Вести

07. 11. 2016.

Аутор: Милош Теодоровић Извор: Радио Слободна Европа

Радовановић: Вучићу је у интересу да се реши случај ‘Ћурувија’

Новинар и медијски консултант Иван Радовановић аутор је књиге “Дубровник” у којој описује дане које је као једини новинар из Србије, и то новинар у тада ратној политици супротстављеној “Борби”, провео у овом хрватском граду под опсадом бивше Југословенске народне армије (ЈНА), српских и црногорских парамилитараца.

У Интервјуу недеље објашњава где данас види изазове за независне новинаре, као и како се догодило да се на промоцији књиге нађе и шеф српске дипломатије Ивица Дачић, данас и лидер социјалиста, партије која је током деведесетих са Слободаном Милошевићем на челу била кључна у креирању политике рата. Такође говори и о свом пријатељству са самим Дачићем, као и српским премијером Александром Вучићем. Но најпре одговара на питање због чега је било потребно вратити се у Дубровник после две и по деценије.

“Све се десило поприлично случајно. Причао сам са једним мојим другаром који ме је терао да радим нешто, што ја нисам хтео, да пишем неки сценарио. Убеђивао сам га да једини добар сценарио, који ја могу да направим, је тај о Дубровнику. Он је то одбио. Реч је о Драгану Бујошевићу, директору РТС-а (Радио Телевизије Србије). Онда сам дошао кући, отворио компјутер, написао ‘Дубровник’ и почео да пишем. Како сам почео да пишем, тако сам полако постајао свестан дистанце која постоји између самог чина писања и онога што се догодило. Али тек тада”, наводи он.

РСЕ: Како данас када гледате на тај тежак период из 1991. године видите Дубровник? У књизи доминира мрачна, атмосфера безизлаза?

Радовановић: Дубровник тада јесте био такав. Ако се добро сећам опсада је почела у октобру 1991. године, а завршила се у мају 1992. године. Да, то јесте био град из којег је на неки начин све изнесено иако војска није ушла у њега. Један самим чином опкољавања опустошен град.

РСЕ: Оно што је у то време био изазов јесте да сте ви били једини новинар из Србије у Дубровнику под опсадом. Плус независни новинар. Под опсадом су га држали ЈНА, односно добровољци из Србије и Црне Горе. Таква је ваша позиција била тада. Али да скратимо причу, где су данас изазови за независне новинаре?

Радовановић: За разлику од вас, ја не волим те придеве уз именицу новинар. Не волим придеве истраживачки, независни, овакав, онакав, јер мислим да све то именица новинар садржи. Ако хоћеш да будеш новинар мораш да пронађеш свој изазов сам. Рачунам да нико у томе не сме да те ограничава, осим твоје жеље, хтења и знања.

РСЕ: Да ли је то баш тако? У то време, када сте били у Дубровнику, велика су ограничења била. Уосталом, то што сте тада писали могло је да се објави само у такозваној независној штампи из тог времена.

Радовановић: Да није могло да се објави ни тамо верујем да бих то објавио било где. Просто сам имао ту врсту потребе да одем, да видим и да напишем шта се дешава. Мислим да та потреба није везана ни за одређени период, ни за одређени режим, ни за одређене услове. То је просто нешто што је везано за твој унутрашњи осећај, за начин на који желиш да се бавиш неким послом.

РСЕ: Да ли су сви изазови на новинарима или на амбијенту који се ствара, а који ипак ствара политика?

Радовановић: Не знам да ли са тим могу да се сложим из простог разлога што дубоко верујем да и новинари страшно утичу на амбијент. И овај амбијент у којем данас живимо, исто креирају новинари. Не креирају га само тамо неки који седе у некој политичкој столици и одређују да ли ће ствари да буду овакве или онакве.

РСЕ: Мени је било занимљиво да је у првом реду на промоцији ваше књиге о Дубровнику под опсадом на Сајму књига у Београду седео министар иностраних послова и лидер Социјалистичке партије Србије (СПС) Ивица Дачић. Какве вам то емоције буди, с обзиром на то да је он један од људи који су креирали ту политику рата деведесетих?

Радовановић: То сам питање очекивао и драго ми је што сте ме то питали. Са Ивицом Дачићем и разним другим људима који су данас на власти, са самим Александром Вучићем, имам један чист и пријатељски однос. Он се, пре свега, заснива на чињеници да су њих двојица 2009. године, када сам покушао да издајем новине које су се звале “Борба”, и када је тадашња власт учинила све да ме спречи у томе, били једини политичари који су хтели са мном да се виде и да ме бар питају како ми је и да ли ми нешто треба. Од тога тренутка имам један леп однос са њима.

Тај однос се заснива на чињеници да сам од 1987. године и Осме седнице, када сам био млад новинар “Политике” и одбио да радим за Слободана Милошевића, па до 2000. године, био врло активан противник тог режима. Режима у којем су били они. Другим речима, пошто сам ја са Новог Београда, тукао сам се са њима.

РСЕ: Ко се у међувремену променио? Ви или они?

Радовановић: Мислим да су се они јако променили. Бар што се мене тиче 2000. године се та туча завршила. Био сам врло задовољан јер сам им тада разбио нос. Кад си са Новог Београда можеш да се потучеш са неким, може да ти разбије нос, можеш ти њему, али исто тако, после тога, можете да одете на пиће и да причате нормално. Такав однос имам са њима.

РСЕ: Под условом да у међувремену, док је та туча трајала, нисмо имали градове под опсадом, злочине…

Радовановић: Све смо имали, наравно. И ова књига је о томе. Није ова књига о српском Дубровнику. Ово је књига о опседнутом Дубровнику, опљачканом и девастираном. Када сам 2009. године био у проблему, нису се њих двојица сетили тога да сам ја девет година раније био на оној страни која им је разбила нос и није било никаквих тешких осећања.

РСЕ: У којој мери сарађујете са њима данас?

Радовановић: Не сарађујем. И то је такође један од разлога због којих могу да имам пријатељске односе са њима. Нисам у политици и нисам у новинарству.

РСЕ: Да ли се Ивици Дачићу свидела књига?

Радовановић: Не знам. Колико знам, он је после промоције отишао на неки пут. Нисам још причао са њим.

РСЕ: Можда му је оно што је прочитао о опкољеном Дубровнику било изненађење. Хоћу рећи, можда неке елементе није ни могао да сазна. На пример, колико сам успео да приметим, читајући тих око стотинупедесет страна, ни на једном месту не помињете именом и презименом ЈНА. Да ли је то урађено са предумишљајем?

Радовановић: Не. То је урађено зато што никаквих других претензија, осим да испричам једну причу, нисам имао када сам писао ту књигу. Нисам хтео да откривам истине, нисам хтео да утврђујем кривице, нисам хтео да мерим било шта. Хтео сам да испричам причу. И зато нема те врсте одредница. Ми смо тада у Дубровнику војску звали војска, нисмо је звали ЈНА.

РСЕ: “Рат је необјашњив у свом огромном, генијалном, величанственом бесмислу”, то је цитат из ваше књиге. То је порука коју треба понети када се прочита књига, пуна потресних детаља и слика из Дубровника. Српско друштво се стално судара са питањем одговорности за те ратове. Докле смо стигли?

Радовановић: То је једно од питања на која још нико није одговорио. Мислим да није успео чак ни Јасперс (Карл) који је најдаље отишао у сегментирању разних врста одговорности. По мени, далеко ћемо отићи онога тренутка када се свако од нас лично позабави својом одговорношћу и утврди је на овај или онај начин.

РСЕ: Стално се враћам на питање — колико у Србији постоји амбијент за ту врсту преиспитивања? Живимо у земљи која је изгубила неколико ратова. Када бисте анкетирали грађане сигуран сам да не би имали представу о томе. Ко је пропустио да то људима објасни, самим тим и да отвори и питање одговорности за ратове?

Радовановић: Рачунам да је пропуст направљен много пре деведесетих. Негде у начину на који се стварао наш идентитет током дуго година. Плашим се да то не може да буде скоро исправљено. То је онај идентитет који је од једног малог народа покушавао да направи велики по сваку цену, а да при томе не препозна да у неким малим стварима постоји величина и да не треба од тога бежати. То је онај идентитет који је већ постојао деведесетих када су људи масовно мислили да је сасвим у реду да се оде негде, да се нешто узме, отме, да се неко убије. Мислим да много генерација мора да прође да би се то изменило.

РСЕ: Колико далеко су отишли у самопреиспитивању они људи који данас владају Србијом? Њима је то пре свега потребно, понављам, јер они су били део те политике. Или се све завршава на фразама и општим констатацијама “због мира у региону”, како често говоре?

Радовановић: Тај мир у региону никако не бих стављао под наводнике.

РСЕ: Цитирам политичаре.

Радовановић: Знам, али не бих га стављао под наводнике јер ако је нешто важно онда је то важно. Не знам колико су се они самопреиспитивали, не знам колико су размишљали о томе, колико су криви или нису криви. Знам да се од деведесетих наовамо страшно много тога променило. Ми смо се променили. Ја сам се променио. Они су се променили. И када размишљам о томе, гледам да се држим онога што можемо звати званичном политиком. По тој званичној политици, која постоји у папирима, ми идемо ка некој Европској унији. По тој званичној политици ми преговарамо са тим Косовом. По званичној политици имамо и са Хрватском декларације и нешто што води ка добрим односима.

РСЕ: Идете ка једном, да тако кажем, бриселском закључку. Дакле, они испуњавају оно што се од њих очекује.

Радовановић: Јесте, али ни не очекујем ништа друго. Желим само то.

РСЕ: Али критичари би се надовезали да истовремено урушавају друштвену структуру у земљи. Говорим о принципима демократије, слободама, па и питању за који бисте ви били посебно заинтересовани, а то је слобода медија.

Радовановић: Нисам посебно заинтересован за то. На промоцији књиге је била Јеца Милић (директорка Центра за евроатланске студије) моја другарица, била је Тамара Спајић, која ради за опозиционара Сашу Радуловића, књигу сам дао мом другу новинару Душану Машићу, са којим пијем кафу кад је у Београду. Значи, имам пријатеље на разним странама.

РСЕ: Изван тога, кажем, владајући политичари испуњавају бриселску форму, али урушавају друштво изнутра.

Радовановић: Покушавам нешто на ту тему да вам кажем. Са свим тим људима када причам држим се исте тезе. Не верујем да је овде, нажалост, могуће очекивати ту врсту промене коју неки желе, ни данас, ни сутра или прекосутра. У неких задњих 150 година смо писмени, исто толико имамо неку парламентарну традицију и сусрет са нечим што је демократија. То не може да се створи одједном.

Мислим да су и ова власт и власт пре ње и све власти које ће доћи после ње само део, само степенице на једном путу ка нечему што је циљ. А циљ је да имамо нормалну земљу. Да сада не будемо претенциозни и да причамо каква она тачно треба да буде, али да буде нормална у смислу да ти можеш да радиш свој посао, да ја могу да радим свој посао, да нико ни због чега нигде не буде угрожен.

РСЕ: Разговарамо у тренутку апсолутне медијске и политичке конфузије везане за случај “Јајинци”. Да ли је ваш утисак да та конфузија, која ипак доминантно долази из политичких кругова, може да се деси у једној нормалној земљи?

Радовановић: Може. Имамо страшну конфузију око америчких избора неколико дана пре него што ће се десити.

РСЕ: Нико не говори да се припрема атентат ни на Хилари Клинтон, ни на Доналда Трампа.

Радовановић: Прича се да директор америчког Федералног бироа за истраге ради за Русе. То када крене, нигде нема краја. Нисмо ми никакав изузетак.

РСЕ: Какав је онда савет за грађане који то прате и напајају се негативним импресијама, па и страхом? Како да се односе према “истинама” које се пласирају из политике путем медија?

Радовановић: Волео бих да имам ту врсту памети и моћи да могу да им дам добар савет. Али, један од савета који бих волео да чујем, генерално, овде у овој земљи је онај који бих дао свима. И политичарима и медијима. Можда би требало да престану да буду толико претенциозни и да дају савете свима, о свему и свачему. Овде има страшно много савета. Мислим да је то један од озбиљнијих проблема који ми овде имамо.

РСЕ: А мало ауторитета?

Радовановић: Тако је.

РСЕ: Мало је оних у чије савете се верује.

Радовановић: Тачно то. Ми смо претерали са саветима. Ми смо претрпани “истинама”, ставовима. То прави највећу конфузију.

РСЕ: Али, то је и демократија. Није у томе проблем, проблем је у томе ко ствара конфузију? Ту атмосферу конфузије, незнања и страха, пре свега, у најутицајнијим медијима. Ко то ради?

Радовановић: Медији.

РСЕ: Немогуће. У Србији имамо медије који су се врло провладајуће профилисали и јако мали број оних који су критичарски настројени.

Радовановић: Са једне стране и то је демократија. Ако је неки медиј у приватном власништву, он има право да навија и за Војислава Шешеља.

РСЕ: У којем год медију да радите, као и у сваком другом послу, постоје одређена правила која се морају поштовати. Овде се то пречесто не догађа, зар не?

Радовановић: Наравно. Сад долазимо до онога што је по мени основни проблем овдашње медијске сцене а који на крају резултира тиме да ми имамо превише савета и ставова а премало информација. Мени се чини да је то због тога што смо претпоставили слободу нечему чему нисмо смели да је претпоставимо. То је знање. Мислим да знање иде пре слободе. Слобода омогућава све ово што нам се данас дешава, да свако пише шта год хоће, а знање је једино које то може да уоквири у нешто што је нормалност. Е, овде ми, нажалост, знања немамо.

РСЕ: Писали сте књигу о два кључна сата 5. октобра. То сте урадили заједно са поменутим Драганом Бујошевићем. Да ли у томе видите можда и највећи пораз 5. октобра? Да су стручност и знање потпуно маргинализовани?

Радовановић: Од 5. октобра је прошло неких шеснаест година. Мислим да је рано за ту врсту закључка — пораз или победа. Стварно мислим да је то рано. Историја то мери мало дужим корацима.

РСЕ: Предраг Марковић, такође функционер СПС-а, не знам да ли је то случајно, на промоцији ваше књиге о Дубровнику је рекао да је књига о 5. октобру, управо зато што је написана врло брзо по том догађају, аутентичан доказ првог реда. Дакле, није рано изводити закључке.

Радовановић: Рано је за закључак да ли је то победа или пораз. Мислим да је рано и да је прошло тек шеснаест година. Та књига јесте рађена тако што смо ми, крајем октобра, разговарали са више од 60 људи, снимили тоне трака, нашли гомиле материјала. Мислим да смо је 20. децембра објавили. Са те стране она јесте аутентична зато што је врло брзо урађена и зато што су импресије биле врло свеже у том тренутку.

РСЕ: Истините претпостављамо? Онолико колико се човек истини може приближити.

Радовановић: Ви мене стално терате на то што ја не желим. Ја не знам шта је истина. Да знам, било би ми вероватно много теже.

РСЕ: Такође били сте заменик уредника “Европљанина”, недељника који је водио Славко Ћурувија у време када је убијен.

Радовановић: Био сам помоћник и заменик у “Дневном телеграфу” и у “Европљанину”.

РСЕ: Јелена Ћурувија, Славкова кћерка, која данас води Фондацију са његовим именом, рекла је својевремено да оптужени на суђењу за то убиство имају дозу самопоуздања. Говори ли то вама нешто?

Радовановић: Мени је утисак двојак. Са једне стране, драго ми је што је то опште покренуто јер јако дуго није било покренуто и јако дуго се налазило милион изговора због којих то не може да буде покренуто. Сада је покренуто. Оно што остаје ту, као део који ми уопште није јасан, а говорим о ономе што знам читајући новинске извештаје је питање — колико озбиљно и када то заиста може да се заврши?

РСЕ: Они који прате тај случај стално понављају да највише чуди то што то иде тако споро и да би након толико година требало да се све зна пошто се ради о политичком убиству, а то опет значи да иза њега стоји тајна полиција.

Радовановић: Политичко убиство пар еxелленце. Класично политичко убиство иза којег је стајао читав један систем.

РСЕ: Део политичког апарата у то време је био и актуелни премијер Вучић, који је у то време био министар информисања.

Радовановић: Јесте.

РСЕ: Ко год би седео са стране и посматрао суђење, сигурно би помислио да ли је могуће очекивати да се тај случај сада реши, сада када је он премијер. Поготову пошто је јасно да је за покретање приче о убиству Славка Ћурувије у правосуђу била потребна политичка воља.

Радовановић: Мислим да ми можемо да захвалимо баш тој чињеници да је он тада био министар информисања и што је уопште почело суђење. Мислим да је њему јако стало да то реши. Мислим да је то један од тегова које он не жели на свом врату. Мислим да је то чак врло добро, да је човек који је био министар информисања сада то погурао да би се тај случај решио, да би скинуо неку врсту анатеме и са себе. И са тиме немам никакав проблем.

Имам проблем са нечим другим. Када пратим сва та суђења кроз штампу мени делује ми као да се тиме што је суштинско, државотворно питање бави гомила аматера који не знају ни шта, ни како, ни зашто раде.

РСЕ: Говорите о правосуђу?

Радовановић: Да. И онда та суђења после падају. Мене то забрињава.

РСЕ: Да ли вас изненађује степен интересовања премијера Александра Вучића за медије?

Радовановић: Не.

РСЕ: Како је то могуће? Сви су на дневном нивоу затечени његовим интересовањем за медије. Он прати твитове, прати сваки таблоид, мале и велике медије. Свакодневно на основу његових изјава схватамо да прати.

Радовановић: Он је политичар. Може то некоме да се свиђа или не свиђа, али по мом мишљењу озбиљан политичар мора то да прати ако хоће да зна у ком правцу ствари иду, ако хоће да зна и да на време препозна разне опасности.

РСЕ: Не примећује се то код других, колико код њега. Вучић је пасионирано фокусиран на медије.

Радовановић: Али ја мислим да је то њихова грешка, а не његова. Мислим да би требало много више да прате и да се у односу на то и позиционирају на неки начин, да пронађу оно тело у јавности којем хоће да се обрате.

РСЕ: Доста сте строги према новинарима у књизи о Дубровнику. Ви сте, да тако кажем, главна улога, и ваших двоје колега. Зашто?

Радовановић: Строг сам и према себи. Када кроз то прођеш, и то је оно о чему смо причали на самом почетку, једини спас ти је да пробаш да размишљаш о томе колико си самоодговоран. Ако то не урадиш, мање-више спаса нема.

РСЕ: “С тим, да је починио злочин, човек може да живи, а с тим да је злочин над њим почињен, много теже”. То је једна од реченица коју сам извукао из ваше књиге и која се мени чини као савршена, када говоримо о актуелним политичким елитама, на пример у Србији. Јесам ли извео погрешан закључак? Да ли се то на њих односило?

Радовановић: Није. Морате да цитирате цео тај део. Тај део се бави жртвама. Страшно је да су жртве увек те које се више преиспитују него што то раде сами злочинци. Зато ја кажем – злочинца други осуде и њему је ОК, а жртва мора да се бави сама собом.