Вести
26. 12. 2016.
Будимо ипак оптимисти
Каква ће бити медијска стратегија или документ новог Министарства културе који ће се некако слично звати видјет ћемо кад и ако га буде.
Најављена је и измјена медијских закона. Онај основни Закон о медијима није се, осим у двије-три ситнице, мијењао још од 2004. године. Не да за то није било потребе, него није било политичке воље.
Истина, ХДЗ-ове владе нису досад осјећале пријеку потребу да мијењају основне медијске поставке које су у складу с либерално-конзументским медијским друштвом какво је и у земљама ЕУ. Само на већим тржиштима медијске праксе су разноврсније него код нас, могу се продати и аналитички, „озбиљни“ медији и аналитичко новинарство.
Има држава које дотирају новине
Медијски одјел Министарства културе из Милановићеве владе који је на тристо страница исписао нацрт медијске стратегије, а који ипак никад није имао озбиљне изгледе да иде у процедуру и да буде реализиран, заговарао је озбиљнију и суставну финансијску државну интервенцију којом би један дио медија био третиран као јавно добро које треба суфинанцирати по прилици онако како се суфинанцира култура и умјетност.
Бројне европске државе, осим јавних телевизија и радија, већ годинама и изравно и неизравно са стотинама милијуна еура дотирају прије свих тисковине, а оне су најугроженије. Очекује се од министрице да ће с временом предложити јединствени сустав којим би били обухваћени и маинстреам и непрофитни медији.
Можемо бити врло критични према данашњим нашим маинстреам тисканим медијима, али и они и те како производе оно што зовемо садржајем од јавног интереса, критички анализирају власти, политике и друштвена збивања, па и освјешћују грађане.
Што данас значи бити новинар? То је никад захтјевније занимање с једне стране, а с друге, опет, готово никад досад мање интелектуално и самосвојно, оно које подилази власницима, маркетингу, публици, политичарима, које не само да одражава него и његује лош укус и које служи свима другима само не ономе што би професија требала бити, а то је – медијација.
Од те је ријечи и настала ријеч „медији“. Медиј је „посредник“, онај који спаја, медиј је и објава и средство које омогућује комуникацију.
Има пуно истине у ономе што о данашњем новинарству говори Јурица Павичић. Каже да је највише страдала средња разина новинара специјалиста, оних који о подручју о којем пишу знају више и дубље и од читатеља и од властитих колега. „Данас су новине постале војска без поручника: имате пјешадију – новинаре опће праксе и ‘пуковнике- колумнисте“, истиче Павичић.
Новинар као медијатор
Рекли бисмо, заправо, губи се професионална медијација, она која није чисто зрцало стварности, зрцало без паметног одабира, без вредновања критерија важности и без вредновања критеријем јавног интереса те свакако без едукативне, одгојне компоненте. Зрцаљење стварности и у новинарству, а не само у књижевности, и те како треба бити осмишљено.
По прилици према тој дихотомији исписује се граница између професионалног новинарства и грађанског новинарства (citizen journalism).
Грађанско новинарство може бити непроцјењива грађа за професионално новинарство, али не може га замијенити. Кад би га замијенило, онда би оно што уобичајено и у дугој традицији зовемо новинарством престало постојати.
(Не)релевантност пласираних информација диктира друштвене вриједности, културу као спој насљеђа традиције и стварања нових ђела, утјече на емоције, интелигенцију, на пројицирање појединачних и, на концу, колективне слике друштва и свијета.
Једна релативно нова појава у хрватском новинарству су популарне новинарске „сачекуше“. Тамо гдје је пуно људи и камера мора бити да су новинари пресрели неког министра, заступника или шефа странке. То је данак множења телевизија; више је камера а онда и више новинара да се у вијестима не би пропустила каква реакција. Нитко у власти не организира више пресс конференције, то је одавно заборављено. Фрањо Туђман их је своједобно одржавао једном мјесечно, али је већина питања била наручена. Но нека нису била наручена. Ту и тамо конференције за новинаре одржавао је Ивица Рачан, врло ријетко Иво Санадер. Конференције за новинаре с допуштеним питањима као да су резервиране само за опорбене политичаре; они се, за разлику од власти, медијским отварањем боре за свој простор.
Новинар – држач микрофона
У „сачекуши“ се новинари морају надвикивати да би поставили питање. Поједностављујући ствари, новинари у тој позицији немају важнију улогу од пуког микрофона. Је ли новинарски посао чекати да нетко наиђе и да се укључи диктафон и микрофон? Иако су таква пресретања постала неминовна и „сачекуше“ нису само хрватска специфичност, штета је то изгубљено вријеме не утрошити на неку софистициранију новинарску форму.
Новинарска „пјешадија“ никад није била у лошијој ситуацији. Тобоже су стручњаци за све, прате оно што се клика, наводно оно што људе занима, све то ако треба чак и без душе и без памети, пунећи празни простор који је и тако испуњен опет испражњен од неког журналистичког смисла.
Пуковници, што би рекао Павичић, дакле колумнисти, и не би морали бити толико незадовољни. Међутим, и они су у истом колу с пјешадијом, а то значи да је и њихов посао обезвријеђен, а цјелокупна новинарска професија умногоме окрњена угледа.
Барбара Матејчић, ауторица књиге прича из жанра наративног новинарства „Како сте?“ сматра да је вријеме за панеуропски штрајк новинара, јер су притисци на новинарство исти у цијелој Еуропи. „Резање трошкова, мултитаскинг, цензура, неоконзервативизам заједнички су проблеми за све новинаре у Еуропи“, а мјере штедње не смију бити изговор за недостатак истраживачког новинарства.
Но до штрајка, знамо, неће доћи. Нема више опћих новинарских штрајкова нигдје осим у Грчкој, а и тамо не доносе резултате; синдикална и струковна удружења су свугђе у дефанзиви.
Све мањи број новинара на искључиво новинарским пословима у сталном радном односу у приватним медијима код нас један је од показатеља колико се данас држи до новинарства. Постаје уобичајено да професионални новинари осим новинарских успут раде и друге неновинарске послове да би имали од чега живјети, а то резултира укупним опћим падом новинарског професионализма.
„Ми ту више нисмо важни“ ,резигнирано коментира извршни уредник Новина постављање бомбе у аутомобил њиховог новог власника – у телевизијској серији сценаристе Ивице Ђикића и режисера Далибора Матанића. Све није тако црно и новине стварно нису, не могу и не смију бити само медиј прања прљавог новца и прљаве савјести.
Будимо ипак оптимисти.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.