Вести
03. 11. 2016.
Кад кажем "Политика", мислим Србија
Кад Батон каже да “нову демократију не можемо направити старим језиком и дискурсом”, надам се да не сугерише да у тој новој демократији неће бити места за 112 година стару “Политику”, односно да ће се у “новој” демократији цела историја “Политике” памтити само по “Одјецима и реаговањима”.
Радо сам прихватила дијалог са Батоном, ког знам само по чувењу. Волим размену мишљења, не устручавам се конфронтације, а по природи нисам малодушна. Ако Батон и ја не можемо да поведемо пристојан и конструктиван дијалог, ко може? Колеге смо, прихватамо англосаксонска професионална начела, а у одсудним тренуцима смо обоје радили у независним медијима финансираним са запада. Познајемо аргументацију, језик и обичаје држава које су пресудно утицале на судбину наше некадашње заједничке домовине.
Добар је и логичан Батонов предлог да почнемо од језика, односно од начина говора Срба о Албанцима и Албанаца о Србима. Он тврди да је након рата из косовских медија уклоњен језик мржње, расизма и предрасуда према Србима, а затим каже да београдски медији у том погледу заостају за оним са Косова, и тражи од мене да објасним разлоге доминације оштрог дискурса према Албанцима и Косову у српској јавности.
Мени је то новост - да косовски медији о Србима пишу без предрасуда и мржње, али не говорим албански и нисам у прилици да проверим ту тврдњу. Батон има велику предност у односу на мене - он може да чита српску штампу, ја албанску не могу. Надам се да неће рећи да се као Српкиња одмах жалим на неравноправан положај! Не, ја му само искрено завидим. Сећам се да сам 1989. године, током шестомесечног рада у градској рубрици једног америчког листа у Кливленду, сретала Димитрија Рупела, који је тада боравио у Америци као стипендиста, да би касније постао први министар спољних послова независне Словеније. Првог месеца нашег заједничког боравка у Охају инсистирао је да говоримо енглески, јер сам одбијала да га слушам на словеначком, који нисам могла да пратим са довољно разумевања. После је капитулирао: било му је досадно на америчком средњем западу, у Југославији су се низали узбудљиви догађаји о којим је желео да разговара са зналцем, па ме позвао на ручак на ком смо одмах прешли на српски. Али прво ме је сасвим озбиљним тоном упозорио: “Само да знате, ако останемо у заједничкој држави, стварно ћете морати да научите словеначки”. Ја сам у то време била чврсто уверена да је господин Рупел помало смешни сепаратиста и да ћемо ми сасвим извесно остати у заједничкој држави, али ми је постало белодано да је у тој једној ствари у праву - у заједничкој држави једни другима морамо да научимо језике.
Извињавам се на дигресији, али и из тог сам познанства у туђини научила да је невоља са предрасудама у томе што човек никад није свестан својих предрасуда, док туђе одмах уочава. Лако ми је да се сложим са Батоном да грубе речи и оштра реторика производе своју реалност, односно да употреба увек истих старих израза води обнављању истих старих сукоба. Али ми у Батоновом чланку скаче у очи изостанак једне старе и за мене веома важне речи, односно имена. Говорим о београдској „Политици“.
Читалац можда не зна, па ћу на почетку дијалога да објасним. Рођена сам у Сарајеву, радила сам у сарајевском „Ослобођењу“, почетак грађанског рата у Хрватској затекао ме на месту дописника „Ослобођења“ из Брисела. Нисам хтела да останем ван земље и вратила сам се у Југославију, где сам у јануару 1993. нашла посао у опозиционом „Времену“, да бих 1998. прешла у „Европљанин“ Славка Ћурувије, а после његовог убиства у „НИН“, за који сам извештавала са суђења Слободану Милошевићу у Хагу. Све моје београдске редакције биле су антимилошевићевске, али круном своје каријере сматрам време које сам, после Петог октобра, у два наврата провела на челу београдске „Политике“. Нисам дала на своју уређивачку аутономију, па сам смењивана и отпуштана са посла, али ми је без обзира на те неуспехе била огромна част да будем главна уредница „Политике“.
Напомињем то зато што је Батон у праву када тврди да наш избор речи открива веома много о нашим стварним намерама. Употреба одређених израза одличан је индикатор намера једне политике и граница до којих је она спремна да иде, али верујем да ћемо се сложити да се штошта може докучити и из прескакања и прећуткивања. Зашто Батон 2016. године избегава да „Политику“ помене именом? Зашто је спомиње само као позорницу злогласних „Одјека и реаговања“ из Милошевићевог времена?
Можда се и варам, али ми се чини да његов редукционизам можда није само рефлексан. Разумем злу вољу коју је „Политика“ из времена “Одјека и реаговања” оставила на Косову, не потцењујем је. Сећам се, уосталом, и личног запрепашћења када сам средином прошле деценије, у свом првом мандату у „Политици“, открила да се некадашњи „Политикин“ дописник са Косова, Зејнел Зејнели, уопште не служи албанским језиком, да га сасвим слабо познаје и да зато не може да прати и покрива албанску штампу на Косову, што је био радни задатак који сам за њега у изгнанству са Косова смислила.
Но то још не значи да се 112 година постојања најважнијег српског листа сме свести на „Одјеке и реаговања“. Надам се да ће се два новинара у томе лако сложити. Лист који су Рибникари основали 1904. године одавно је постао неодвојив од нације чију бурну судбину дели дуже од столећа, а има схватања и да је Србија тек са „Политиком“ постала “права политичка нација”. Велики лист је ретко светско чудо, немају га сви, а овај се није штампао једино онда када је Србија била војнички поражена, а престоница јој у два светска рата окупирана. Такве су новине важно национално добро, ма у чијем власништву формално биле, и то је аксиом кога су се у случају „Политике”, барем у некој мери, држали чак и комунисти, који су владали без опозиције.
Свака је власт морала озбиљно да рачуна са огромном моћи “Политике” над моралном имагинацијом српске нације. Некад је третирана као трн у оку, а увек као пожељан плен. Поистовећивање Србије и „Политике” толико је дубоко усађено у колективну подсвест народа да доноси и неочекиване и не увек веселе последице. Тера људе да је воле – или да је никако, али никако, не воле. Читаоци јој тешко праштају грешке. У времену без конкуренције, када се у дисциплини прављења озбиљних новина скоро нико у Србији више и не такмичи, таква захтевна публика драгоценија је од неолибералног мита о слободном тржишту. А на киоску у Србији ни данас не постоји ништа боље.
Претпостављам да је Батон и “Политику” урачунао у српске медије који се претежно држе оштрог дискурса према Албанцима. Не поричем. Ми смо се, на жалост, толико удаљили да српски медији о косовским Албанцима готово искључиво извештавају у контексту напада на српске грађане и имовину и некажњавања њихових починилаца, скрнављења српских гробаља, неправедно дугог притвора Оливера Ивановића, угрожавања манастира, надгласавања Срба у парламенту, неиспуњавања обавеза према српској мањини из Бриселског споразума...
Али кад каже да “нову демократију не можемо направити старим језиком и дискурсом”, надам се да Батон не сугерише да у тој новој демократији неће бити места за 112 година стару “Политику”, односно да ће се у “новој” демократији цела историја “Политике” памтити само по “Одјецима и реаговањима”.
Нека то буде моје питање Батону.
Коментари (8)
Остави коментар04.11.
2016.
POMESANI LONCICI...
Secam se kada mi se Radomir Cmiljanovic, podpredsednik GK SSRN Beograda, na isteku svog mandata pozalio: "Kao najboljeg radnika Fabrike traktora "21. maj" u Rakovici, izabrali su me ovu funkciju. Za ove cetiri godine, skoro da sam zaboravio da radim svoj posao a sada treba da se vratim u fabriku... Eto od najboljeg radnika postao sam los politicar i nikakav radnik..."!
ОдговориUglednog lekara, specijalistu, postavili su za direktora bolnice... Da ne duzim, narod je izgubio izvanrednog strucnjaka a bolnica je dobila loseg direktora...
Ljiljana je vrstan novinar, , komentator, savesna i odgovorna osoba ali... za mesto glavnog urednika trebala je da bude lisica, lavica i jos po nesto...
04.11.
2016.
hmmm
Mislim da poanta teksta nije na imenu novinara, već na njegovom nepoznavanju jezika, što i jeste malo čudno, budući da je živeo na Kosovu, radio na Kosovu, gde su gotovo svi novinari imali makar elemntarno znanje albanskog jezika.
ОдговориTakođe, Zejneli pripada generaciji koja je kao obavezan imala albanski i u osnovnoj i u srednjoj školi.
Dodaću i podatak koji, sticajem okolnosti znam-Zejnelijevo dete se školovalo na albanskom. Sic!
04.11.
2016.
Podsetnik
Зејнел Зејнели
ОдговориИз Википедије, слободне енциклопедије
Зејнел Зејнели (5. септембар 1950, Брод)[1] је српски новинар и књижевник горанског порекла. Основну и средњу школу је завршио у Призрену, а студирао на Правном факултету у Приштини.
Новинарством је почео да се бави 1970. године и врло брзо је постао запажен у косметском новинарству. Године 1975. постао је стални дописник Политике из Приштине и Космета.
Најзначајније дело по коме је стекао популарност је „Ко је издао револуцију“ из 1989. године, која је забрањена и скинута са штанда на салону књига у Београду, због једног пасуса у којој се помиње кривица Јосипа Броза Тита за ситуацију у покрајини.[1] Књига је доживела три издања. Аутор је књига „Косово - повратак Србији“, „Косовска свакодневица“, „Мировна Мисија“, „Амбасадор“, „Косовско нерешено питање“, „Косово и Метохија - Ми или они“ и „Горанци свачији и ничији (а ипак своји)“.
До рата 1999. године живео је и радио у Приштини. Данас живи и ради у Суботици.
04.11.
2016.
@Zaboravnost
Nisam siguran da li iza ovog komentara stoji Zajneli ili njegov kolega iz Sabca... U svakom slucaju, saznanje da Zajneli ne razume albanski baca potpuno drugacije svetlo na sav njegov rad.
Одговори03.11.
2016.
Pustos
Uns i Nuns krojaci katastrofalne medijske scene u Srbiji!!!
Одговори03.11.
2016.
OTPISANI
Kad kažem Srbija, pomislim na pušten Radio Leskovac niz vodu ...
ОдговориKao nekada Prištinu, danas Srbija otpisuje Niš i Leskovac. ZBOGOM SRBIJO!
03.11.
2016.
Hm...
Kad kažem Srbija, pomislim na uništene medije.
Одговори03.11.
2016.
ZABORAVNOST
Lepo je sto Ljiljana Smajlovic polemise s kolegom, ali se izgleda zaboravila da vise nije glodur Politike. Nije, medjutim, lepo sto u to trpa Zejnela Zejnelija i svoje navodno otkrice o njegovom nepoznavanju jezika. Ako je vec o takvim otkricima, imao bi i Zejnel neka o njoj.
ОдговориIzleda da je zaboravila i da je podnoseci ostavku u Politici, u julu ove godine, svojerucno napisala da niko na nju nije vrsio pritisak u smislu vodjenja uredjivacke politike, vec je navodila neke trivijalne razloge. Kako sad uzeti za ozbiljno da je otpustena sto "nije dala na svoju uredjivacku autonomiju".