Вести
13. 10. 2016.
Слободни медији у Србији
Тамо где се новинар боји истине, а доживљава још интензивнији страх да је саопшти, слободу му не одузимају центри моћи, него он сâм
Љубодраг Стојадиновић, вишедеценијски сарадник листа Политика, отказао је у петак, 7. октобра, сарадњу са овим листом, преноси Данас.
Стојадиновић је редовно објављивао колумне у рубрици „Погледи“, у којима је анализирао и критиковао потезе власти, без обзира на владајућу гарнитуру. Стојадиновићеви пријатељи тврде да он није задовољан климом која је створена у Политици и која од једног великог и угледног листа „прави мали агитпроповски билтен режима“, наводи се у Данасу.
Љубодраг Стојадиновић за наш портал говори о слободи медија у Србији…
У скоро сваком јавном говору о медијима, неизбежан је мит о њиховој слободи. У недоумици око тога да ли постоји или не феномен који слободу јавне речи одређује као потпуну, углавном се срећемо са илузијама. Слобода медија, као синтагма која је врло често нејасна и противречна, поима се и као однос државе и њене моћи, друштва и његовог утицаја на амбијент у коме не би било „шумова“, дакле, ометања слободног тока јавне информације.
Многи модерни теоретичари јавног информисања и масовног комуницирања склони су да оспоре идеју о потпуној слободи тока јавне информације, кроз тезу да на њу утичу чиниоци који донекле ограничавају и саму идеју слободног тока. То су, пре свега, формални и прикривени центри моћи,конспиративни утицај власника медија, прекомерна самоконтрола аутора(аутоцензура), недовољно образовање новинара, политичка таблоизација друштва и недовољна сензибилност јавног мњења на виталне информације.
Сви наведени чиниоци, и неки који представљају њихову ограничавајућу симбиозу, могу се препознати и у овдашњем (српском) подсистему јавног информисања. Центри моћи свој утицај на медије у Србији испољавају на више начина: кроз мање или више директну пресију на уређивачку политику, путем посредног економског притиска (ускраћивање рекламног простора), или таблоидном рекцијом – коришћењем медија који су под њиховом контролом. На тај начин омогућено је спровођење „пузајуће цензуре“, при чему су протагонисти истинског ограничавања слободе медија најгласнији у дистрибуцији заблуде о слободи која „још нигде није достигнута“.
У таквој врсти акције ограничавања слобода на различите начине, али са истоветним разорним учинком учествују формални (државни) и отуђени центри моћи, оне структуре које су на граници реалног и политичког подземља. Сви они имају своје медије и жељену уређивачку политику у њима.
Ова тема захтева врло опширну експликацију и многа истраживања, али из закључка конзумената јавних информација да су оне октроисане у корист центара моћи, могло би да се дође до (погрешног) закључка да у Србији слобода медија зависи искључиво од центара моћи, и да је они одређују по својој вољи и на основу својих интереса. А то би значило да је нема ни у траговима.
Наравно да чак ни идеја о слободи медија не постоји тамо где лидери јавног мњења (новинари, писци, интелектуалци) чекају да им неко ко слободу ограничава исту ту слободу „удели“. Слобода медија, свуда и увек, у свакој прилици и невољи, пред било каквом силом и барикадом, незамислива је без њеног сталног освајања и померања границе слободе јавне речи. У амбијенту где политички лидери одређују слободу јавног информисања као „неограничену“, може се говорити о ауторитарном или чак тоталитарном ставу и удељивању оног права које иначе не може бити ограничено политичком влашћу.
То не би морало да значи (мада донекле и може) да је освајање слободе медија политичка борба. То је, пре свега, непрекидно настојање да професија новинара буде позив у коме ће бити приоритетна, и можда једина само борба за истину. Тек после тога достиже се чувена максима из британског писаног новинарства: „Информација је светиња, коментар је слободан“. Тамо где се новинар боји истине, а доживљава још интензивнији страх да је саопшти, слободу му не одузимају центри моћи, него он сâм. И то је најзлокобнији модел ограничавања слободе.
На том нивоу смо већ у области аутоцензуре, стрепње од сопствене мисли, страха да та мисао не постане јавна, и тако угрози позицију новинара у редакцији и друштву. Тај егзистенцијални страх стимулисан је на нивоу моћи, и није га лако одагнати. Али, нема јавног деловања без интегритета и самопоштовања. Као што нема способности да се свака истина саопшти на јавно прихватљив начин без образовања и етичког поуздања. Личност која ствара, а не систем који разара пут истините информације, јесте стуб истинске слободе медија. Рекосмо већ да се мисли како је такав амбијент добра идеја и заводљива илузија, али добрим идејама ваља тежити, стварати их и остваривати. У Србији нема слободних медија, али има слободних новинара. Њихова јавна сумња у све оно што слободу ограничава даје наду да ће ње (слободе) бити све више, уз сазнање да независно од тога колико је има, она никада није довољна ни за медије ни за јавност.
Коментари (2)
Остави коментар13.10.
2016.
Eh,eh!
I "Eh" je u pravu oko toga ko nam u vezi medijskih sloboda prodaje rogove za sveću!Zato bih samo dodao "Eh. eh"!
Одговори13.10.
2016.
Eh...
Volim kada se za sve okrivljuje država, a ne oni koji njom upravljaju, npr. iz Vašingtona preko Brisela. Činjenicu da je većina medija u vlasništvu i/ili pod kontrolom stranih interesa, naravno, niko ne sme da pomene. Čak se i Stojadinović za javno jadikovanje odlučio za američki N1, a tekst koji komentarišem je sa portala finansiran od strane SAD i EU, a čik u njihovim medijima budi slobodan. Srbi su uvek sami sebi krivi, tako treba da izgleda.
Одговори