Вести

23. 09. 2016.

Аутор: Мелиса Скендер Извор: hnd.rs

Интервју - Ладишић: Н1 је задобио повјерење гледатељства и јавности

Прије годину дана кад је Тихомир Ладишић постао главни уредник информативног ТВ канала Н1 Хрватска, та је телевизија била прилично далеко од слогана који ју је промовирао као “регионални Си-Ен-Ен“. Данас је та слика битно другачија, а Н1 Хрватска међу малобројним је медијима који уживају неподијељено повјерење јавности.

Придонијела је томе и криза власти коју је овај малобројни тим од свега 40-ак људи успјешно пратио из минуте у минуту бројним пријеносима и јављањима уживо – па су ускоро и новинарима других медија постали референтно мјесто. Истовремено, екипа је остала више-мање иста. И прије почетка емитирања Н1 је с ХТВ-а повукао значајан број новинара из прве лиге Информативног програма. Неки од њих врло брзо су одлучили отићи. Примјетан програмски заокрет, међутим, неке је вратио у редакцију којој су се у међувремену прикључили и нови познати телевизијски новинари. Како је дошло до таквог обрата, питамо Ладишића, и колика је у томе његова заслуга.

„Догодило се више ствари. Од почетка радимо у прилично софистицираном news продукцијском суставу за који су нам свакодневно слали стотине страница упута које је требало проучити и истовремено радити програм. Најава да смо нови Си-Ен-Ен на овом простору такођер није помогла, јер је створила висока очекивања. За почетак смо једноставно покушавали пронаћи своје мјесто на хрватском тржишту гдје је пуно јача конкуренција него на тржиштима БиХ и Србије. Овдје су националне телевизије Нова, РТЛ и ХРТ врло јаке и морали смо пронаћи начин да будемо другачији, да покажемо стварну снагу неwс канала, а то је свакодневно праћење догађаја уживо“, објашњава наш суговорник иза којега су више од два десетљећа новинарског искуства – од градске рубрике Телевизије Загреб у којој се почео бавити овим послом, до уреда Fox News-a у Багдаду гдје је радио три године. Био је кратко вријеме и главни уредник амбициозног пројекта Стyрије - 24 сата ТВ, за који и данас вјерује да је био одлична идеја која није успјела због недостатка адекватне технолошке и телевизијске потпоре.

-Гашење 24 сата ТВ, мала гледаност 4. програма ХТВ-а, па и резултати хрватске подружнице Н1 који су у почетку били пуно слабији него у Сарајеву и Београду – чинило се како у Хрватској заправо не постоји интерес за искључиво информативним телевизијским програмом, а онда је криза власти све промијенила. Колико су вам такве околности помогле да подигнете гледаност?

*Сигурно јесу јер је то била криза какву још нисмо видјели у хрватском политичком животу - готово као неки облик реалитy схоwа, и ми смо томе приступили озбиљно. Хтјели смо пратити све политичке догађаје и видјели смо да је то огроман простор у који морамо и желимо ући и да смо још увијек земља која прати и гледа политику, у којој политика још увијек на неки начин одлучује о неким темељним стварима у нашим животима. Све што се догађало покушавали смо пратити уживо, имати одмах наше репортере и прве анализе, госте у студију, дакле програм који је апсолутно неоптерећен било каквом формом, јер нама догађаји диктирају форму, а не да ми због задовољења форме стварамо догађаје. Кад припремамо наше емисије и програм, не радимо га тако да скупимо стотине маилова и факсова који стигну, него сједнемо и размишљамо којих пет прича данас желимо радити. То је приступ у којем настојимо препознати што су теме, тко су најрелевантнији гости, што би нам данас требало бити важно у програму. То је приступ који нам је донио пуно успјеха и људи који нас гледају и прате. То је рад који нас је у том тренутку потпуно окупирао, готово хипнотизирао, пратили смо то с пуно страсти и наравно да је то имало велик одјек. Кад смо схватили да смо у неком нашем програму или дневнику дошли до 5 или до 7 посто националног 'схареа' то је за нас био фантастичан резултат. На концу, и позитивне критике које су дошле биле су нам јако важне, створиле су позитивну и добру атмосферу. Важно је и да се Н1 телевизија никада није сврстала уз било коју политичку опцију, да су нам гости и теме широке и отворене, а да њихов избор овиси искључиво о професионалној новинарској процјени.

-Таква програмска политика захтијева и искусну новинарску екипу.

*Да, требали су нам људи који имају свој новинарски интегритет, који имају искуство. Било је важно и вратити људе који су отишли. Прије свега ми је драго да се вратила Нера Валентић која је сада извршни продуцент, вратила се Анка Билић-Кесеровић, дошла нам је Наташа Божић, дошао је Петар Штефанић, дакле хтјели смо показати да и у новинарском и у уредничком дијелу имамо доста простора. И заиста, створили смо средину која је јединствена у хрватском медијском простору. То је новинарска средина у којој нема притисака ни власничких, ни уређивачких, ни маркетиншких, што се показало као највећа вриједност.

-Што мислите о дочеку који је ХРТ уприличио Зорану Милановићу и Андреју Пленковићу уочи сучељавања; да ли бисте на Н1 слиједили такав протокол?

*Не. Овдје је нас 40-ак и то су прије свега новинари и људи који раде у техници и продукцији. Од 40-ак људи само једна особа се бави уредским послом, десетак их је у техници, режији и продукцији, а све остало су искључиво новинари и сниматељи. Нама је 80 посто људи директно у програму, што може бити проблем у неким већим суставима којима онда треба и јача и скупља надградња. Простор нам је врло скроман, мали, али поносни смо да наш студио заузима највећи дио тог простора и важно нам је да смо технолошки успјели направити искорак, пратити све догађаје уживо без обзира на то гдје се они догађали, а што је огромна заслуга наших људи из продукције који су то успјели добро и суверено одрадити.

-Споменули сте јаку конкуренцију националних телевизија у Хрватској. Како бисте оцијенили њихов информативни програм?

*РТЛ слиједи стандарде своје матичне куће, па тако и уређивачке и новинарске стандарде у информативном програму. Мислим да РТЛ има своју публику, дио људи који их гледа, али Нова је дефинитивно дуго и упорно стварала свој телевизијски дневник и довела га у овом тренутку на врх. Ништа се на телевизији не може на брзину и преко ноћи. Увијек говорим како је велика предност кад имаш људе који воде један телевизијски дневник барем 10-ак година као што то раде људи на Новој за разлику од, нажалост, ХТВ-овог основног програма у којем се врло често, сваке сезоне или послије сваких избора, догађају промиене не само на челу куће него чак и људи који уређују и воде неке од информативних емисија и Дневник. Код нас тако нема великих ауторитета који се свугдје у свијету јако поштују и цијене. Људи који су дуго година стварали неки неwс програм, били у њему попут Волфа Блитзера на Си-Ен-Ен-у, Ника Робертсона који је јако дуго у послу, Хале Горани, то су све људи који јако дуго трају, којима нитко неће рећи имаш бору превише или носиш наочале, па више ниси атрактиван. Штовише, што имаш више искуства и остајеш дуже у послу, то је већа гаранција да ти људи вјерују. Код нас имам осјећај да се пребрзо и без разлога у медијима одричу људи који имају пуно искуства и знања, посебно у ТВ свијету. Ту је тешко пронаћи људе који имају неку сиједу и који су дуго - 20, 30, 40 година на телевизијском тржишту.

-ХТВ је ипак донедавно био, а вјеројатно и остао, својеврстан „расадник“ телевизијског новинарског кадра. Како онда тумачити тако слабу гледаност њиховог 4. програма?

*Мислим да је на то утјецало пуно ствари. Једна је начин на који се управљало ХРТ-ом силни низ година, кад је ХРТ проматран готово равнодушно од јавности, а политика га је дограбила као ратни плијен. Они који су освојили власт освајају и право именовања челних људи. Некако као да се и јавност помирила с тим и прихваћа то као природан тијек ствари, што је, нажалост, довело до тога да се људи који тамо имају и воље, и жеље и знања морају борити с пуно тога; од својих уредника, њихових  очекивања, страха од губитка посла и различитих притиска. То је штета, јер јака и добра јавна телевизија добра је и за приватну конкуренцију. Национални сервис није у рату с другим медијским кућама на тржишту, него би требао бити важан за све, јер ту је онда простор у којем би ХРТ могао буџетом који има радити сјајне емисије, серије, продуцирати врхунске документарце, а добри пројекти су на ХРТ-у постали више изнимка него правило. Више се рачуна на лиценце које доносе велику гледаност - од „Плеса са звијездама“ до неких других комерцијалних програма - него што се покушава пронаћи неки добар, оригиналан, одличан властити формат.

 -Код вас на Н1 нових формата не недостаје, а новост су и јутарњи термини за ударне емисије. Како реагира публика која је такав тип емисија на другим програмима навикла гледати навечер?

*Кад смо размишљали програмски, управо нам је јутро било страшно занимљив термин јер ни Нова ни РТЛ немају свој јутарњи информативни програм, а ХРТ има „Добро јутро, Хрватска“, што је више мозаична емисија и забавна. Ми смо жељели од самог почетка радити озбиљан информативни програм ујутро, а особно ми је највећи изазов био стварање недјељног пријеподневног термина. Свугдје у свијету је недјељни пријеподневни термин вријеме за најјаче телевизијске интервјуе, анализе тједна и све велике телевизије на свијету тај термин брендирају као свој премиум политички термин. Код нас то није постојало - или имаш репризе сапуница, или цртиће или пријенос мисе. Наташа Божић са својом „Точком на тједан“ прва два сата од 9 до 11 доноси анализу тједна и пресс двобој у којем гостују колеге из других редакција. Нешто слично је било на ХТВ-у и ја сам то гледао као једну занимљиву и добру јутарњу емисију која је напросто нестала. Након анализе најважнијих догађаја у Хрватској и у свијету имамо тај термин од 11 до 12 с главним, носећим интервјуом од једног сата. Желимо стварати носиве програмске цјелине којима ће се људи онда, и кад прођу избори и кад прођу све ствари које су сада у фокусу, вратити као кључним програмским терминима. Нама су се ти јутарњи интервјуи од почетка, већ с емисијом „Нови дан“, показали јако кориснима. Углавном су били преношени јер смо увијек реагирали на све што се догодило дан прије, имали најјаче интервјуе, отварали неке теме и то је заправо кључ.

-Преношењу садржаја програма сигурно је придонијела и прилично прегледна wеб страница?

*Наш wеб који води Томислава Сила је заправо једна од највећих вриједности које имамо. Заједно смо у редакцији, заједно радимо, заједно дијелимо информације, заједно стварамо идеје око тема које ћемо радити. Кад имаш програм уживо и госте, а истовремено имаш wеб који то преноси готово у стварном времену, догађа се да нас велики број медија преноси. Дневно добивам пресс цут извјештаје и ми смо се претворили готово у новинарску агенцију. Имамо дневно од 50 до 100 преношења у другим медијима, што је заправо нешто на што смо поносни јер показује да нас је новинарска и медијска јавност прихватила као релевантан извор информација.

-Имате у редакцији и приличан број младих којима је Н1 прво новинарско искуство, а чини се како их брже него у другим редакцијама шаљете на терене с којих се јављају уживо. Како их припремате за тако захтјеван посао?

*Већ другу годину организирамо љетне новинарске радионице на које се могу јавити сви заинтересирани студенти и они који су управо завршили факултете и занимају се за телевизијско новинарство. Међу њима се у редакцију регрутирају они који су показали и знање, и вољу и упорност. Тако је на Н1 дошао Марко Хадјур који је сада уредник вијести и репортерка Мирна Брекало. За јављања с терена увијек имам исти савјет – структурирај пет чињеница. На терену си, видио си нешто, ако почнеш причати о свим малим детаљима, нећеш завршити нигдје, али ако кажеш: Ово је пет чињеница око којих желим говорити и ако треба напишеш их на длан да их видиш док говориш, то је начин да људима пренесеш пет најважнијих ствари којима си свједочио. То је напросто фокусираност потребна да препознаш ствари које су важне и одвојиш их од ствари које су неважне.

-Управо сте споменули један од кључних проблема данашње новинарске хиперпродукције – што је неважно, а што важно?

*Знам и разумијем позицију у којој се нађу власници медија, посебно неwс портала, зато што имаш невјеројатну чињеницу да нека мала, бизарна или безначајна вијест има више кликова од неке релевантне или озбиљне вијести која нам заправо дугорочно говори нешто о нама, нашој будућности и вриједностима. То је нешто с чиме онда уредник у сваком од тих медија мора живјети - хоћеш ли објављивати нешто само због очекиваних кликова или ћеш покушати пронаћи мјеру и створити неку своју публику којој се обраћаш и нудиш неку релевантну, озбиљну, добру информацију која наравно не мора нужно одмах бити досадна или сухопарно презентирана. Детектирати ствари које су и релевантне и занимљиве за публику за коју радиш и пронаћи начин да задржиш најбоље људе и квалитету продукције, то су велики изазови за сваког уредника.

-Што у таквим околностима уопће јест посао новинара – доносити вијести или кликове?

*То овиси о власнику и издавачу, а прије свега о уреднику и начину на који води редакцију и посао. То је на крају увијек уредничка одлука.

-На крају је ипак власник и финанцијски извјештај. Колико су власници Н1 телевизије задовољни вашим пословањем?

*Наши власници не очекују да им овај пројект у годину дана донесе или врати сав уложени новац, јер то не би било нити реално. Дио смо велике медијске компаније која зна да је телевизијски информативни програм скуп и да је важно дугорочно га подржавати. Сви наши уговори с оператерима који нас преносе потписани су до 2020. године. Мислим да су власници успјели створити атмосферу у редакцији у којој људи нису под притиском да ће им сутра укинути дневне новине, Хинин или Реутерсов сервис и сличне основне новинарске алате. Направили смо све да се људи осјећају сигурни јер је то најважнија ствар за нормалан рад и здраву новинарску редакцију.

-Колико је вас као уредника одредило искуство рада за амерички Fox News?

*Јако. Још 2005. када сам као продуцент Фоx Неwса био у Багдаду, стигла нам је на терен опрема с којом Н1 данас ради. Била је то револуција - од огромних репортажних кола до преносиве опреме која ради преко Интернет везе и пуно је мобилнија. Тамо смо ју тестирали у екстремним увјетима. Радило се у смјенама и радиш колико је тог дана великих и важних догађаја. Кад је убијен Саддам Хуссеин, радили смо 48 сати без престанка, али након 48 сати сваког од нас је с деска у Неw Yорку назвао уредник вањске политике, са сваким од нас је разговарао, свакоме од нас захвалио, али на начин да ти каже „Тихомире онај дио у 12 сату кад сте довели госта којег смо само ми имали је био одличан“. Кад видиш да је нетко тко сједи у уреду у Неw Yорку и твој је уредник свих 48 сати гледао и пратио што се догађа и да те након тих 48 сати назвао и захвалио ти на неком добром послу који си направио, то је поштивање људи који раде на терену. Зато желим и овдје показати да у послу максимално цијеним новинаре, баш људе који су на терену и раде посао.