Вести

11. 08. 2016.

Аутор: Хилма Ункић Извор: www.media.ba

Ауторизација - потврда или накнадна памет?

Питање шта учинити уколико саговорник тражи ауторизацију новинског текста и даље представља дилему у новинарском раду.

 

Ауторизација, односно потврда аутентичности изјаве или текста прије објављивања, глобално је присутна пракса у бројним медијима, а да ли ће јој се приступити или не често зависи од међусобног договора новинара и његовог саговорника.

Тачност и недвосмисленост преношења онога што је саговорник рекао посебно су важне за досљедан и истинит новинарски рад. Уколико преносимо нечије ријечи, може се десити да погрешном интерпретацијом угрозимо смисао онога што је иницијално речено. Новинар се у таквој ситуацији може заштитити, тражећи од саговорника да сам прочита текст или дио текста прије његове објаве, али такав потез је често мач са двије оштрице.

Иако, с једне стране, новинару пружа заштиту од прављења грешке приликом интерпретације изговореног, с друге стране, ауторизација може бити средство којим се политичари и остали званичници користе како би кориговали оне изјаве које им се у накнадном читању текста једноставно не свиђају. Текст тако постаје уобличен и добро "упакован", саговорник на тај начин избјегава остављање било каквог простора за додатна питања код читалаца, а интервју губи на својој занимљивости, и, на крају, на искрености.

Посљедњи озбиљнији случај који је покренуо питање да ли је вријеме да се стане у крај ауторизацији интервјуа, догодио се њемачком магазину Süddeutsche Zeitung. Њемачки новинари, традиционално против ауторизације, још једном су се нашли пред проблемом, овај пут због интервјуа са Wolfgangom Schäubleom, министром финанција те земље.

Süddeutsche Zeitung је урадио интервју са министром, а затим је услиједила тродневна размјена е-маилова с његовом службом за односе са јавношћу како би текст садржавао само оно што је министар сматрао прикладним. Посљедња дорада текста стигла је три сата прије него што су новине отишле у штампарију, а затражено је да ријеч "ће" буде замијењена ријечју "би".

"Важан је корак да се о овоме јавно дискутује. Многи читаоци уопће не знају за ове лингвистичке игре. Сљедећи корак: укидање ауторизације", написао је на свом Facebook профилу поводом догађаја, Markus Hesselmann, онлајн уредник њемачких новина Tagesspiegel.

Њемачка федерација новинара нуди упутства новинарима у својој брошури из 2010. године, гдје се наводи да ауторизација може с једне стране бити правно важна, јер се интервјуисана особа технички може сматрати коаутором, али се додаје да ауторизација мора бити лимитирана на чињеничне или лингвистичке корекције. У другом случају, ако се нарушава аутентичност интервјуа, ауторизација се може одбити.

Уколико би се новинар у Босни и Херцеговини нашао пред дилемом у вези с ауторизацијом текста, медијска регулатива која постоји у земљи не би му могла пружити одговоре. Кодекс за штампу и онлајн медије, који служи као водич за етичко информисање јавности, новинарима који раде у онлајн и штампаним медијима не нуди објашњење о томе како поступити уколико неко затражи ауторизацију од њих.

"Колико ја знам, нема ни у једном нашем кодексу наведена ауторизација као етички принцип. Не знам да има и у једном закону који се односи на медије, дефинирана обавеза ауторизације", објашњава Борка Рудић, генерална секретарка Удружења БХ новинари.

Рудић прича како су прије неколико деценија, захтјеви за ауторизацију и сама ауторизација чланака били саставни дио професионалног новинарства, али истиче да у том времену није била распрострањена употреба снимача, те је и такав захтјев био очекиван и прихваћен "на сасвим разуман начин".

"Нису тумачени као покушај 'незаконитог' уплитања у новинарски рад (или уредничке одлуке). Данас је та пракса готово напуштена, ја се не сјећам да ми је неко од колега или колегиница причао да је добио захтјев за ауторизацију интервјуа или да смо у Линији за помоћ новинарима добијали такве жалбе. Све чешће примјећујем да и особе које дају интервју или изјаву путем властитог мобитела снимају све, тако да имају документовано шта су рекли", каже она.

Хрватско законодавство, такођер, не посвећује значајнију пажњу ауторизацији, односно Закон о медијима нуди само дефиницију тог појма у којој се наводи да је ауторизација "потврда аутентичности изјаве или разговора намијењеног објављивању, дана у писаном или усменом облику ако постоји тонски запис о усменој ауторизацији".

Ауторизација и (не)повјерење према новинарима

Уз причу о ауторизацији, намеће се и прича о повјерењу према новинарима, које је, према ријечима Гордане Виловић, професорице предмета Новинарска етика на Факултету политичких знаности у Загребу, потребно његовати и подржавати.

"По моме суду сваки сугороврник би одбијањем ауторизације требао прије свега показати повјерење према новинару и одбити да исправља оно што је изрекао у разговору. Наиме, таква пракса није уобичајена у свијету".

Професорица Виловић савјетује новинаре како поступити у случају примања захтјева за ауторизацијом, и наглашава да је најгоре за новинара уколико саговорник мијења одговоре, а понекад и сама питања.

"То је недопустиво. У таквим случајевима, ако новинар процијени да се мијења смисао разговора, може повући свој потпис. Такођер, новинар не даје на ауторизацију дио увода у разговор, не даје нити опрему (наслов, поднаслов, међунаслове) јер ти дијелови не подлијежу ауторизацији. Било је случајева када су суговорници хтјели ауторизирати и то. То је крајње неетично и неприхватљиво од суговорника", каже загребачка професорица за Media.ba.

Ауторизација је присутна и у бх. и медијима у региону, а искуства новинара с њом варирају у зависности од врсте медија у којој раде, па до саговорника који ју траже.

Бх. фриленс новинар Алмир Пањета каже како му је ауторизација увијек била неугодно искуство, али "срећом и врло ријетко". 

"Када би до ауторизације долазило, увијек сам постављао свој услов - дозвољавао сам само евентуалну измјену стручних термина или измјену евентуалних грешака у имену, функцији или називу неке институције. Дирање у стил, садржај и објективност текста (захтјев за 'шминкањем') нисам дозвољавао по цијену његовог необјављивања", каже Пањета.

У неким случајевима, истиче он, има основа за разумијевање зашто неко захтијева ауторизацију.

"С обзиром на све већу брзину коју намећу портали често се дешавају грешке које ономе ко је дао изјаву - посебно уколико се ради о стручњаку у својој области - могу нанијети штету у професионалном смислу. Мислим да је у великом броју случајева битно како ће новинар наступити према саговорнику, и кад год сам се спремио за тему и саговорнику током интервјуа показао да 'баратам' терминима, ријетко или скоро никад ми нису тражили ауторизацију", каже Пањета.

"Разводњавање" реченог

Ауторизација може помоћи новинару да прецизније и боље објасни неку тему, уколико разговара са стручним саговорником, али, исто тако, може у потпуности обесмислити разговор који је новинар водио, сматра Ана Беначић, хрватска новинарка са вишегодишњим искуством на неколико wеб портала у тој земљи и добитница награде ХНД-а Марија Јурић Загорка за интернетско новинарство. 

"Имала сам искуство да ми се министар правосуђа, након мог притиска, залетио и рекао ми да ће смијенити главног државног одвјетника приликом идућег гласања о извјешћу о раду. Иако сам то имала снимљено видеокамером и диктафоном, избацио ми је то из ауторизације писаног интервјуа. Смјена се догодила неколико мјесеци касније. Нажалост, уредничка политика је била таква да смо му то дозволили", прича Беначић о једном од својих искустава с ауторизацијом.

"Надаље, државни тајник у Министарству вањских послова, с којим сам у почецима рата у Либији дискутирала око интервенције западних земаља ми је избрисао бројне властите несувисле одговоре и у ауторизацији убацио увреде на мој рачун, које чак није имао храбрости да ми каже у лице док сам била тамо па да и о томе попричамо. Чак ме оптужио за заступање става о сукобу цивилизација, што је апсолутно скандалозно. На то смо, пак, реагирали редакцијским коментаром у заградама приликом објаве интервјуа, мада је према мом виђењу ван требала ићи аутентична, неауторизирана верзија", каже она за media.ba.

"Бивши предсједник Јосиповић ми је успио убацити двије картице текста у интервју од њих десетак, а које су искључиво служиле раздводњавању свега што је рекао".

Беначић сматра да такви "џентлменски споразуми" нису прихватљиви, посебно уколико се ради о активним дужносницима.

"Као и приликом правила заштите приватности особа о којима се пише у медијима - што је одговорност и позиција виша, то је право на приватност суженије, као и право на накнадну памет везану за изговорену ријеч. Штовише, све што је изговорено морало би се наћи у тексту, уз припадајући контекст, уколико раније није наглашено да се ради о информацији off the record".

Коме допустити ауторизацију?

Ауторизација се чини као застарјела метода надзора новинарског рада која интервјуисаној особи оставља могућност "преговора" око повлачења своје изговорене ријечи, при чему се велика одговорност ставља на уређивачку, али и пословну политику медија који би требао, али је питање стаје ли увијек у одбрану права новинара да спречавају манипулације политичара, сматра Јелена Берковић, бивша новинарка и уредница и тренутно чланица Извршног одбора невладине организације ГОНГ. 

"С друге стране, с обзиром на то да је у Хрватској новинарство као струка значајно ослабљено, те да се идентитетом новинара сватко може китити, у свакодневној пракси се недостатак професионалности и форсирање количине, а не квалитете, у медијском садржају може прелити и на оне који су интервјуирани, а у транскрибирању испадну можда сасвим неточно схваћени, посебно уколико је ријеч о темама које су политички и друштвено осјетљиве", каже Јелена Берковић.

Због тога, сматра она, најбоља пракса би била снимање свих интервјуа, и, уколико дође до проблема с транскрибирањем и ауторизацијом, објава тонске снимке.

С етичког становишта, ауторизација је допуштена једино уколико је ријеч о интервјуима, али, генерално, уз уредника и савјест новинара, нема потребе за трећим цензором, сматра Милан Секуловић, новинар дневног листа Дан из Подгорице.

"Лично у пракси сам се неколико пута сусрео са захјевима за ауторизацију текстова, али сам излазио у сусрет само када су у питању интервјуи јер је то добра новинска пракса. Када су у питању теме и извјештаји са неког дневног дешавања, за ауторизациом нема потребе јер новинар мора поштовати професионалне принципе и правила, те извјештавати тачно, непристрасно и објективно", каже Секуловић.

Тамара Заблоцки, фриленс новинарка из БиХ, сматра да понекад постоје оправдани разлози због којих се саговорници одлуче захтијевати ауторизацију.

"Ауторизацију сматрам правом сваког саговорника или саговорнице јер вјерујем да су многи имали прилику 'опећи' се при сусрету с таблоидно оријентисаним медијем, каквих је данас много, као и да требате с правом стајати иза оног што сте рекли, а не иза оног што нисте. Деманти је, то сви знамо, 'скупљање расутог перја'", каже она.

Током десетогдишњег новинарског искуства, каже да се ријетко сусретала с праксом ауторизације, али то објашњава чињеницом да већина њених саговорника и саговорница долази из академске заједнице и области умјетности и активизма.

Код таквих интервјуа, уколико до ауторизације и дође, она је обострано корисна јер је свакако ријеч о текстовима о људима који савјесно раде свој посао и чије је дјеловање друштвено корисно, сматра она.

"Ако бих се морала, под пријетњом глади, бавити бх. политиком и разговарати с политичарима и политичаркама у овој земљи, нисам сигурна колико би ми се свиђало да ми они ревидирају текст прије објављивања", каже Заблоцки и закључује да прича о ауторизацији увелико зависи од саговорника.

"Зависи с каквим сте људима, на каквим функцијама, приморани комуницирати заради посла и какву причу желите донијети јавности".