Вести
22. 08. 2016.
Излив стварности у јавност
У разговору са новинаром националног јавног сервиса, одмах пошто је синоћ примио златну медаљу и отпевао из свег гласа химну „Боже правде“ на олимпијском постољу, ватерполиста Андрија Прлаиновић – неочекивано и непремирено жанру у коме се нашао – објаснио је да иза успеха у Рију (не само ватерполо репрезентације него и осталих спортиста из Србије) не стоји никакво програмско, то јест системско улагање, нити промишљена и дугорочна политика државе у пољу спорта.
(Од Прлаиновићеве изјаве на сајту националног јавног сервиса остало је само ово: „Јако мало грешака смо направили за једно финале, били смо добро припремљени за утакмицу, владала је позитивна енергија. Осећао сам да смо спремни за највећу утакмицу у нашим каријерима. Остало сте видели, то је била симфонија у води. Посебно хвала Гоцићу и Никићу, опростили су се мајсторски, можда и били пресудни тас на ваги уз Мандића и голмана Митровића.“)
Пошто се са својим кошаркашицама јуначки изборила за бронзану олимпијску медаљу у Бразилу, селекторка Марина Маљковић је јуче – и она неочекивано и непримерено жанру у коме се нашла – укорила новинара и објаснила му да су његове квалификације резултата женске кошаркашке репрезентације Србије исувише слабе и неприкладне. То што су кошаркашице урадиле, нагласила је она, јесте чудо. И то је поновила три пута. Уредници на националном јавном сервису су касније у програму понављали њену изјаву до изнемоглости, али су из ње изоставили укор колеги и објашњење за „чудо“. („Селекторка кошаркашица Србије Марина Маљковић одушевљена освајањем бронзане медаље на Олимпијским играма у Рију. ‘Ово је чудо’, рекла је Марина Маљковић после победе над Француском” – тако гласи вест на националном јавном сервису.)
„Чудо“ је објаснио један други прослављени овдашњи тренер – истина, за једне шпанске спортске новине (домаће спортске новине су ионако на издисају) – Божидар Маљковић. То што је његова ћерка урадила са играчицама, рекао је он, равно је чуду јер у Србији не постоји женска кошарка. Још сасвим младе, додао је, кошаркашице одлазе у суседну Мађарску да тамо граде каријере, пошто у Србији то не могу. Као Андрија Прлаиновић, и Марина Маљковић је дакле у тренутку коначног тријумфа имала потребу да нагласи да је успех са својим девојкама постигла упркос томе што нема промишљене и дугорочне политике државе у пољу спорта, а не захваљујући таквој политици.
То је велика тема: како би требало да изгледа спорт у Србији? Како се расподељује новац из буџета у домаћем спорту? Колико новца одлази у професионални а колико у рекреативни спорт и спортске програме? Како се дели новац између женског и мушког спорта? Да ли држава треба да се повуче из спорта, као што се, рецимо, повукла из медија и културе, и као што наговештава да би се могла повући рецимо из образовања или здравства? Да ли клубове треба приватизовати и оставити да тржиште регулише и одређује домете у спортовима? То нису само финансијска питања или питања рационалне расподеле буџета. То су пре свега идеолошка питања, колико год успеси у спорту и сам спорт били инструменти потискивања идеологије и неутрализације идеолошких сукоба. Невоља је у томе што се овде одговори на та питање систематски и програмски одлажу, како би се сачувале сиве зоне у спорту.
Али, нећемо овде о идеологији, спорту и државном финансирању. Вероватно ненамерно, Прлаиновић је такође, као Марина Маљковић, одржао лекцију свом саговорнику са националног јавног сервиса. Укратко му је изложио шта је улога новинара у јавном простору. Не само што новинари треба да буду заговорници заједничких интереса, то јест општег добра; они по свом положају треба да улазе и у сукобе да би то опште добро заштитили. У сукобе у које други (у овом конкретном случају, спортисти), из разних разлога, не могу да уђу. Ви, новинари, треба да скренете пажњу на то да овде држава не води рачуна о спорту; то не треба да раде спортисти е да се тако не би замерили политичарима, министрима, државном врху – рекао је Прлаиновић.
Зашто би се Прлаиновић замерио свом некадашњем колеги из ватерполо репрезентације а садашњем министру спорта и омладине Вањи Удовичићу ако би му рекао да лоше ради свој посао, остаје нам само да нагађамо (са великом шансом да погодимо). Нешто друго је, међутим, важније: Прлаиновић је сасвим у праву када тражи да новинари буду независни, слободни од сваког условљавања или уцене, како би слободно критиковали власт из угла јавног интереса, то јест заједничког добра. Уместо да служе партикуларним интересима људи на власти, они би морали служити заједници. Поред лекције из ватерпола, Прлаиновић је тако синоћ одржао и сувислу лекцију о новинарском позиву. Како је лекција схваћена, видимо већ данас на сајту националног јавног сервиса.
Коментари (4)
Остави коментар27.08.
2016.
Tako je
Komnen Seratlic je sve u pravu. I nije napisao jos mnogo toga, ali ako bih to pisao, morao bih da pisem do sDjurdjevdana.
Одговори23.08.
2016.
Браво Марина, браво Андрија
Као и у другим областима живота у Србији тако нам је и у спорту. Какво је здравство, школство, просвјета, а тек какав је хаос у Правосуђу. Никад, подвлачим никад, Србије неће затворити поглавља 23 и 24. Зашто министр мора бити бивши ватерполиста, зашо министр за културу мора бити глумац или музичар, зашто је Расим Љајић вјечни и вјечити министар (и после Расима Расим), да ли је могуће да Дачић поново "влада" дипломатијом, која је на најнижем нивоу у српској историји, а не може да влда изјавама које су изван оквира дипломатског и политичког понашања, ко је господо Вулин који се потпуно отргнуо и не зна шта прича, ко је госпођа психијатар звана Славица, ко је тај несрећник Кркобабић. Да се вратим спорту. "У разговору са новинаром националног јавног сервиса, одмах пошто је (након што је, а не пошто је, пошто је кило сира, прим. ККС) синоћ примио златну медаљу и отпевао из свег гласа химну „Боже правде“ на олимпијском постољу, ватерполиста Андрија Прлаиновић – неочекивано и непремирено жанру у коме се нашао – објаснио је да иза успеха у Рију (не само ватерполо репрезентације него и осталих спортиста из Србије) не стоји никакво програмско, то јест системско улагање, нити промишљена и дугорочна политика државе у пољу спорта". Изјава Прлаиновића је тачна, моралана прецизна, управо дата када је требало дати. Како вас није срамота да напишете да је изјава "непримерена жанру у коме се нашао". Стидите се, не знате шта значи ријеч "жанр" (врста рода у књижевности и уметност). Тако лупетате и док преностте разне утакмице. Дерете се, узвикујете када се пстигне гол или кош - оххххооо - као да сте у планини за овцама и арлаучете да отјерте вукове. Покупите податке из компјутера, и "продајете" нам "знање", а утакмица тече., "француски тренер је пошао у први разред, када је тренер Исланда почео тренерску каријеру", "Сисоко је проузроковао јаку главобољу супротном играчу", "Роналдо би постигао гол да му није засметао противнички играч", "тај играч нема неку велику сезону иза себе", "тренер помера своје фигуре", скоро сви говорите ватреполисти уместо ватерполисти. Када преноси извјесни А. Стојановић сви нормални људи укидају тон, посебно се раздере као да је полудио када неки тим постигне гол итд. Тзв. коментатори се фрљају падежимна, именима или навијају за неку страну реперезентацију, што је неукусно и недопустиво. Посебна прича су камермани и миксери слике: снимају оно што ниједан моралан и нормалан човејек не би снимио, подвлаче се под гаћице, у уста до крајника, хватају играче који ваде заштитнике зуба, а то је одвратно и натјерује гледаоце на повраћање, камером "улазе" у груди играчица, снимају разне ликове на трибинама, оне који чачкају нос, зијевају, чешу се по дебелом месу, итд. Ето у овом саопштењу примитивно поручујете како је Прлаиновић отпјевао химни "из свег гласа". Шта хоћете да кажете да није смио да пјева химниу, с обзиром на изјаву коју је дао. А, онда сте увређени да вам је "одржао сувислу лекцију о новинарском позиву". Био сам у 132 земље свијета. Србија је једина земља на свијету која има недошколоване новинаре (част изузецима), који не знају шта не знају. Водидтељи, то је тек посебна прича. Антисрпски новинари се такмиче ко ће више да опљуне по српском народу.О преварама, продајама утакмица, играча, намјештању резултата у договору са кладионицама, посебно прелаза из 1 у 2 или из 2 у 1 где су велике квоте. Шта мислите господо да смо ми стока која ништа не види, не чује, не зна. О аферама у спорту и понаашању политичара у спорту, нема смисла писати. Оне су свакодневне. О односима навијача и клубова могу се написати томови књига. У једну ријеч, тај однос је сраман, опасан, погубан (уносе бакље, јер нема безбедноости на стадионима, вратари подмитљиви). Навијачи пријете, туку спортисте, одређују ко ће играти, а ко неће. Управе дрхте од навијача, каква лудорија. Господо, другови, поштена и непопштена интелигенцио, уозбиљите се. У спорту је хаос, а ви господо спопртски коментатори крените од дјечјег вртића да се усавршавате, научите нешто и од коментатора из суседних земаља.
Одговори22.08.
2016.
Javni servis ucenjen
Ni Javnom servisu nije lako - upravo večeras je na Njegovoj najnovijoj press konferenciji RTS ucenjen istragom o pozadini trošenja narodnih para slanjem tolikih novinara u Rio, pa je logično pitati: šta biste vi uradili da ste Javni servis i da vam se pod prozorom skuplja svetina da gleda stolare kako grade vešala (s opravdanom zebnjom da su namenjena vama)?
Одговори22.08.
2016.
У ЛОНДОНУ ЈЕ БИЛО БОЉЕ?
Очигледно је да се Дејан Илић добро разуме у спорт и новинарску професију. Прати човек све. Ето, пре четири године у Лондону захваљујући системским улагањима тадашње владе и професионалном извештавању новинара, освојили су наши спортисти чак четири медаље, што је из његове визуре боље и више од ових осам. Човек, стручњак општег смера, у све се разуме и све зна.
ОдговориУ Лондону је све било боље: новинари прави професионалци, освојене четири медаље, власт без премца....
Излила се стварност у јавност, у Пешчаник и овај билтен.