. Како бисте ви упоредили та два периода?

Кљајић: И раније је било проблема, као што их има у свакој редакцији. Ја могу да говорим о последње три године од када сам тамо. У последње две године сам највише радила на Дневнику у 5, који и јесте огледало те куће.

Једном је једна уредница рекла за тај Дневник у 5 да је то „Дневник компромиса“. Али чак и такав „Дневник компромиса“, са тих првих пет минута који су давани дневној политици, покрајинској и републичкој политичкој елити, био је такав да смо после тога могли да радимо прилоге потпуно слободно.

Не знам колико су уредници радили под притисцима, о томе они треба да сведоче. Одређена су имена увек морала да се пуштају. Као што је министар културе и информисања Иван Тасовац. Ја не знам да ли је то било директно од њега или је у питању страх неког из нашег руководства да он мора да се пусти као ресорни министар. Могуће је да је била у питању аутоцензура.

Али важно је да, ако отпишете тих пет минута, колико су добијали они са својим политичким изјавама, ми смо имали остатак Дневника за теме. Предлагали су их новинари и уредници и ми смо се њима бавили према стандардима професије.

Ево ова прича о радницима коју сам ја сада покушала да урадим, не би била ништа специјално пре 4. маја – нити би била сматрана шкакљивом, нити би некоме била прст у око. Таква тема би дошла на иницијативу уредника и колегијума, а не нас новинара.

За разлику од ових данас, уредници су тада пратили и шта пишу други медији и шта се догађа око нас.

И то је разлика. Неко је ово сада окарактерисао као „читачки Дневник“. И заиста јесте. Вести се скидају са Тањуга, јер је тамо све већ проверено. То што сме да емитује Тањуг, смемо да емитујемо и ми.

Неке од колега предлажу теме свакодневно и покушавају да прогурају те приче, али на те писане предлоге нико не одговара, нити се на њих обазире.

Цензоловка: Како је на вас утицало кажњавање новинарке због питања на конференцији за штампу?

Кљајић: Кажњавање Цеце Божић Крајинчанић је за нас било скандалозно. Мени је жао што се ми ни тада нисмо огласили као редакција, али то нисмо урадили на њено инсистирање. Она најпре није знала шта ће да ради, па је после та прича отишла у јавност и тако је остало без наше реакције.

То је био најјачи окидач незадовољства и хтели смо да реагујемо јер смо сви били веома незадовољни тиме шта се Цеци догађа и били смо потпуно убеђени да је тадашњи генерални директор то урадио на своју руку, вероватно додворавајући се неком.

Цензоловка: Тај исти директор, Срђан Михајловић, није морао да поднесе оставку и на тај начин сам отвори Пандорину кутију и новом руководству остави брисани простор да ради шта год хоће.

Кљајић: Слажем се. С тим што мислим да је та Пандорина кутија отворена још када је наш предајник, прошле године у време дигитализације, скинут са Авалског торња а да нама о томе нико није рекао ни реч (на тај начин РТВ је изгубио део публике, прим. нов.). Накнадно смо сазнавали да смо у то време ми „спуштали лопту“ према републичким властима јер смо се надали да ћемо тако бити враћени на Авалу.

Ја за то немам доказа, али мислим да је то моменат када ми почињемо да правимо компромисе. Да ли је то био једини могући потез њега као менаџера, ја не знам. Ми јако дуго нисмо знали. Кренуло је да се прича по ходницима, али мислим да смо о скидању са Авале сазнали из твита Вукашина Обрадовића (председник НУНС-а, прим. нов.).

Цензоловка: Колико год да је тешко поднети ту атмосферу – да ли је отказ најбољи начин борбе у таквој ситуацији? Да ли треба остати и борити се док год је то могуће?

Кљајић: Ја се то питам и данас. И заиста нисам начисто. Ми смо све време инсистирали на томе да нико не даје отказ. Постојао је међу нама неформалан договор да издржимо колико год можемо. Претпостављали смо да ће нас у септембру поотпуштати. Говори се о некаквим списковима и сваког дана сазнајемо ко је све на списку.

Причало се по ходницима и да је тај списак у Влади Србије и да се чека на одобравање. Не знам да ли је то тачно, али у сваком случају, некакав план о отпуштању постоји, мада ми поуздано не знамо о чему се ту ради.

Ја нисам желела да идем на боловање. Нисам бежала из школе, нећу бежати ни са посла. Покушавала сам да седим у тој редакцији и да се на тај начин борим.

„Ја сам новинарка, мени није место на камиону“

Цензоловка: Да ли новинари могу да изведу овакве промене без много веће солидарности колега и подршке грађана?

Кљајић: Сви ми који учествујемо на овом протесту имамо исти став – никоме од нас није место на камиону. Требало би да ми будемо испред камиона, да о том догађају извештавамо. Ја не желим да ме неко памти као неку новинарку која је говорила са камиона, ја желим да будем новинарка и не желим да ми то у каријери, данас или сутра, представља проблем.

Ја као новинарка не могу да тражим оставку градоначелника Новог Сада Милоша Вучевића, то није мој посао. Ми смо доведени у ситуацију да ту оставку морамо да тражимо зато што су они организовали контрамитинг против нас. Нама су донекле ту и везане руке. Зато нам је потребна подршка невладиног сектора и грађана, пре свега у Новом Саду и Војводини.

Цензоловка: Преломила је прича о радницима?

Кљајић: Али ја заиста на могу да поднесем тај осећај када вам неко тражи причу о томе како посла има али су људи нерадници. Гледам све те људе око себе, како раде и колико се муче и колико је тешко добити посао без партијске књижице – како ја да у таквим условима да радим причу о томе како нас послови чекају али ми нећемо да радимо? У том тренутку сам схватила да заиста немам више тамо шта да тражим.

Да, не мислим да је отказ најбољи начин борбе, нити желим да од себе правим било какву жртву, али моје психичко здравље је у питању, пре свега.

Цензоловка: Да ли то значи да одустајете или ћете се и даље борити за РТВ?

Кљајић: Ја ћу у тој борби и даље учествовати. Ми се трудимо да на све могуће начине будемо легалисти. Трудили смо се да поштујемо сва правила, да се понашамо у складу са свим прописима и то упркос томе што су они користили најгоре методе изношењем неистина или увреда на дневном нивоу.

Цензоловка: Како су вас вређали?

Кљајић: Кад вам неко каже: „Нема тамо поштеног новинара“, мени је то и те како увредљиво. Колегиницу Вању Ђурић су и те како вређали. Почеле су да круже приче о њој како јој је тадашња уредница диктирала шта да каже у јављању уживо. То је огромна неистина јер је Вања велики професионалац, а и нама уредници раније никад нису говорили шта да кажемо у укључењима. Ми смо као новинари на терену одлучивали шта ћемо да кажемо. Имали смо изграђено поверење.

Ми сада не радимо укључења уживо јер се они плаше „диверзије“ и да ћемо ми рећи нешто што они не могу да контролишу. Они не верују новинарима, не верују редитељима, не верују организаторима, не верују монтажерима, не верују апсолутно никоме. Себе су сами довели у ту ситуацију и зато се кућа тренутно распада.

Цензоловка: Можда вам не верују зато што нисте имали добре односе са представницима власти, као што их имају Пинк или Студио Б?

Кљајић: Познато је да смо на тим конференцијама за новинаре ми и новинари Н1 увек имали проблем. Ја сам једном доживела да ми је премијер у једној фабрици на крајње техничко питање у коме ничег провокативног није било одговорио: „Ето, вама са РТВ-а увек нешто фали!“

Никаква провокација није ако питам за број радних места или колико је било улагања. А и да јесте – премијер је дужан да одговара и на провокативна питања и да ми полаже рачуне, као што и ја полажем рачуне грађанима чији интерес заступам.

Ја сам на РТВ дошла право са факултета. Научила сам на слободан начин рада. То да ми неко издиктира питања за министра или неког другог – мени такав начин рада није познат. Можда смо на тај начин размажени – али то је за нас био једини могући начин.

Цензоловка: Да ли је сада уопште могуће зауставити тај процес претварања РТВ-а у ПР службу представника власти? Мислите ли да се то протестима Подржи РТВ може променити?

Кљајић: Ми ћемо свакако наставити да се боримо за РТВ, само треба наћи прави начин. Ја мислим да протести јесу један од видова борбе, али нису решење. Не мислим да протест треба да се претвори у карневал. Морамо да пронађемо праве облике борбе. Чекамо да видимо резултате Новосадске новинарске школе, који су пре него што је све ово почело, пре него што се и слутило да ће до овога доћи, почели са радом на мониторингу и анализи рада РТВ-а.

Чекамо да видимо и каква је гледаност, да видимо шта ће бити са емисијама, шта ће бити са људима и отпуштањима. Свим хонорарцима којима није продужен уговор речено је да ће бити враћени на посао од септембра.

Онима који су се побунили речено је да је боље да мало спусте лопту ако хоће да се врате на посао од септембра, када ће они бирати. Ми смо у том тренутку реаговали колико смо могли, али чекамо да видимо шта ће се догађати у септембру, кога ће отпустити и кога ће довести, кога ће и на који начин изабрати за главног и одговорног уредника и директора програма.

Све су то ствари које морају да се догоде како бисмо могли да реагујемо и како бисмо изашли на јесен са конкретним аргументима. Мислим да је најбољи начин да људи који се не слажу са новим уредницима престану да производе програм и да нова екипа почне да то ради сама, па да видимо како то изгледа. Њихови људи су просто нерадници, то се на РТВ-у види сваког дана.