Вести

16. 10. 2016.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: Цензоловка

Унапред се знало које ће чланове Савета РЕМ-а изабрати Скупштина Србије

Владајућа већина у Савету Регулаторног тела за електронске медије изабрала кандидате за које су већ сви знали да ће проћи, док су из трке испали они чија је судбина и пре тога била позната.

Гласало се по директиви, сложно и, по свој прилици, само с једним циљем: да Савет РЕМ-а остане контролисано и нетранспарентно тело које најважније одлуке о електронским медијима доноси по директиви, упорно ћути о темама од изузетног јавног интереса и не реагује на било какве критике.

Вест да су у Савет Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ) на седници Народне скупштине одржаној 14. октобра 2016. изабрани Горан Пековић и Ђорђе Возаревић изненадила је само оне који ништа не знају о већ уобичајеном односу између политичких странака и Регулаторног тела, које је од притисака независно само у теорији и по слову закона.

Исти ти неупућени можда би могли да помисле како ће сада, после вишемесечног „ванредног стања“ и рада у крњем саставу од шест уместо девет чланова, Савет РЕМ-а коначно прорадити нормално. Такви се, међутим, грдно варају: начин на који се одлучивало о новим члановима Савета сигуран је показатељ да ће то тело и даље слушати само налоге „виших политичких сила“ и сопствене интересе.

Као у стара добра времена

Осим избора кандидата које су предложила медијска удружења (Горан Пековић) и Одбор за културу и информисање АП Војводина (Ђорђе Возаревић), Скупштина је истог дана одлучивала о избору кандидата које су предложиле организације цивилног друштва. Но, пошто ни Милан Антонијевић, ни Снежана Стојановић Плавшић – као легитимни представници о којима се сагласило више организација – нису добили довољан број гласова, Савет ни надаље неће радити у пуном саставу, а о представницима невладиних организација опет ће се расправљати из почетка.

Уколико би у питању било само пуко незадовољство посланика предложеним кандидатима – ни по јада. У свим цивилизованим и демократским државама, нормално је и очекивано да ће, приликом изјашњавања о члановима државних регулаторних тела, посланици гласати по сопственој вољи и да неки кандидати једноставно неће проћи.

То овде, међутим, није случај. Да су ономад, уместо кандидовања за чланове Савета РЕМ-а, Антонијевић и Стојановић Плавшић одлучили да се пријаве за позицију генсека УН-а, вероватно је да би прошли кроз мању голготу него сад. Осим што је њихова кандидатура довођена у питање, избор два водећа кандидата поништаван, а гласање о њима одлагано – они су током скупштинске расправе означени као издајници и политиканти (између осталих, и од стране Војислава Шешеља, као у „стара добра времена“).

Колико год страшно било, то ипак није било и најстрашније што се у Скупштини догађало у данима од 11. до 14. октобра. Пре свега, а у супротности са суштином демократије – свима је у самом старту било јасно ко ће бити изабран, а ко неће. Посланица Демократске странке Весна Марјановић, иначе председница Одбора за културу и информисање у претходном сазиву, већ је 11. октобра рекла:

„Из приложене документације у последњих годину дана, врло је једноставно закључити да ће посланици СНС данас или сутра, када буде дан за гласање, гласати за Горана Пековића и господина Возаревића.“

Следећег дана, на самом почетку заседања, посланица Српске радикалне странке Александра Белачић била је још конкретнија:

„Исход гласања је већ унапред познат и ми сви овде присутни знамо који ће кандидати бити изгласани, а које ће место остати упражњено. Дакле, члан који је предложен испред Одбора за културу и информисање, а на предлог Удружења издавача електронских медија и удружења новинара у Србији, биће изгласан Горан Пековић. Као предлог надлежног Одбора за културу и информисање АП Војводине, биће изгласан Ђорђе Возаревић. Члан који се бира на предлог Удружења чији су циљеви остваривање слободе изражавања и заштита деце неће бити изабран, зато што неће имати довољно гласова ни за Милана Антонијевића, ни за Снежану Стојановић Плавшић. Дакле, то су информације којима ми располажемо. Видећемо након што се обави гласање да ли су нам информације тачне.“

Да се у Скупштини тих дана није догодило ништа друго, већ и само ове две изјаве биле би довољне да се неко озбиљно замисли над регуларношћу процедуре. Ако се унапред зна ко ће победити, а ко неће имати довољно гласова, чему онда гласање? Хоћемо ли ускоро прећи на именовања председничким/премијерским указима, без икаквог осврта на законе, па и на елементарну пристојност и макар привид демократичности?

Ипак, ни ту није био крај скупштинском бешчашћу.

Подсетивши на звездане тренутке своје политичке каријере, лидер радикала Војислав Шешељ изговорио је следеће:

„Предлажу се данас Милан Антонијевић и Снежана Стојановић Плавшић. Не зна се ко је гори од њих. Милан Антонијевић изразити издајник, био је директор Јукома. Је л’ то код Биљане Ковачевић Вучо? Тамо је био директор, људи. Прославио се заступањем ставова Хашког трибунала, прогоном српских патриота, био је кадар ДС. Да ли сте га ви избацили или вам се сам отео?“

Ни о Снежани Стојановић Плавшић није имао лепше речи, док се скупштинска већина на све ово само блажено смешкала. Слично обраћање је имао и сличну реакцију изазвао председник Двери Бошко Обрадовић: и њему је много више сметао директор Јукома, којем је замерио дужину студирања (?!) и наводну повезаност са „Сорошем и Светском банком“.

Осим овога, у данима пред гласање причало се углавном о ријалити програмима и установљавало да ли је за њих одговорнија ДС или СНС, док су све остале активности из надлежности Савета РЕМ-а пале у сенку. После свега тога, постало је потпуно јасно како ће се избори завршити, ко ће бити изабран и ко је коме по вољи.

Пребројавање подобних кадрова

Колико год скандалозно било, ово гласање и расправа која му је претходила само су велико финале иначе срамотног процеса избора нових чланова Савета – посебно када је у питању бесомучно инсистирање на кандидовању Горана Пековића и исто тако бесомучном труду да Милан Антонијевић или Снежана Стојановић Плавшић никако не уђу у Савет, о чему је Цензоловка већ писала у више наврата.

Притом, било је сасвим јасно да је главни проблем у томе што неко хоће да се Горан Пековић нађе у Савету на било који начин, па и по цену кршења закона и процедура.

Било је то јасно, ако ни из чега другог, оно бар из начина на који су двоје кандидата цивилног сектора коначно доживели да се о њима гласа у парламенту, иако је иза њихове кандидатуре стало више организација које су имале право предлагања.

После низа вишемесечних перипетија, Одбор за културу и информисање упутио је 4. фебруара Скупштини предлог кандидата за троје чланова Савета који су у том моменту недостајали: представника Војводине, представника верских заједница и представника цивилног друштва. Недеље су пролазиле, а предлог никако није стизао пред посланике, па су представници 29 организација тражили од председнице Скупштине да одлучивање о Савету коначно стави на дневни ред.

Но, тада се опет огласио Одбор за културу и информисање и 1. марта затражио да се из дневног реда избаци избор представника цивилног сектора, односно већ регуларно кандидованих Милана Антонијевића и Снежане Стојановић Плавшић. Пошто том приликом није изабран ниједан кандидата којег је предложила војвођанска скупштина (а од којих се један поново нашао и на последњем гласању и очекивано – изгубио), у Савет је прошла једино Александра Јанковић као представница верских заједница.

У посматрање избора и друге важне послове из своје надлежности, Савет РЕМ-а тако је ушао у крњем саставу, што не би био никакав проблем да је ово нормална држава с нормалном радио-дифузијом – кворум за доношење одлука увек је постојао. Али, када се 16. јануара 2016. изјашњавало о члановима УО РТС-а и РТВ-а, врло се конкретно показало како се у Савету заправо гласа и какав је и колики утицај на сваког члана појединачно. У том тренутку, у Савету је било чак осморо чланова, који су бирали између 52 кандидата за УО РТС-а и 22 кандидата за УО РТВ-а.

Према сведочењу Гордане Суше, која је тада председавала комисијом за надгледање избора и имала увид у све гласачке листиће – сви чланови изузев ње и још једног колеге гласали су потпуно идентично. Која је шанса да шесторо људи, из чиста мира и само на основу сопствене процене, са списка од 74 (52 плус 22) имена изаберу потпуно исте људе? Не треба бити математичар да би се закључило како је та шанса више него занемарљива.

Но, имајући у виду касније спекулације о међусобној повезаности чланова тих одбора с бившим председником Савета Гораном Караџићем, као и делотворност чланова УО РТВ-а и последице њихове делатности – сасвим је јасно да ту нису била „чиста посла“ и да је неко врло смишљено дириговао ко ће бити изабран.

Представник медија

Великом финалу и избору Горана Пековића и те како је кумовало понашање два најрепрезентативнија новинарска удружења – УНС-а и НУНС-а. Пошто нису успели да Пековића прогурају као кандидата цивилног сектора, напредњаци су се досетили да га ипак кандидују као представника новинарских и медијских удружења: Друштво новинара Војводине, Удружење радио-станица РАБ Србије и Удружене радио-телевизијске станице Србије. Проблем је био једино то што и УНС и НУНС имају обиље кандидата који би – у нормалним околностима – дотичног Пековића „оставили у прашини“ на било каквим изборима.

Пошто је у претходном сазиву Савета НУНС представљала Гордана Суша, ред је овај пут био да свог кандидата предложи УНС. Ово удружење незванично је кандидовало своју председницу Љиљану Смајловић и заиста се чинило да ће све бити у реду и да ће медији и новинари бити адекватно представљени.

Но, тада је дошло до већ пословичног шума на вези између два удружења, с тим што узроке и механизме тог шума тешко да разумеју чак и они који су у читавој причи непосредно учествовали. У данима после тог надгорњавања, НУНС је упирао прстом у УНС, а УНС у НУНС, али је епилог лош за оба ова удружења: нико није званично кандидовао било кога.

Уместо Љиљане Смајловић или буквално било ког угледнијег члана било једног, било другог удружења, изабран је човек којем је најзначајнија веза с медијима то што је седео у Савету у време када је то тело доносило сумњиве и далекосежно погубне одлуке.

Како том човеку истовремено није пошло за руком да буде кандидат цивилног сектора, није тешко закључити да су у читавој овој причи УНС и НУНС врло перфидно преиграни и да су – у циљу поновног именовања Пековића за члана Савета – лукаво искоришћени њихови међусобни неспоразуми и анимозитети.

Било би заиста велико изненађење уколико би Горан Пековић, па и из Војводине дириговани Ђорђе Возаревић својим радом демантовали да су чланови Савета РЕМ-а постали захваљујући својој лојалности и подобности.

Уколико би, рецимо, инсистирали на рашчишћавању афера у којима је РЕМ играо важну улогу, објаснили повезаност између РЕМ-а и компаније Пинк, раскринкали линије утицаја Жељка Митровића на то тело или макар објаснили каква је њихова повезаност с Гораном Караџићем. Или, уколико би баш на њихову иницијативу, РЕМ постао тело које одговара на питања новинара, које даје јасне, јавне и конкретне извештаје о свом раду, које одлучује поштено и без утицаја са стране.

Све што се дешавало ових дана, у последњој години, па и од самог почетка рада РЕМ-а, ипак упућује на закључак да од тога неће бити ништа и да су таква очекивања сасвим нереална.

У рангу оног Чика Јовиног „кад би јелен имо̂ крила, то би брза птица била“.

ПИСМА ИНСАЈДЕРА ИЗ РЕМ-А

Већ неко време на циљане адресе медија и појединих новинара стижу писма групе инсајдера из РЕМ-а који указују на непотизам, грубо кршење закона, па и на нешто што би се могло назвати – чистим криминалом.

Истог дана када је у Скупштини одлучено да у Савет буду именовани Горан Пековић и Ђорђе Возаревић, ови неименовани инсајдери опет су се огласили и упозорили на то да је већ унапред познато ко ће бити именован уместо Милана Антонијевића или Снежане Стојановић Плавшић.

„Желимо да Вам скренемо пажњу да се спрема нова трговина између старих чланова Савета коју из сенке координира бивши председник Савета Горан Караџић. Будући да представници НВО сектора нису добили неопходну већину, група фантомских невладиних организација (спортске организације, скаути, омладински савети и сличне параорганизације, неке још из социјалистичких времена) спрема се да на још увек упражњено место предложи Велимира Милошевића, некадашњег члана Савета РРА, претходника Горана Пековића у овом телу“, тврди се у писму.

Поред тога, наводе се и конкретни разлози за овакву солуцију, где је суштина најбоље објашњена већ у самом наслову писма: „Танте за кукурику“.