Вести

21. 10. 2016.

Аутор: Наталиа Жаба Извор: Balkan Insight

Жртве медијске кампање пркосе страху у Србији

Након што су провладини таблоиди од њих направили мете означавајући их као шпијуне, издајнике и стране плаћенике, жртве ове кампање говоре о томе како у Србији ради „машина страха“ и о утицају који је имала на њихове приватне и пословне животе

 

„Чак ни шетња пса или одлазак у куповину више нису исти. Људи те гледају другачије, успеју да усаде неку врсту страха у тебе. Нека особа слабијег карактера би се повукла,“ каже Јелена Милић, директорка Центра за евроатлантске студије, ЦЕАС.

Милић је овог пролећа имала и полицијску заштиту због бројних претњи које је примила након кампање коју су против ње покренули провладини медији, означивши је као „страног плаћеника“.

Она је једна у низу људи из невладиног сектора или независних медија који су, након јавног критиковања државне политике или објављивања критичких текстова, означени као „издајници“ и „страни плаћеници“.

Кампања провладиних медија њихове животе је променила на различите начине, а многи од њих су, као и Милић, добијали претње – укључујући и претње смрћу.

Неки су били физички нападнути, док су се други суочили са тим да свој посао више не могу да обављају као пре.

Међутим упркос препрекама, сви настављају са радом, очекујући да ће или међународни или притисак јавности у Србији на крају довести до промене.

‘Као у филму’

„Никада то нису били исти људи, и никада се нису крили. Они су желели да ја знам да сам праћена.

„Увек су имали неке мале торбице, са неким блокчићима, вероватно су и записивали кад излазим, с ким излазим, шта радим и тако даље. Увек кад су ме чекали испред зграде било их је неколико, увек двојица, тројица,“ каже Мирослава Миленовић, чланица Савета за борбу против корупције, присећајући се тренутка када је схватила да је прате.

Праћење је почело док је Савет припремао извештај о јавном предузећу Друштво за изнајмљивање некретнина, ДИПОС, које издаје луксузне државне некретнине.

Миленовић каже да у почетку није желела себи да призна да је застрашивање заправо део неке организоване акције.

Ипак, након што је приметила да се различити људи појављују испред њене зграде у тачно одређено време, о својим сумњама да је неко прати разговарала је са пријатељима .

„Ствари су кулминирале једног дана када смо се моји пријатељи и ја срели у ресторану Хотела Москва и када су и они приметили да ме неко прати,“ каже она.

„Било је као у филму. Договорили смо се да платимо и одмах напустимо ресторан како би видели да ли ће нас тај човек пратити или не. Одлучили смо да се разиђемо у различитим правцима и када смо почели да трчимо било је јасно да ме прате,“ присећа се.

Миленовић је случај пријавила полицији. Међутим, у новембру, неколико недеља након што је објављен извештај о ДИПОС-у, била је нападнута испред свог дома.

Миленовић је једна од неколико државних званичника које су таблоиди нападали због њиховог рада. Сашу Јанковића, државног омбудсмана, и Родољуба Шабића, повереника за информације од јавног значаја, провладини таблоиди су жигосали као државне непријатеље који угрожавају државну безбедност.

Жестоке медијске кампање против њих почеле су након објављивања извештаја у којима су доводили у питање исправност и легалност поступака државних институција и указивали на недостатке у њиховом раду.

БИРН је контактирао и Јанковића и Шабића ради интервјуа у вези са нападима, али су они одбили разговор на ту тему.

Иван Нинић, новинар и правник који је такође радио у Савету за борбу против корупције, прошао је кроз исти третман.

Њега су пребили прошлог августа док је за Савет припремао извештај о ситуацији у медијима. Напад је заправо био кулминација медијске кампање коју су против њега данима водили таблоиди блиски власти.

„ Питате да ли уопште смете да ходате улицом, а да вас неко не нападне или не убије, кад сте ви државни непријатељ,” каже Нинић.

Он се повукао из Савета за борбу против корупције и сада управља невладином организацијом и ради као адвокат у приватној адвокатској канцеларији.

„Препознајем неку врсту тихог надзора над овим сто радим, (јер неки) клијенти су ми рекли да су добијали сигнале с врха власти да знају да су они у контакту са мном, а при том случајеви којима се ја бавим нису у вези са државним пословима,“ додаје Нинић.

Динко Грухоњић, новинар из Босне који годинама живи у Војводини, прве претње примио је још 1999. године, пред крај владавине режима Слободана Милошевића.

Он и његов колега Недим Сејдиновић, председник Независног друштва новинара Војводине, су поново били мете претњи у септембру ове године.

Прво су примали претећа анонимна писма, да би затим постали мете кампање на друштвеним мрежама.

Сејдиновић каже да су претње ескалирале након што је учествовао на састанку у Сомбору, где је рекао да је током 90-их „Србија имала имиџ сличан имиџу ИСИС-а данас.“

Недуго затим, провладин таблоид Информер објавио је чланак нападајући Сејдиновића „србомрсца“. Око 40 претњи смрћу је уследило.

Грухоњић признаје да је након што је примио прве претње смрћу био месецима параноичан.

“У једном тренутку више не можеш да разликујеш шта је права опасност, а шта не. Немоћан си да процениш,“ присећа се и додаје да је временом научио да такве претње посматра као део ризика професије којом се бави.

„Оно што ме највише разбесни је када почну да прете деци и породици,“ додаје.

На питање да ли су његова деца имала неких проблема у школи или са пријатељима због тога шта ради њихов отац, рекао је да није сигуран.

„Ја не знам шта фамилија скрива од мене, с обзиром на то да знам шта све ја скривам од њих,“ признаје Грухоњић.

Уходана машина

Пре него што је Милић добила полицијску заштиту у марту, била је изложена дивљачким нападима на друштвеним медијима и бруталној медијској кампањи коју су против ње водили провладини таблоиди, пре свега Информер.

Претње су се интензивирале у фебруару ове године, непосредно пред конференцију о утицају Русије у Србији, коју је у Београду организовала организација ЦЕАС на чијем је она челу.

ЦЕАС је познат као експертска организација која се генерално залаже за прозападну политику.

Након конференције уследили су веома гласни напади на њу и, чак, на њену децу на друштвеним медијима. Хакери су затим напали и оборили сајт ЦАЕС-а.

„Прво лажно вам монтирају пар изјава на социјалним мрежама. Онда крене армија ботова, да то увећа, онда то додје до интернет подземља, онда се то тамо легитимише и заврши у мајнстреам владиним медијима као што су Курир и Информер и Политика.

„Политика вас испљује на мртва звона и онда вас зову да се браните, без основа, без критеријума, поставе вас у ситуацију да се само правдате,“ објашњава Милић.

Иако каже да на крају овог процеса не преостаје ништа друго него да се оправдањима и кренете, Милић је одлучила да не иде тим путем.

„Нико не коментарише ваше политичко или јавно ангажовање искључиво кроз чињенице, ти критеријуми су потпуно изгубили вредност и ја не могу да се отмем утиску да је то што се овде дешава повезано са недавним повећањем руског утицаја на Балкану,“ каже Милић.

„Постоји организована државна политика, веома слична оној коју [председник Русије Владимир] Путин спроводи у Москви, да се дискредитује свако ко није део владајуће машинерије,“ тврди она.

„Држава или има интерес да охрабрује овај систем или није довољно снажна да га спречи – и хајде да престанемо да називамо „Информер“ таблоидом, када је то чиста пропагандна машина,“ додаје Милић.

Иако је Небојша Стефановић, министар унутрашњих послова, осудио претње које је Милић добила, нема никаквих званичних информацијама о напретку у вези са њеним случајем, као ни у сличним случајевима који су пријављени органима власти.

Миленовић је такође рекла полицији да је прате, али – пошто се ништа по том питању није десило – није званично пријавила да су је напали у њеном дому 21. новембра 2015.

„Нисам то урадила јер се они [полиција] желели да отворе нови случај и забораве на оптужбе које сам поднела у септембру,” објашњава Мирослава.

Она до сада није добила никакве информације у вези са пријавом, ни од полиције, ни од судства.

„Провела сам много година радећи са тужиоцима и полицијом и била сам потпуно уверена да чим будем сигурна шта се дешава и то пријавим полицији, проблем ће нестати, као уз помоћ чаробног штапића. То је било моје дубоко уверење да ће то бити тако,“ каже Миленовић, која је обучавала српску полицију и тужиоце како да се боре против финансијског криминала.

Она данас ради као тренер у разним организацијама које се боре против корупције, обучава полицију, судије и тужиоце како да се боље боре против корупције, прања новца и финансијског тероризма. 2016. је радила на Малти, у Алжиру, Мароку, Египту, Саудијској Арабији, Киргистану и Украјини. Тренутно не ради ни на једном пројекту у Србији.

Њен бивши колега из Савета за борбу против корупције, Нинић, верује да је кампања којој је он био изложен део добро осмишљене стратегије, која за циљ има да обесхрабри сваког појединца са критичким ставовима.

„У фебруару 2016. године, моја слика била је на насловној страни Информера, баш када се расправљало о коначној структури извештаја [о ситуацији у медијима]. Напад на мене десио се 27. августа,“ сећа се Нинић.

Он мисли да је образац застрашивања људи који критички размишљају или људи чији се ставови не поклапају са званичном државном политиком, део добро подмазане машине.

„Ова машинерија је једна хоботница, у којој су службе безбедности, правосуђе, медији, али то не утиче на мене, не деморалише ме, јер мислим да томе мора доци крај, томе се ближи крај,” каже Нинић.

Нада да ће доћи до промене

И Милић и Миленовић верују да ће међународна заједница на крају реаговати на ситуацију у Србији.

„Надам се да је ова фаза кроз коју сада пролазимо само период пре сванућа, када је ноћ најтамнија, и да ће ЕУ проценити ситуацију на реалнији начин,” каже Милић.

„Овде су људи који траже транспарентност означени као страни плаћеници и шпијуни, док се Србија похваљује на западу због својих напора у процесу реформи,“ додаје Милић.

Миленовић каже да међународна заједница мора да реагује отвореније и снажније.

„Ми смо, а када кажем „ми“ мислим на грађане Србије, сви жртве појединачних интереса појединих земаља које имају своју политичку агенду,” каже она.

„Њих не интересујемо ми и наши животи, већ их интересује њихова тренутна агенда, тако да дубоко верујем да се питања у вези са људским правима, корупцијом, судством и слободом медија постављају, али веома стидљиво и тихо,” тврди она.

С друге стране, Грухоњић верује да промена може да се деси само изнутра, ако је покрене јавност у Србији.

„Можда би боље било да смо дотакли дно, па да можемо да кренемо испочетка. Ако наставимо овако, само ћемо иструнути,“ каже Грухоњић.

„Једини лек за ову ситуацију је да се погледамо у огледало и признамо без стида да смо помало болесни и мали“, додаје он.

„Било би срамотно и контрапродуктивно да кажем нешто супротно,“ закључује он.

„Уосталом, сећате се шта је изашло из Пандорине кутије када је сво зло излетело? Нада“.