Вести
05. 10. 2016.
Левом руком: Недеља без карикатуре
Постоји билион доказа да људскост није ни у каквој вези са физичким недостацима, а најмање милион да човек остаје човек, имао или немао руку, ногу, уво, око, плућно крило, бубрег...
Нисам још чула да је могуће добити извод из матичне књиге рођених ако ти фали макар један образ. Изгледа да је истина да не морам ја да чујем да нешто постоји да би то постојало. Има их колико хоћеш: лежу, буде се, доручкују, ужинају, возе, скијају, држе дијету, иду на јогу, твитују, просе девојке... безобразно се утрпавају међу васпитане људе и вребају честе тренутке непажње да забију зубе у нечији образ.
Наравно да свако има право да не воли карикатуре Душка Петричића, а нарочито да никад није ни чуо за њега, а камоли разумео шта је нацртао. Али, само типични безобразник може да превиди да је страшна вест за сваког ко не мисли да је ово Вучићева земља, да је дошла и та Недеља кад је „Политика“ изашла без Петричићеве карикатуре на насловној страни.
Могу да поверујем и да се уредник који му је отказао сарадњу зато што „има превише Вучића“, само правио да је безобразан, чак и кад је накнадно изјавио да се то никад није ни десило и да ће се та „скупа“ сарадња наставити, иако Петричић „није поштовао рокове“ за предају карикатуре. (За овакву изјаву је довољно да ти је напише кулов, а пошто ти се образи тресу од страха, прихватиш да је потпишеш. Језиво је то циљање народа на тему: пусти ти његове уметничке слободе, знаш ли колико нас је коштао, ццццц, ауууууу. И не само то, него није ни „марљив“, аууууу, цврц.)
У страху су велике очи, па могу засенити образ и оних несрећних људи који су типкали безобразно саопштење „Кабинета Премијера“, у коме се каже да Премијер нема никакве везе с одлуком главног уредника „Политике“, него се, напротив, залаже да тај неопевани гад и неиспричано ђубре слободно настави да жврља своје антивладине свињарије (слободан и тачан превод саопштења Кабинета).
Рецимо и да треба да сачекамо одговор да ли се колега-карикатуриста без фрке сложио да објави своју карикатуру на доовонедељном
Петричићевом простору (Политика, 2. октобар), или је безобразно употребљен да се најбезобразније замаскира да је враг однео карикатуру.
Имам образа да све њих оставим на миру, али немам образа да се не постидим уместо безобразника који, док се клањају европским вредностима, бацају петарде у славу забране једног карикатуристе.
Да ли је утеха за безобразлук то што га је било и раније? Да ли безобразлук скидања Петричића са насловне стране недељне „Политике“ може да се смањи примедбом да „нико није питао Жарковића зашто је скинуо Коракса из ‘Времена‘“? Да ли се одговорност власти због цензуре смањује тиме што неко није реаговао на неку претходну забрану? Да ли се гушење слобода мери бројем забрањених емисија, новинара, карикатуриста, аналитичара, редитеља, позоришних представа или бројем саопштења новинарских удружења и реакција јавних личности?
Видим да је модерна медицина савладала урођену људску потребу да образ премести на леђа, али ми није јасно како би било могуће да се и тако напето образован одушевиш саопштењем „Кабинета Премијера“ и да кличеш како је после тога сасвим јасно да Вучић нема никакве везе са забраном Петричићевих карикатура!? Постоји анегдота о некој чувеној шлихтари која је пошто је салве комплимената изручила Јосипу Брозу, изговорила: „Друже Тито, ти знаш да немам разлога да ти ласкам.“ Кажу да Маршал и поред најбоље воље није имао за шта да га уштине.
Коментари (1)
Остави коментар06.10.
2016.
RAZJASNIMO
Najpre,čija je,prevashodno,potreba,a i obaveza,da sagleda i kontroliše granice ostrašćenosti,često i mržnje u javnom prostoru.
Одговори‚‚Reči mržnje izrečene ili napisane u medijima nemaju društvenu vrednost,dehumanizuju svoju metu ili podstiču nasilje i druge oblike antisocijalnog ponašanja.Kao i u svim drugim oblastima brige o moralu,zaposleni u medijima su odgovorni za sadržaj koji prikazuju bez obzira na to ko ga zaista proizvodi".
Dr.Čedomir Čupić,Politička kultura i mediji