Вести

21. 12. 2016.

Аутор: Татјана Тагиров Извор: НУНС

Рат против новинарства: Ко ће јутро дочекати?

Судије сматрају да порука „треба запалити новинаре“ није пријетња. Ако би новинар рекао „треба запалити судије“, да ли би то била пријетња?

Став Врховног касационог суда да новинари нису угрожени јасним и конкретним претњама, а политичари јесу и ступидним коментарима на интернету, говори само то да судије углавном става немају, да је политика превладала, да нема јасних правних ставова, нити уједначене судске праксе.

Да нетко од новинара на адресу Врховног касационог суда, највишег суда у земљи, поручи: „Треба запалити судије“, то не би била пријетња – по самом стајалишту тог суда. Једнако као што пријетња не би била нити нека новинарска успоредба америчког и српског правног система и схваћања која би звучала овако: „Да сте тако нешто написали у Америци, да ли бисте живи дочекали јутро?“.

Све су то стварне реченице упућене новинарима у Србији, да би Врховни касациони суд – као и бројни хијерархијски нижи судови то одбацили (ријетки су изузеци) – закључили да није била ријеч о директној пријетњи, односно о намјери. Из тога произлази да нетко тко би било којем судији Врховног касационог суда упутио не-пријетњу да у Америци због неке своје одлуке (у новинарском случају: текста, тв-прилога, вијести...) не би жив јутро дочекао, не би био озбиљан у својим пријетњама, јер код тог судије „те речи нису могле створити осећај угрожености“. И још, јер „претња мора бити озбиљна и конкретна“, док се последица „одређује субјективно и није потребно да је сигурност и објективно била угрожена“.

Одвратност

Звучи одвратно? Звучи, дакако, зато што судије ниједног суда, па ни највишег, не би тако реагирале да су пријетње упућене њима, не би прихватили став првостепеног нишког суда (касније преиначен, али потом укинут одлуком највишег суда) да све што је упућено новинарима портала „Јужне вести“ – упозорења да се „не играју таквим стварима“, да су држави „направили проблем“, да се „не играју ватром“ (услиједиле су и поруке које су обећавале „метак у чело“) – нису пријетње, већ су оне „само наглашавале осетљивост теме“, како је то окарактеризирао један нижи суд.

Осјетљивост теме, притом, не појачава ни чињеница да је у овој земљи убијен Славко Ћурувија, да је и даље неријешена смрт Даде Вујасиновић, да не знамо тко је убио јагодинског новинара Милана Пантића, свим државним комисијама успркос. Као нити чињенице да НУНС и остала новинарска и медијска удружења биљеже све више напада на новинаре у Србији, да се није дознало тко је поставио бомбе на прозор Дејана Анастасијевића, зашто је палицама млаћен Теофило Панчић, тко стоји иза призивања убојства Бранкице Станковић (коју и даље држава онемогућује да свој посао ради слободно, годинама ју држећи под полицијском заштитом), тко пријети Слободану Георгијеву и БИРН-у... све долазећи до питања које би се, на крају крајева, могло поставити судијама Врховног касационог суда: да ли бисте се ви осјећали угрожено да сте на мјесту уредника „Јужних вести“ Предрага Благојевића или новинарке РТС-а Драгане Сотировски да су вама упућене пријетње паљевином или недочекивањем наредног јутра?

Ваља се подсјетити да су новинари законски – успркос томе што су се удружења противила таквом рјешењу (ионако је рјешење само „папирнато“) – стављени у ранг службених лица, кад је о њиховој заштити ријеч; што би тек било да није тако?

Претње и пресуде

Ваља подсјетити и на то да у Кривичном закону практично немамо јасну дефиницију пријетње, па ћемо се позвати на правника Ненада Јевтића и његов текст објављен лани на сајту „Правни портал“. У правној теорији, каже он, пријетња је стављање у изглед наношења неког зла, она се најчешће упућује ријечима, али се шире може учинити гестом, ставом тијела... пише он и пита се зашто законодавац није ишао на ширу заштиту: „Да ли, рецимо, претња некоме да ће му спалити кућу, уништити ауто, побити стоку и сл. није способна да изазове страх и узнемирење тог лица, односно угрожавање његове сигурности?“.

Јевтић наводи и извод из пресуде Апелационог суда у Крагујевцу (Кж3 39/2013): „... потребно је да су упућене квалификоване претње и да је тим претњама код оштећених изазван осећај страха и угрожености, па чињеница да је критичном приликом окривљени заиста и држао прави пиштољ или не, није од значаја за одлучивање у овој кривичноправној ствари... Претње упућене од стране окривљеног објективно су могле код оштећених изазвати осећај угрожености и несигурности и што су оштећени са блиског одстојања видели код окривљеног предмет који у свему личи на прави пиштољ, а што је код њих изазвало осећај страха и угрожености...“.

И друга пресуда, тадашњег ваљевског Окружног суда (Кж бр, 256/03): „... Наиме, фактичко је питање када се искључиво вербална претња може сматрати радном у смислу кривичног дела угрожавања сигурности, ту треба ценити личност окривљеног, личност оштећеног, садржај претње и друге околности случаја и на основу свега тога се може утврдити да ли се овде ради о озбиљној претњи“.

Правник Јевтић закључује: пријетња мора бити одређена, да се точно зна које добро и на који је начин угрожено, она мора бити упућена конкретној особи или особама, озбиљна, конкретна и таква да изазове осјећај угрожености.

Е сад: у наведеним случајевима новинарима су пријетили јавни дужносници, они у чијим је рукама – данас поготово – „и нож и погача“, све фини и добри политичари и локални моћници који су пријетили, без стварне намјере, да их запале или да не дочекају јутро; о колегама Ћурувији или Пантићу ту ни случајно нећемо мислити.

Различито, а исто

Дефиниције, осим ове Врховног касационог суда, немамо, с тиме да ништа није дефиниција пријетње: је пријетња, није пријетња?, коме је упућена (судији или новинару или политичару?), колико је озбиљна? Тај би суд требао уједначавати судску праксу, а са овом својом одлуком то не ради; напротив. Ова одлука уводи потпуни волунтаризам у одлучивању, успркос томе што све власти од 2000. године кукају за тиме, да би дошли до генијалне идеје да се укину четири апелациона суда у Србији, београдски, новосадски, крагујевачки и нишки, зато што доносе различите одлуке у истој материји и сличним случајевима. Идеја је потекла од предсједника Врховног касационог суда Драгомира Милојевића, па је потом малкице – иако не сасвим – угинула до дана данашњег, заједно са преиспитивањем реформе правосуђа, тко је од судија – старих и новоименованих – заиста достојан и образован да би био судија, да би – на примјер – знао како се суде тзв „штампарке“ и како функционирају медији.

О томе се више и не прича: сви су, ранијом тзв. реформом правосуђа отјерани (и због великих гријеха неки) враћени и стављени у исту раван с онима који су отјерани због политичких разлога, као и оних који су изабрани захваљујући томе што су били професионални и образовани за судијске после, једнако као што су управо због недостатка тога неки били отјерани из судства. Уставни суд ништа није разријешио: вратио их је формално све у судијске (и тужилачке) редове и није улазио у било које критерије, којих – нота бене – нити данас нема. О Уставном суду и најновијем избору предсједничких и скупштинских кадрова тек не треба трошити ријечи: немало је имена која су била на изборним листама владајуће странке у протеклих четири године, а тек су појединци попут Босе Ненадић или Оливере Вучић (притом, посве различитих по бекграунду) оправдавале функцију коју обнашају.

Ми новинари од Уставног суда, дакле, немамо што много очекивати, од Врховног касационог још мање, осим ако им кренемо сасвим јавно упућивати поруке које су они прогласили непријетећима, па да по методи властите коже процијене нашу новинарску стварност.

Све дотад ћемо се суочавати са нашом стварношћу: нама још ђелатнима ће пријетити, случајеви оних које су убили неће ријешити, политичари и страначки ангажирани појединци бит ће екскулпирани за све што нам (и ако) направе, или тек запријете било чиме што нас не смије уплашити.

Нису ту ни судије пуно другачији од нас: њих увјетују бројем предмета које су наслиједили и које су ријешили, с тиме да они одлучују о нама, а не ми о њима, а њима се рачуна само бројка ријешених предмета и о томе овиси њихова судбина. Правда, правичност? – не постоји више у било којем судском поступку, то нам је реформа правосуђа и све касније реформе реформи дала, без обзира тко је власт.

Правац

У свему овоме, нимало није небитна улога извршне власти. Судство није независно, говори нам то и посљедњи случај тужбе др Небојше Стефановића против НИН-а, због тога што га је тај неђељник ставио на насловницу као „фантома из Савамале“. Није важно што је он први човјек полиције који је одговоран зато што полиција није заштитила грађане и зато што није спријечила бесправно рушење, није важно нити то што није провео унутрашњу контролу, важно је једино то да се он као сасвим приватно лице осјетио повријеђеним, увријеђеним због насловнице тог тједника, да га је тужио – главног уредника и ауторицу текста – да би потом довео страначке активисте који су замало спријечили и тужене да уђу у судницу као заинтересирана лица.

То је правац у којем идемо: пресуда је најављена у року од мјесец дана, након једног рочишта и питање је да ли ће надлежни судија имати храбрости да каже да један министар, по пресуди Европског суда за људска права, мора – као и сви политичари, иначе – да трпи мало више бављења његовим животом, нарочито министарским, било да је ријеч о томе што није као министар (а морао је) направио, било о његовим или било чијим дипломама; а због свега тога су новинари пред судом.

Кад нас хоће запалити, то није пријетња. Кад се министра прозива због његових пропуста, то је страшно, то је политичка борба. Кад нама поручују да нећемо јутро дочекати, то никакав страх не изазива, кад премијеру Вучићу на друштвеним мрежама упуте опскурну поруку, то произведе хитно хапшење и притвор.

Тај став Врховног касационог суда да новинари нису угрожени јасним и конкретним пријетњама, а политичари јесу и ступидним коментарима на интернету, као и све одлуке које по тим питањима доносе, говори само то да судије углавном става немају, да је политика превладала, да нема јасних правних ставова, нити уједначене судске праксе.

Сад бисмо се требали позвати на све међународне и домаће документе о слободи јавног мишљења, медија и осталога које је држава Србија потписала: бадава, ништа се њих то не тиче, тиче се само нас новинара ако смогнемо снаге да се изборимо за бар које слово од слободне ријечи.

Реализацију пројекта бесплатне правне помоћи и савета из етике подржала је органзација Цивил Ригхтс Дефендерс.