Вести

02. 02. 2017.

Аутор: Љупко Мишељић Извор: Медиацентар Сарајево

Ни након судске пресуде бх. институције не достављају информације

Јавне компаније сматрају да не подлијежу Закону о слободи приступа информацијама, а неке институције чак ни након судских пресуда не дају документе.

Институције у Босни и Херцеговини занемарују захтјеве за приступ информацијама, заобилазе да одговоре у потпуности, не достављају информације у законском року од 15 дана, или у неким случајевима уопште не доставе тражене информације, чак ни након судске пресуде која то нареди. Све су то искуства новинара и активиста који у свом раду свакодневно користе Закон о слободи приступа информацијама, ЗОСПИ.

Више од половине институција у Босни и Херцеговини не поштује тај закон, показала је анализа Центра за развој медија и анализе. Током истраживања о финансирању медија, на захтјеве по ЗОСПИ-ју добили око 55 одсто одговора, што је укључивало институције на различитим нивоима власти. Искуства и анализе других организација и појединаца показују још и гору праксу.

Транспаренцy Интернатионал у БиХ установио је да тек 40 одсто јавних предузећа у Републици Српској и само 27 одсто у Федерацији БиХ доставља одговоре у предвиђеном року, а да је 37 одсто случајева у којима процедура траје и дуже од мјесец, премда је законски рок 15 дана.

Новинари Центра за истраживачко новинарство из Сарајева Закон о слободном приступу информацијама, користе у свом свакодневном раду и због немогућности добијања јавних информација од институција, већ су поднијели и добили бројне тужбе.

Јавна предузећа

Поштују ли јавни органи Закон о слободи приступа информацијама, и у којој мјери, из године у годину испитује Транспаренцy Интернатионал (ТИ) у БиХ који тестира поштовање ЗОСПИ-ја слањем захтјева различитим нивоима власти. Тестирања и анализе показали су да јавна предузећа у великој мјери вјерују да се на њих тај закон не односи.

„Често су се позивали на повјерљиве комерцијалне интересе, због уговора у јавним набавкама, и изузетак за приватност. У неким случајевима су нам омогућавали само лични увид у њиховим просторијама (што је непоштовање закона, оп.а.), а често смо имали и ситуације да не проведу тест јавног интереса, а кажу да тражене информације нису у јавном интересу“, каже Ивана Корајлић, портпаролка Транспаренцy Интернатионала у БиХ.

Због тога је ТИ БиХ у прошлој години покренуо 51 тужбу везану за случај јавних предузећа, 237 ургенција и 136 жалби због ћутања институција тј. кад ништа не одговоре на захтјев. Без обзира на то што се на отварање судског процеса чека од годину до годину и по – чиме се губи актуелност вијести – одлучили су да поднесу тужбе, јер су оне једини начин доласка до појединих важних информација.

Међутим, понекад ни судске пресуде у корист подносиоца захтјева за приступ информацијама није гарант да ће информације изаћи у јавност. Корајлић подсјећа да Транспаренцy Интернатионал још увијек није добио информације о приватизацији Робне куће Боска Бањалука и о случају Бобар Банке, захтјеве и пресуде које су институције изигнорисале, и по којима нису поступиле.

Судске поступке због недостављања информација водио је и Центар за истраживачко новинарство (ЦИН) Сарајево. Од седам досад поднесених тужби против институција, пет пресуда је донесено у њихову корист, једна тужба је одбијена, а једна је у процедури.

„Крајем 2015. године, Кантонални суд у Сарајеву је пресудио у корист ЦИН-а по тужби поднесеној против Јавне установе Дом здравља Кантона Сарајево, која је одбила доставити податке о сталним и повременим упосленицима ове установе. Управа Дома здравља одбила је наш захтјев за слободан приступ информацијама, позивајући се на свој интерни правилник о пословној, службеној и професионалној тајни. Међутим, Суд је ово оцијенио неправилним и незаконитим и наложио Дому здравља да им достави тражене податке. Након овог објавили смо причу о томе како је у Дому здравља КС у периоду од 2007. до 2010. године мимо законских процедура запослено скоро 600 људи. Међу њима су били пријатељи и рођаци чланова управе и запосленика Дома здравља. Прије тога, ЦИН је због недостављања информација тужио Агенцију за државну службу БиХ, Министарство вањских послова БиХ, Граничну полицију БиХ и Секретаријат Парламентарне скупштине БиХ“, каже за Медиа.ба Јасна Фетаховић, новинарка ЦИН-а.

Недостављање информација на вријеме

Један од најлакших начина да се новинарима отежа да раде свој посао јесте да им не буду достављене тражене информације или да добију непотпуне и небитне податке. Постоји још један – да добију тачне, поуздане и потпуне информације, али касно. С таквим се проблемима новинари сусрећу свакодневно. Поготово када се позивају на ЗОСПИ, било ентитетске или државни.

Искуства ЦИН-а су показала да је најчешћи изговор који институције користе када одбијају дати информације су заштита приватности односно личних података и заштита комерцијалних интереса.

„Неке институције (или појединци у тим институцијама који раде на обради захтјева по ЗОСПИ-ју) тумаче да су информације о дођели буџетских грантова из буџета, подаци о тендерима и слично, лични подаци. Сакривањем таквих података грађани остају ускраћени за информацију о томе како се троши њихов новац“, сматра Фетаховић.

Парадигма јавне комуникације

Искуства Дејана Шајиновића, новинара Независних новина из Бањалуке, свједоче да је генерални проблем са институцијама то што нити дају податке које им тражиш, нити их дају на вријеме.

„Умјесто директора комуникациија постоје портпароли који министре и директоре вуку за рукав да им нешто кажу, па да ти доставе. Не постоји свијест јавности да су људи који раде на јавним функцијама и који кажу да раде у јавном интересу дужни да одговоре на свако питање. И не само да одговоре, него су дужни и да нас обавјештавају о ономе што се дешава, без обзира на постављена питања“, каже Шајиновић.

Пратећи теме о ЕУ интеграцијама за Независне новине, он се, каже, мора играти детектива да схвати ко је за шта одговоран – „јер ако те трипут пошаљу на неку адресу, прича је већ готова, јер не стижеш да је урадиш на вријеме“, појашњава он.

„Чак и ако на конференцијама за штампу поставиш питање које је у оквиру теме (јер ако није, не одговарају), ни тада нећеш добити одговор“.

 

Ни Вања Стокић, уредница портала е-трафика.нет, не може да се похвали позитивним искуствима о кориштењу Закона о слободи приступа информацијама.

„Власт Брчко Дистрикта сам више од мјесец дана чекала са одговорима, стално сам их зивкала и слала нове маилове, а изговори су увијек били да је та нека особа на годишњем, па да је неко други болестан, а неко трећи на путу. На крају ми је њихова портпаролка дословно рекла ‘ти си навела да ти доставимо податке до одређеног датума и ми то нисмо урадили, шта сад хоћеш од нас?’. Они су мислили да могу тек тако да не одговоре и да им то прође. Наставила сам да им досађујем, у међувремену су ме прогласили ментално обољелом – не зезам се! – да би ми доставили одговоре поштом, иако сам навела да ми доставе маилом. То је била гомила копираних докумената, од којих неки уопште не могу да се прочитају, јер су цијеле странице потпуно црне“, каже Стокић за Медиа.ба.

„Све зависи од важности теме – али не опште, јавне, важности, већ колико је они доживљавају важном“, сматра Андријана Писаревић, уредница портала СрпскаЦаффе. Писаревић каже да је имала неколико случајева у којима су је позивали и молили да нешто не пита.

Стефан Мачкић, новинар који је 2016. добио ЕУ награду за истраживачко новинарство сматра да највећи проблем није погрешно тумачење одредби које се тичу изузетака и теста јавног интереса него у истрајности подносиоца захтјева.

„Јавни органи веома ријетко испоштују форму одговарајући подносиоцима, па тражилац нема појма како да заштити своја права. Прво, њихови одговори или не садрже поуке о правном лијеку или су те поуке погрешне. Некад јавни орган не одобри ни увид у тражене информације, већ достави информације које тражилац уопште није захтијевао, сматрајући да је тиме испунио своју обавезу“.

О нивоу процедуралности и протокола, што се користи да би се прикриле или ускратиле информације, свједочи још једно Мачкићево искуство – њему јавни органи нису одговарали на захтјеве упућене електронском поштом, чак и кад су БиХ и РС усвојили прописе о електронском потпису који га изједначавају са својеручним.

Измјене закона

Закон о слободи приступа информацијама БиХ – који је тренутно у процедури промјене, јер су 12. децембра завршене јавне консултације – има улогу да осигура да све информације које посједују јавни органи могу да постану јавна ствар. И да се јавност правовремено и опширно може информисати о раду државних органа, уколико то жели.

„Приступ информацијама омогућује грађанима контролу својих изабраних представника и штити од злоупотребе, али омогућује и учешће грађана у одређивању власти и веже се за концепт добре владе, што подразумијева отворену владу која функционира на принципима ефикасности, транспарентности и законитости“, биљешка је Институције омбудсмана за људска права Босне и Херцеговине, савјетодавног органа који наџире спровођење Закона, и издаје препоруке о објављивању које, ипак, нису обавезујуће.

Нови нацрт Закона о слободи приступа информацијама предлаже рестриктивнији приступ, па би донио много више недоумица него што би их отклонио. Све те рестрикције, „недоумице“, немогућности и забране изазивају још једну веома битну посљедицу – сигуран пут да се новинар претвори у микрофон, или напусти посао