Вести
29. 09. 2016.
Горко искуство приватизације Спорта
Тамна је ноћ, више од популарног сценско-филмког приказа, стварност је ове земље и даље, као да су кораци остали заглибљени у временима од пре четврт века. Без ратних фанфара, плотуна, крви, али барем потока суза, тешких радосница од српског престројавања да се буде део глобалног врлог новог света, не само текућег века. 111 је бар обичним смртницима, оних са тридесетак дана месечног растезања и довијања, овде одувек најраспрострањенијих, овако уредно „сипано" (без лоботомије) док нису савладали општу материју.
У помрачини страха, погнутих глава бауљају и наши медији, макар они који су имали (не)срећу да преживе на овај или онај начин. Докле - није познато, али јесте, вероватно орочено. „Спорт" није један од таквих, иако је имао некакве „гранчице" да се за њих ухвати док шибају поплаве свакодневних транзиција, накарадних приватизација и чега свега још у бајци о бољем животу и очекиваним жртвовањима.
Од премисе назива, да се колико-толико клони политичких удара, а која је подразумевала део успешног национално-социјалног миљеа, увек за већи или мањи понос, разбибригу, игру... Бавио се најважнијим споредним (спортским) стварима, које су успевале на овим просторима (а и шире), биле занимљива ситна роба плебсу...
Али, шта значе 71,5 година излажења (до 16. септембра 2015), у времена када су нетрагом нестајали и много старији колективи (разних делатности), за наше прилике велике традиције, интелектуална својина, све оно што се тако одомаћено крсти брендом, али, заправо је, много више од тога. Шта значи „шакал Ијуди, врхунских зналаца и професионалаца у односу на десетине хиљада сличних, који су завршавали као социјални случајеви неодређеног временског интервала? Шта значе килотони текстова о спортским јунацима, трагичарима, догађајима...?
Овако би могло скоро у недоглед, а одговор би могао да буде - изгледа ништа. Ово није ламент над „Спортом", чије је недавно гашење само брзопотезни след догађаја од цирка непуне године. Пре је крик у тами за поигравање људским судбинама уз тотално амнестирање одговорности, емпатије, морала, али и свести о законским консеквенцама.
Тешко је побројати све оне који су постављали тако једноставно, а заправо тешко питање - зашто је „Спорт" купио естрадни менаџер (званично отац Драгомир) Саша Мирковић? Какве везе има озбиљно (а тако смо дриловани годинама) бављење дневном специјализованом новином са послом „договоримо се да певаш за 50, па добијеш 25 хиљада, а завршиш у сали званој шатра"... И колико год размишљали не пада на памет ништа осим - игре.
Али не оне на зеленом или дворанском правоугаонику, који нам је до скора био животни посао. Почетком октобра 2015. можда је то и била нека „игра" са значајном мистичним „и“ да би се врло брзо претворила и завршила поигравањем људима као да су тек део „ансамбла" позоришта лутака. Како другачије објаснити понашање вајног послодавца под фирмом „Беотон" сем - не занимате ме, не постојите... Као ни плате, социјално-здравствени доприноси, радни услови...
Једина извесност су биле константне неизвесности, психичке патње за нови том уџбеника о мобингу... Истина, за разлику од неког радног света у Србији, могли смо у тоалет по слободној вољи, па је изостао трошак за „памперсе". Како је почело, тако се и завршило.
У позно лето пре годину дана, компанија „Новости“ је продала „Спорт", до тада свој саставни део за око 82.000 евра у динарској противредности фирми „извођачке делатности". Прецизније, продали су бренд, после „Политике", најстаријих дневних новина, а запослени су попут кметова ишли уз „феуд“ или су могли да одаберу форму технолошког вишка, уз отпремнину. Формално, целокупан процес је и обећавао, с обзиром да се „Веотон" Саше Мирковића, парафом обавезао да преузима уговоре запослених из „Новости", плус двогодишње издавање новина, неотпуштање...
Да све то није било само мртво слово на папиру за новог послодавца. А има и она да „папирсве трпи".
Као и почетни покушај прекрајања уговора, а да се мастило није ни осушило, за трећину мањим платама, „ситница" попут смањења годишњих одмора, али и промену издавачке политике у рекеташку форму. После само два месеца „дружења" са „Беотоном", главна тема је постао изостанак плата. Покушај разговора са „менаџментом" се претворио у дељење „комлимената" - „шкарт и нерадници, који живе у социјализму..."
Не, радници „Спорта" стварно не познају капитализам у којем за свој рад од 50 до 60 сати недељно останеш празног џепа. Ваљда да би онај „газдин" био пун до врха.
Уз интервенције Инспекције рада, у „Спорту" се с времена на време навлачио по који део плате. А послодавац Саша Мирковић, који је прешао „трновит" менаџерски пут, на дистанцу, опуштено се „забављао" са петнаестак запослених, преосталих од пустих прича, обећања и пројеката, који, ето нису могли да се изведу за „дођем ти" динара. Тих неколико, преосталих месеци живота „Спорта", Мирковић је показао многоструки таленат, од главног уредника до некаквог директора.
Уз качење законски обавезујућих анекса, а животно немогућих да се одраде. Јер, мало је било свакодневно радити штампано, када је требало и оно „олајн" издање. Па, шта је, уосталом, тако пројектована норма од 700 до 800 наслова по запосленом новинару...
Професионалци новина у самртном ропцу, којих је било колико за мањи сектор дневног издања, радили су свој посао као сав нормални свет. Па, ако је требало док се „коњи не убију скроз", уз наду да, ипак, зараде мало те платице. А пошто нису били „храбри" да се убију до краја, уследили су откази. Наравно, нису могли да допринесу са више од макар 200 прилога месечно.
Прво два, у паклено добро одиграној игри „навлакуши", који су провоцирали остатак запослених да стану у одбрану колега и, заједно заврше на улици. Недалеко од соцреалистичког здања бивше фирме и загубљених идеала. Јесте, било је и појединаца који су поверовали у „часну реч" чувеног ловца (Мирковића) у мутном, вратили се радним задацима и за месец и по дана завршили са кључем у брави „Спорта".
И, креће прање руку од покојних дневних новина, али и судбине оних који су се преко ноћи придружили армији незапослених у Србији. Од купца „Беотона" који ни 24 сата није поштовао уговор, закон у „безброј" случајева управљања „Спортом", односа према радницима... до продавца „Новости".
Компанија у којој држава има мањинска, али управљачка права продала је свој део „Спорт" иако је приватизација „Новости" једна од оних 24 фамозних, спорних. Ако се то и „прогута" јер је у питању „дуг и тежак" случај, шта чинити са флагрантним кршењем купопродајног уговора? Или је то можда ствар само оних који су то осетили физички и психички, ма по животу...
„Спорт" је само „случајчић" на дну српског океана заувек транзитно покапних егзистенција и нада сијасет фирми. Све по слову закона, уговора са толико рупа да се решето постиди. Није мали број оних који ће рећи да се за оваквим дешавањима у свету медија, макар мало више прашине подигне но за небројеним фабричким погонима, приватизовано, на овај или онај начин усрећеним, да камен на камену није остао.
Осим непристојно дуге колоне радника који се надају повезивању још које године стажа, можда и пензији... послу већ теже...
Дојучерашњи запослени „Спорта" би само да престане ноћна мора, назад своје парче посла...
Тамна је ноћ, Србијо...
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.