Вести
10. 11. 2016.
Част и слава оснивачу Сабора у Гучи
У породичном дому у Београду од душе се растао нама новинарима друг, уредницима колега, а пријатељима више од тога.
Блажо ће, ево, постати грбљанска, српска земља, али никад неће ступити у недозив. Има људи с којима се нека мисао одржи и мало даље од овога света, непоновљивих по нарави и сржи. Благоје Радивојевић је са радне сцене отишао као уредник у колегијуму најстаријег и најчаснијег српског листа који векује на нашим просторима.
Уредник „Политике” животно место морао је да напусти законом природе, пријатељско неће никад. Јер, навек остају сећања на непоновљиву природу, на усправног и стаситог Старосрбијанца који није дао никоме да се секира због безначајности. Па ни себи.
У Биографском лексикону златиборског округа, чији је издавач Удружење Ужичана у Београду, о његовом животопису стоји: Основну школу завршио је у родном месту Ивањици, нижу гимназију у Чачку и учитељску школу у Ужицу. После завршетка Другог светског рата студирао је на ДИФ-у, био наставник физичког васпитања у Новопазарској гимназији, радио у Комитету за фискултуру Владе Србије, затим био наставник фискултуре у Чачанској гимназији. Активно се бавио спортом и био репрезентативац Србије у атлетици. Определио се 1954. за новинарство као главни и одговорни уредник „Чачанског гласа”. Поред посла у редакцији, био је активан у друштвеном животу у чачанском срезу. Био је и председник Културно-просветне заједнице, председник музејског савета... Један је од иницијатора Драгачевског сабора трубача, ивањичке „Нушићијаде“ и оснивач Ликовне колоније младих у Ивањици. У редакцији „Политике” био је члан колегијума и уредник неколико рубрика. Поред тих послова интензивно је писао. Запажени су његови „Записи са села“, од којих је настала књига „Слика на вратима”. За серију „Градски разговори“ добио је награду Удружења новинара Србије „Светозар Марковић“. Објавио је и књигу „Старовлашка размеђа” која сведочи о догађајима и људима у време припајања овог дела Старог Влаха Србији.
Блажа прате и две лепе приче.
Прва вели: „Нушићијада је била фестивал филма југословенске комедије и одржавала се у Ивањици од 1969. до 1972. године. Претеча ’Нушићијаде’ била је тзв. туристичко-забавна приредба ’Септембар у Ивањици’, одржана 1967. године у организацији предузећа ’Уготурист’ из Београда. После се дуго расправљало и заседало у општинским круговима. Дошло се до закључака да је Ивањици потребна манифестација већег обима у духу дела Бранислава Нушића, којима су Ивањичани посвећивали пуно пажње. Мићо Кривокућа и Благоје Радивојевић, дописник ’Политике’ из Чачка, сложили су се да манифестација добије звучно име ’Нушићијада’.”
Друга прича, из студије чачанског историчара др Милоша Тимотијевића, каже: „У лето 1961. године новинар Благоје Радивојевић, касније уредник ’Политике’, запазио је на железничкој станици у Чачку како трубачи испраћају једну радну бригаду. Људима из Народног одбора општине Лучани предложио је да у састав манифестације ’Драгачево кроз песму и игру’ уврсте и трубаче, као посебно музичко наслеђе овог дела Србије. Први Драгачевски сабор трубача одржан је у јесен те године у порти цркве у Гучи, на Покров Пресвете Богородице, у два дана окупио десет хиљада посетилаца и коштао укупно 213.3193 динара у време кад је просечна зарада у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији била 220 динара месечно, у СР Србији 201 динар, а килограм печења на Сабору коштао 6 динара.”
Збогом, Благоје.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.