Вести
13. 12. 2016.
Ружа Ћирковић: Зашто Ивица Тодорић није купио Суботички радио?
Окасним на вести у подне на ХРТ, па без увода упаднем у извештај с неког скупа о српско-хрватском помирењу и право у дискусију Томислава Жигманова, лидера војвођанских Хрвата, где се он жали на њихов положај у Србији а као најболније у том положају наводи неуспелу приватизацију Суботичког радија.
Том се радију десило што многим сличним медијима у Србији пошто је из њега изашао дотадашњи власник – држава, није практично нико хтео да га купи, па акције поделили запосленима. И ту се, супротно одушевљеним очекивањима, десило оно што се углавном дешава: запослени не желе, не умеју или не могу да буду медијски предузетници. Па су своје акције врло брзо продали некоме ко мисли да све то уме, фирми ВТВ ЦомНет власника Владана Стефановића која у власништву већ има локалне телевизијске станице у Суботици, Бечеју, Новом Бечеју и Врбасу.
Упућене особе тврде да се та фирма већ доказала бар у једном: на државним конкурсима за доделу буџетских средрава медијима њени су пројекти најозбиљнији и најдокументованији. Мало ли је!
Пошто је купио акције од осморо бивших запослених у Суботичком радију, власник Стефановић је изјавио да тај радио какав је сада у тржишној утакмици не може да опстане и да ту треба чинити нешто. Дакле, најавио је прилагођавање тржишним условима, односно да радио мора да зарађује да би опстао. То је, морам да кажем, за многе медијске посленике и друге јавне раднике који се јавно залажу и за најоштрију либералну економију јако болно кад се на њих примени. Стефановић је, како су га цитирали медији, додао да „оно што је сигурно, Радио Суботица ће остати да емитује на мађарском и хрватском језику“. Да ја подвучем, али – тржишно.
И пре него што сам се мало упутила у планове новог власника – тек месец и по дана – како бих покушала да прозрем шта је у његовом преузимању радија који је правио губитке тако болно за Жигманова, дакле оног тренутка кад је он пропалу приватизацију тог Радија оценио као најболнију ствар за Хрвате у Војводини, запитала сам се зашто Суботички радио није купио Ивица Тодорић, главни хрватски бизнисмен? Тодорић би имао разлога да се ту испрси – његове фирме у Србији врло лепо послују, а о профиту његових трговинских ланца да се и не говори. Толико се прича о друштвено одговорном пословању и шта ћеш лепше и одговорније него да један тако утицајан човек да свој допринос српско-хрватском помирењу!
Недавно сам била на једном хрватском политичком скупу у Београду и питам да ли су присутни хрватски бизнисмени који имају предузећа у Србији? Кажу ми: таман посла, они се овде не појављују, њихове су овдашње фирме српске фирме јер знате ли ви колико опадне промет у хрватским трговинским ланцима овде кад се посвађају неки Вучић и неки Милановић? Господин Тодорић би најбоље сам знао зашто му није пало на памет да купи Суботички радио. А ја слутим да је разлог сличан разлогу због кога му нешто слично вероватно нико није ни предложио.
Медији су, како је дефинитивно пукла брука за америчких председничких избора, одавно престали да буду средство информисања и чак се диче што су постали средство политичког или економског навијања. Тако да се сматра да онај ко има медиј тај нема средство информисања него средство политичарења и одмах је сумњив. Тако да се сматра да онај ко купује медиј не купује фирму за продају корисних информација него фирму за продају политике. А то може да ти преседне у сваком другом послу.
Не баш тако давно гледала сам баш на Хрватској телевизији: позвали једног историчара да се изјасни о тексту једних хрватских новина, а он каже не бих, то су новине са политичком агендом!
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.