Вести

24. 01. 2017.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: Цензоловка

Тријумф таблоидног бешчашћа: И пошто је ухваћен у лажи, Курир наставио да се иживљава над својом жртвом

Неистинита прича о Слободану Вуксановићу била би страшна чак и да је свака реч у њој истинита, јер бивши министар има право да живи како хоће. Он више не обавља никакву јавну функцију, његово ментално или имовинско стање нема утицаја на живот грађана и грађанки Србије, а то да ли је он бескућник, пијаница, просјак или ванземаљац јесте његова и само његова ствар

Чак и пристојном медију може да се догоди да погреши, и то озбиљно да погреши.

Може му се догодити чак и да слаже – за то су довољни само један корумпирани или непрофесионални новинар или уредник, који после своје лажи бива отпуштен, кажњен, правно процесуиран и слично.

Али, пристојном медију – или макар оном који претендује на пристојност, не може се догодити да у једном дану прекрши сва могућа етичка начела новинарства: да слаже, да буде ухваћен у лажи и да потом ту лаж не само да не призна већ да своје читаоце прави будалама.

Листу Курир десило се управо то.

У издању од 23. јануара, као ударну ексклузиву објавио је причу о томе како су бившег министра Слободана Вуксановића „лекари нашли као бескућника“, који је осиромашен, запуштен, психички сломљен, а који од бруке не жели да буде смештен у прихватилиште за одрасле у Кумодрашкој улици.

Врло брзо вест је на свом Фејсбук профилу демантовао писац Дуле Недељковић који је рекао да му је Вуксановић први комшија, да је човек здрав и прав, да је ведар и пристојан, да се често сретну на баскету.

Одмах потом, ТВ Прва и Блиц дошли су до Слободана Вуксановића окруженог студентима на једном факултету.

Човек изгледа као што је одувек изгледао, само можда мало мршавији него што га се сећамо, и сасвим је сталожено и мирно испричао како живи, присећајући се чак и својих новинарских почетака.

До бившег министра стигао је чак и сам Курир, па је тај је снимак и објављен, без додатних коментара и објашњења.

Али одмах потом, на сајту истог тог Курира – медија, дакле, који је на сопственом порталу приказао снимак којим се показује да је лагао – освануле су три нове приче које „доказују“ да Вуксановић ипак јесте бескућник.

Или, ако баш није бескућник, свакако је неко ко је у проблему, ко је запуштен, ко нема новца.

„Како је изгледао? Је ли тумарао?“

Један од оних који је о томе сведочио био је таксиста П. С. који се појавио пред камером Курира с пуним именом и презименом, објашњавајући да је пре месец дана код Славије видео бескућника који му је личио на Вуксановића.

Позивајући се на вести (Курира), П. С. је дао и своју дијагнозу, оцењујући да је свему томе кумовала тешка породична ситуација и да је због тога Вуксановић завршио „на улици“.

На упорно инсистирање вредне новинарке, објаснио је да је човек изгледао као „да ради у контејнеру“. Новинарка је после тога опет бриљирала – питала га је: „Како је изгледао? Је ли тумарао?“

Таксиста је одговорио како је овај „нормално ишао, само што је био…“, да би му она завршила реченицу констатацијом – „запуштен“.

Све у свему, био је то медијски хепенинг у који нормалан човек тешко да би поверовао, док не види сопственим очима.

Но, то уредништву Курира није било довољно.

Своје сведочење о психолошком, материјалном и сваком другом статусу професора Слободана Вуксановића дали су и продавци с пијаце Каленић.

Један од њих објаснио је како је бивши министар дошао на пијацу да прода „неке панталоне“, али и како је извршена идентификација особе о којој се извештава: „Носио је неку капу и тако сам га био препознао“.

Пошто се овај пут суочила с не баш елоквентним саговорником, новинарка Курира поставила је низ ингениозних питања због којих би свако ко је икад прочитао било који етички кодекс, било који новинарски уџбеник, могао само да седне и плаче.

„Је л’ ти га било жао?“, упитала је с емпатијом у гласу.

„Је л’ био прљав, поцепан? Како је изгледао?“, инсистирала је након што није изазвала одговарајућу реакцију.

Сироти продавац је покушао да се извуче, понављао је њене речи „био је сав прљав“, али чак и кад је постало јасно да се човек заплео у сопствене измишљотине – цењена колегиница га није оставила на миру.

„Како су коментарисали они који су га препознали?“, питала је новинарка.

„Не знам, нисам био ту, али мој брат је био ту и он је рекао…“

„… Да је то бивши министар“, допунила га је, настављајући прилог с другим продавцима.

Дакле, да резимирамо докле смо стигли у овој фази:

1. Курир објављује лаж;
2. Сам објављује снимак који показује да је лагао;
3. Курир наставља да лаже, користећи нејасне исказе непоузданих сведока који нису сигурни шта су видели, као и тенденциозна и злонамерна питања новинарке;
4. Један од саговорника пред камером Курира каже како „није ни био“ на месту догађаја о којем сведочи, али га новинарка Курира у монтажи и даље оставља у централном месту свог прилога.

Докторка и напамет зна

Врхунац бешчашћа Курир је досегао уз свесрдну помоћ Санде Рашковић Ивић, бивше председнице ДСС-а, странке у којој је Вуксановић једно време био. Она је за Курир испричала кога све од фамилије има Вуксановић, дословце пренела како јој је неко рекао да се „Вукса чудно понаша“, што је и додатно објаснила:

„Ако њему није добро, не могу му помоћи комшије. Има центар за социјални рад који треба њиме да се позабави, да се види да ли се он разболео, да ли је почео да пије, да ли је почео можда нешто да узима, да ли је отишао у психозу, па да се одведе на лечење.“

Санда Рашковић Ивић је по професији докторка психијатрије и као таква себи не би смела да дозволи да овако нешто чак и помисли, а камоли изговори јавно. Јер, докторка психијатрије зна да не сме да објављује нечије породично стање, да без контакта с особом не може да почиње да поставља дијагнозу, да јој није дозвољено да по медијима упућује на лечење, препоручује мере социјалне заштите.

Тим пре што особа о којој је реч на истом том месту, на истом том сајту, даје изјаву у пуном физичком, а по свој прилици и менталном и психичком здрављу.

Ово је за др Санду Рашковић Ивић незапамћена брука и нешто због чега би под хитно морала да се (у најмању руку) извини.

Што се Курира тиче, било би више него невероватно да се овај лист извини – иако извињење заслужује пре свега непосредно окружење Слободана Вуксановића, али и сваки читалац.

Да су хтели да упуте извињење, то би учинили одмах, чим су и сами дошли до Вуксановића који није бескућник. Уместо тога, вређали су интелигенцију својих читалаца, деградирали своје саговорнике, погазили све базичне професионалне стандарде и превазишли границе укуса, васпитања, морала, пристојности. Који им ни иначе нису били јача страна.

Глупост и (или) спиновање

Јер, новинарски и професионално, овде није проблем само лаж. Прича о Слободану Вуксановићу била би страшна чак и да је свака реч у њој истинита, чак и да је таксиста у рукама имао његову личну карту док га је водио у прихватилиште, чак и да је продавац с Каленића показао селфи с бившим министром док му овај уваљује старе панталоне, чак и да је Санда Рашковић Ивић конзилијарно установила шта све мучи њеног некадашњег страначког колегу.

Бивши министар јесте јавна личност, али не у смислу да су му ограничена права на приватност. Он више не обавља никакву јавну функцију, његово ментално или имовинско стање нема утицаја на живот грађана и грађанки Србије, а то да ли је он бескућник, пијаница, просјак или ванземаљац јесте његова и само његова ствар.

Њега можда још увек препознају људи на улици и он их свакако интересује више него неки „обичан човек“, али то не значи да којекакви таблоиди могу и смеју да га прогањају док је жив.

Иако је у изјавама медијима Вуксановић рекао да ова прича нема утицаја на његов живот, врло је вероватно да ће се она директно рефлектовати на живот његових ближњих, на живот његовог детета, да ће сви они – на овај или онај начин – морати да објашњавају о чему се ради. Али, о томе надлежни у Куриру нису размишљали.

Или јесу, али их није било брига. Језиве су обе варијанте.

Уреднички колегијум Курира иначе је зрео за једну стручну едукацију о заштити права на приватност и о разлици између онога што се зове јавни интерес и онога што је заправо само занимација „широких народних маса“ које увече добијају дневну дозу ријалитија, а ујутру на киосцима медијску дрогу у облику лажи, конструкција, псовки, простаклука, моралне беде и интелектуалног суноврата.

Јер, исти тај уреднички колегијум летос је донео одлуку да објави насловну страну која је вероватно један од најскандалознијих медијских садржаја у медијски иначе скандалозној 2016. години.

Исти тај уреднички колегијум упорно крши професионалне стандарде, законе и етичке норме, гурајући медијску сцену у каљугу која је иначе предубока и која је пристојним медијима већ дошла до носа.

Коначно, питање свих питања јесте зашто је Курир све то урадио.

Да се све зауставило на лажи, било би лако закључити да је реч о некаквом из Немањине улице диригованом спину – тим пре што овом листу ни до сада није била страна таква сарадња с државом. На друштвеним мрежама помињана је могућност да премијер и његови медији желе да се некако забашури и заборави фотографија на којој су (наводно) убијени лидер земунског клана Душан Спасојевић и актуелни министар здравља Златибор Лончар, снимљени у пријатељском загрљају.

То може да буде, али не мора да значи – у држави оваквој каква је, вероватно има и других неподопштина.

Но, пошто је Курир наставио да демантује самог себе, заглибљујући се све дубље у професионални скандал, није далеко од памети чак ни закључак да су такву причу пустили јер нису имали ништа паметније да објаве.

Не би им, наравно, било први пут ни да без везе лажу, ни да без везе уништавају нечији живот, да без везе дају дијагнозе, пресуде и моралне поуке. Као што им, с друге стране, не би било ни први пут да све то раде с неким „вишим“ циљем.

Шта год било, свега би се тога требало сетити кад идући пут објаве наслов „Србијо, извини!“, кад идући пут представе себе као жртву режима и светске неправде, кад идући пут објаве приче о нечијем лоповлуку, сатовима или љубавницама.

Текстом о Слободану Вуксановићу и прилозима који су следили у онлајн издању, Курир је изгубио и оно мало кредибилитета што му је преостало, прекршио је одредбе Кодекса новинара Србије, и у очима сваког иоле писменог човека изгубио сваку могућност да икада буде сматран пристојним медијем.

Ту је тачка и крај. Све остало је (само)заваравање.

Пајић се не јавља.

Током вечери 23. јануара, Цензоловка је покушала да ступи у контакт с Немањом Пајићем, главним и одговорним уредником штампаног издања Курира, али се он није јавио на телефонски позив, нити је одговорио на поруку.