Вести
21. 09. 2016.
Злоупотреба анонимности "наших извора"
Повјерљивост извора за новинарски посао је важна са више аспеката: прво, уколико се ради о догађају од јавног интереса, потребно је да се добију неопходне информације, док се истовремено штити извор (одмазда, губитак посла, животна угроженост); друго, повјерљивост извора гарантује потенцијалним изворима сигурност да могу обављати своје грађанске дужности без страха да ће сносити негативне посљедице.
Међутим, то изгледа лијепо на папиру и вјероватно има смисла у донекле уређеним и развијеним државама (мада ни тамо није разријешена правна и новинарска дилема о томе), док у друштвима са неразвијеном политичком културом, неизграђеним институционалним оквиром и несигурној правној атмосфери – представља платформу за безброј новинарских злоупотреба. Дакле, у овом тексту се нећу бавити правним аспектима заштите повјерљивости извора, јер постоје публикације које третирају овај проблем. Овдје ћемо проблем посматрати са становишта новинарске етике и новинарске праксе, тј. какве су могућности злоупотребе ових механизама.
Прво је потребно изнијети став да новинар не може и не смије гарантовати анонимност извора у сваком случају и без потребне анализе. Наиме, уколико прихватимо чињеницу да је јавни интерес главна водиља новинарског рада, анонимност извора се гарантује само у случају када новинар провјери све остале могућности да се дође до исте информације. На примјер, да ли је оправдано гарантовати анонимност особи која критикује другу политичку опцију у јеку предизборне кампање? Нажалост, у медијима Босне и Херцеговине се често могу наћи конструкције као што су:
- Одлично обавијештен извор близак истрази каже да је починилац злочина сигурно вехабија (а из текста се види да су у питању инсинуације);
- Наш извор, који је хтио остати анониман, понудио нам је листу нових министара (након избора владе се види да извор није био у праву)
- Политички аналитичар који је захтијевао анонимност тврди да је на сцени притисак међународне заједнице (зашто за изјаве општег карактера некоме гарантовати анонимност).
Анонимност извору се треба гарантовати у сљедећим ситуацијама:
- Уколико новинар исцрпи све друге изворе код којих може тражити исту информацију;
- Уколико новинар нема времена да провјерава, а у питању је догађај од великог јавног инетереса;
- Уколико је новинар сигуран да извор којем је гарантована анонимност нема скривени мотив (политичког или економског карактера);
- У ситуацији у којој је угроженост извора очигледна и велика (животна угроженост и егзистенцијална сигурност).
Јавни интерес је једина вриједност коју одговоран новинар узима у обзир када одлучује да ли некоме треба понудити анонимност. Као што смо навели раније, новинар нема никакво оправдање уколико штити извор који је злоупотријебио ту повлаштену позицију. На примјер, уколико је наслов текста "Вехабија покушао да убије имама", а једини извор који то тврди је анониман (док званични извјештаји не карактеришу починиоца), ради се о неетичком чину новинара.
Вриједност ове квалификације је од великог значаја за грађане Босне и Херцеговине, што значи да се анонимност може гарантовати само у случају да извор има материјалне доказе о ономе што тврди. У супротном, новинар се ставља у неугодну позицију, јер истину ставља на коцку зарад формално урађене новинарске приче. С друге стране, медијски аналитичари упозоравају на све чешћу употребу анонимних извора који се уврштавају у текст зарад додатне драматизације. Са правом се може рећи да, уколико у тексту постоји такав извор, можемо се запитати да ли је та особа уопште то рекла, односно, да ли постоји.
На примјер, дешава се у текстовима из црне хронике да се појављују анонимни извори који доприносе драматизацији текста, али је упитан њихов кредибилитет. Особа која је ухапшена у полицијској акцији је починила кривично дјело убиства, а прије икаквих даљих истрага у тексту се појављује анонимни извор који "зна" због чега је то учињено, описује мисаоне процесе починиоца и слично. То је класичан примјер злоупотребе анонимности, те у таквој ситуацији новинар не би требао гарантовати заштиту.
Када се ради о веома важним одлукама, гарантовање анонимности не може бити апсоулутно, па новинари тога морају бити свјесни. Уколико се то не узме у обзир, новинар се може наћи у лицемјерној позицији: себе је ставио у позицију да некоме гарантује анонимност због јавног интереса, али истовремено није спреман признати исто право суду који може сматрати да је одавање идентитета од истог тог јавног интереса. Управо због тога се треба бавити овом тематиком, јер се законима не може и не треба регулисати и савјест новинара.
Познавање принципа и праксе сопствене професије, познавање теорија етике, неопходни су за критички приступ предмету анализе, прикупљању информација и њиховој селекцији. То значи да новинари у сваком тренутку треба да су свјесни друштвене улоге медија и етичких норми на којима се њихова професија заснива, с циљем подизања критичке свијести јавности и бољег разумијевања медијског садржаја.
Овај текст је оригинално објављен у септембарском билтену Удружења БХ Новинари, посвећеном заштити новинарских извора. Електронску верзију билтена можете преузети овдје.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.