Вести

05. 11. 2016.

Аутор: Радомир Личина Извор: Данас

Злочин против новинара

Из године у годину, безмало из дана у дан, најразличитије светске организације, укључујући и Уједињене нације и њихова тела, ударају у звона за узбуну због сталног и - како изгледа, незаустављивог - пораста све озбиљнијих и безобзирнијих напада на новинаре и медијске раднике у свим деловима света.

 

Насупрот неким угроженим врстама, све више и више новинара осећа се све мање и мање сигурним у обављању свог основног посла, информисања јавности о оном што је неопходно да се зна у сваком друштву које жели или претендује да буде или да се назива демократским.

Све је већи број људи у медијима који су изложени растућем таласу напада, претњи, притисака и насилничких реакција на непожељне ставове и текстове у штампи и електронској сфери. Све је више новинара који то плаћају најскупљом ценом - губитком живота! И све то - највећим делом - остаје без икаквих последица по оне који то планирају, наручују или извршавају. 

Стравична статистика Унеска казује да је у периоду од око десет последњих година убијено 827 новинара! Још више ужасава чињеница да девет од десет таквих злочина остане без казне. Један званичник УН недавно је горко прокоментарисао да "та некажњеност охрабрује починиоце злочина а обесхрабрујуће делује на друштво, укључујући и саме новинаре. Некажњеност рађа некажњеност и ствара зачарани круг. Убиство је најекстремнији вид цензуре", био је његов застрашујући закључак. 

Упркос томе, пре три дана, готово неопажено прошао је још један 2. новембар, Међународни дан за окончање некажњености злочина против новинара, који су Уједињене нације прогласиле пре три године, 2013.

Ипак, тим поводом крајем октобра у Риму је, у организацији италијанског Осиђена (кисеоника) за информације и у сарадњи с ОЕБС и Европским центром за слободу штампе и медија (ЕЦПМФ) из Лајпцига, а уз подршку Европске комисије, одржана вишедневна међународна конференција, чији је фокус пре свега био усмерен на Италију, али која није могла, ни хтела, да заобиђе збивања на глобалном плану. 

Отварајући конференцију у седишту италијанског Сената, палати Мадама, председник овог дома Пјетро Гросо одао је признање Осиђену за све оно што, на добровољној бази, ради ова невелика невладина група новинара, правника и политичара.

"Нама је потребан њихов глас, а њима наша подршка", рекао је Гросо, пре него што је директору Осиђена, Алберту Спампинату, била уручена специјална медаља председника Италије Серђа Матареле. 

Скупу у сали Кох се затим преко видеа обратила Дуња Мијатовић, представница ОЕБС за слободу медија.

Поручила је да за новинаре "можда и нема важнијег датума од 2. новембра" и да се "не може довољно нагласити његов значај".

Без сигурности новинара, рекла је "немамо ништа, осим сећања на храбре појединце који су узалуд дали свој живот".

То непостојање сигурности укључује и многе земље Европе. Чак и ту постоје власти које не само неће да виде насиље према новинарима, човечанству и демократији, већ су понекад и саме виновници. Не само да не постоји политичка воља да се заштите људи из медија, већ се њихова сигурност негира као проблем, рекла је Дуња Мијатовић.

Она је још једном затражила укидање закона о клевети који, по њеном уверењу, "дехуманизују медије" и закључила да је крајње време да се престане с "унижавањем медија" и да се према "новинарима почне поступати с поштовањем". 

Представник Унеска, млади Алжирац Мехди Бенчелах, покушао је, представљајући обесхрабрујући извештај свог Генералног директора - који је садржао поражавајуће податке о броју убијених новинара, њиховом киднаповању, произвољном затварању, тортури, застрашивању, малтретирању, заплени или уништавању њиховог материјала - да унесе и нешто оптимизма, рекавши да се "ствари могу променити притиском на владе".

Није рекао како се то може учинити, осим да је то "спор процес који се мора наставити", јер "без сигурности новинара не може бити развоја у целини".

Примакао се суштини проблема када је подсетио да ни "ЕУ не може да утиче на своје државе чланице". 

Директор Осиђена Алберто Спампинато представио је реалну, суморну слику стања у медијима, не само у Италији, одавши на почетку свог излагања почаст групи од 28 убијених италијанских новинара - чији су портрети за време његовог излагања били немо, ужасавајуће сведочанство на великом екрану сале Кох - и рекавши да ни у западним демократијама, етаблираним пре 250 и више година, нема политичке воље да се такви случајеви процесуирају.

Пракса у Италији и Осиђенов досије под упечатљивим насловом "Завежи или ћу те тужити" по речима Спампината уверљиво показују да "закони и судски систем не могу да заштите новинаре... можда само јавност и сами новинари који треба више да извештавају о томе". 

Података и бројева које садржи поменути досије - а који се односи само на ефекте закона о клеветама - има превише да би се овде и покушала њихова анализа. Можда ипак треба поменути да подаци италијанског Министарства правде показују да број тужби за клевету против новинара последњих година расте стопом од око осам одсто, да истражне радње трају у просеку 2,5 година, а да до првостепене пресуде прође и више од шест година. Само за трошкове одбране потроши се 54 милиона евра годишње, али упркос великом броју ослобађајућих пресуда запрепашћује чињеница да укупан збир година на затвор осуђених новинара износи 103! 

Ови су подаци били, како је неко рекао, само 'предјело' за темељну и понекад контроверзну дискусију.

Један од аутора досијеа, адвокат и професор Каро Федерико Гросо, рекао је да има много случајева где судови на крају одбијају оптужбе или ослобађају оптужене, али да девет од десет случајева не добије судски епилог у разумном року. "Ми користимо систем да застрашимо новинаре уместо да их заштитимо и све то ствара огроман јаз у постојећем систему који се мора променити набоље",закључио је Гросо. 

Потпредседник парламентарне Комисије за борбу против Мафије Клаудио Фава додао је 'мало уља на ватру' својим темпераментним излагањем.

"Ако новинари нису слободни да извештавају, онда је све бесмислено", рекао је.

"Сви смо одговорни, па и ја делом, што постоји толики степен некажњености... Кад новинаре убијају не на ратишту, већ у миру, нису увек криве Ндрангета, Коза ностра или Мафија, већ очито ту постоје и неки други интереси... Грешка је кад се, у оквиру геополитике, само Исток види као поприште угрожавања новинара; Осиђено је показао да се то догађа и у етаблираним демократијама и то не само на Сицилији и у Калабрији, већ и у Емилији Ромањи и Ломбардији..."

Фава је као један од примера самовоље против медија поменуо случај од "пре само само 48 сати", када је у сицилијанском градићу Кастелветрано (који је на гласу као 'престоница масонерије') локални сенатор запленио читав тираж локалног листа само зато што је објавио записник о јавним састанцима... 

Енцо Јакопино, председник Реда новинара, упитао је где су границе између правде и хипокризије.

"Шта кад и чланови парламента, и Сената и Камере, траже да се казне за новинаре који их увреде повећају са шест на девет година?.. Чак и сада овде, у овој сали, седе они који су угрожени и којима се прети", рекао је и додао да Ндрангета постоји и делује у Ломбардији, у Милану, и другде. 

Овај извештач је, као учесник у панелу, изразио уверење да нападнути новинари у свим срединама постају мета кад се усуде да свој посао раде као 'друштвени пси-чувари', што би требало да буду, уместо као 'пси кућни љубимци', што од њих очекују или захтевају различите политичке или финансијске интересне групе, оне који се плаше светла и јавности. Зато су и плаћали, и плаћају, превисоку цену. 

То само доказује да не постоји врх медијске слободе који се осваја једном и заувек или да се било која слобода може узети здраво за готово. Новинари, зато, треба тога да се сећају не само сваког 2. новембра, већ сваког дана током (било које) године. Ако су новинари, треба заиста да верују да слобода штампе није циљ за себе, већ пут ка циљу који се зове слободно друштво. А у борби за окончање некажњености злочина против појединаца и професије у целини њихова главна оруђа морају бити одговорност, интегритет и - посебна врста храбрости. Храбрости која је отпор страху. 

Случај Србија 

Ниво и суштина медијских слободау Србији током последњих десет и више година уочљиво су се погоршали, као и прилике за стварно демократски друштвени дијалог о најважнијим темама. То се односи и проблем некажњености. Његово огавно лице откривају основне чињенице из статистике убијених новинара: ниједан од три случаја није до сада добио законски судски епилог, иако су се нека од тих убистава догодила пре више од 20 година! 

Ствари се, у суштини, нису промениле ни након што је, уз подршку владе, у фебруару 2013. основана Комисија за истраживање убистава новинара, у којој су, поред људи из медија, и представници оних институција за које део српске јавности више или мање оправдано верује да су дубоко умешане у поменуте ликвидације.

Исту су судбину досад имале истраге или 'истраге' о многим другим озбиљним случајевима, од подметања експлозива испод прозора реномираног београдског новинара, преко бруталног премлаћивања неколико познатих медијских личности, до документованих претњи смрћу неким колегиницама и колегама.

Но, питање некажњености сеже дубље од ових 'капиталних' случајева. Све чешће се судски спорови претварају у фарсу, медији или појединци по правилу губе спорове, кривичне пријаве се сувише често сувише лако одбацују, или се евидентни кривични преступи претварају у обичне прекршаје. 

Подаци Независног удружења новинара Србије казују да су у 2015. забележена 24 напада на људе из медија, док се тај број до 20. октобра ове године повећао на 42! У порасту су, тврди НУНС, и напади на новинаре преко друштвених мрежа, као и безобзирни коментари неких политичара на рачун одређених медија и појединаца у њима, што служи као подстицај за покретање медијског линча или необузданог блаћења у појединим таблоидима или на ТВ каналима.

Председник НУНС Вукашин Обрадовић сматра да сет медијских закона усвојен пре две године није повећао степен медијских слобода већ их је смањио, а разлог томе су недоречене законске одредбе и карикирање спровођења медијских решења.

Крајње незадовољан стањем у области јавног информисања, НУНС је недавно предложио другим новинарским и медијским удружењима да од Скупштине Србије заједно затраже јавну седницу (саслушање) на тему медијских слобода.