Вести

03. 02. 2017.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: Цензоловка

Како се наводни хорор у Обреновцу претворио у тоталну страву у медијима

Захваљујући медијима и њиховом понашању, Обреновац је за само два дана – од 1. до 2. фебруара – постао град у којем је ванредно стање, у којем владају страх и напетост, и у којем се из дна душе мрзе они које је мука натерала да баш ту – у старој касарни – проведу неколико дана.

„Отимала сам колица од њих, дете је могло да ми остане инвалид! Потресна исповест Обреновчанке којој су мигранти хтели да отму сина“

„Инцидент у Обреновцу: Мигранти напали мајку са троје деце, покушали да јој отму бебу?"

„Хорор у Обреновцу: Мигранти покушали да отму бебу жени из колица, пред два малолетна детета?!“

Под овим и сличним насловима, домаћи медији известили су о наводном покушају групе миграната да једној Обреновчанки отму дете. Просечном читаоцу, ти и такви наслови били су сасвим довољни да закључе, и то овим редом:

1. Да мигранти харају Србијом радећи шта хоће;

2. Да врло вероватно тргују децом или их злостављају на други начин;

3. Да је Србија – мајчица, хумана, она која раширених руку дочекује путнике намернике из ратом захваћених области – опет злоупотребљена и опет жртва.

О наставку овог низа може само да се претпоставља, али је сасвим сигурно да просечан читалац – затрпан таквим медијским творевинама – сваког следећег мигранта којег сретне неће дочекати с осмехом и добродошлицом.

Није стога чудно што су следећи наслови из Обреновца гласили овако:

Обреновац: Мигранти у касарни добијају легитимације

Мигранти у Обреновцу – живот у касарни по новим правилима

Обреновац: Мигранти не могу ван касарне после 22х

Обреновац под опсадним стањем: Мигранти и до прве продавнице уз полицијску пратњу

Захваљујући медијима и њиховом понашању, Обреновац је за само два дана – од 1. до 2. фебруара – постао град у којем је ванредно стање, у којем владају страх и напетост, и у којем се из дна душе мрзе они које је мука натерала да баш ту – у старој касарни – проведу неколико дана.

Ни све то, међутим, не би било баш толико необично и страшно, да је читава ствар имала бар трунку потврђене и несумњиве – истине. А то, нажалост, није био случај.

А онда Чучковић рече- Примарна информација која је објављена била је базирана на сведочењу непосредно умешане особе – на Фејсбуку, а опис „развој догађаја“ искључиво на тврдњама „једне стране“, без икаквог покушаја утврђивања чињеница. Све почиње детаљним навођењем Фејсбук статуса Обреновчанина Предрага В. чијој су сестри, наводно, мигранти „покушали да отму колица са дететом“.

Медији покушавају да га позову, телефон је искључен, али он јавност на Фејсбуку уредно обавештава о догађајима:

„Тренутно се налазимо у полицијској станици Обреновац, заједно са председником општине Мирославом Чучковићем, где моја сестра даје исказ за тужилаштво како би се овај немили догађај решио и како убудуће наши суграђани не би имали сличне проблеме.“

Иако извештавање о оваквим и сличним догађајима представља абецеду новинарства, а обавеза истинитог информисања нешто као новинарско „вјерују“, медији су овде зажмурили на сва правила која морају да поштују – не зато што је то „модерно“, не зато што тако кажу разноразне декларације о људским правима и медијској етици, већ пре свега због последица које њихово извештавање може да има како на људе којима се непосредно баве, тако и на комплетно окружење.

Јер, онако како је примарно представљена, прича о мигрантима – отимачима деце може да има само један, врло вероватно крвав епилог.

Наиме, након исповести на Фејсбуку, у драматургију се укључује и Мирослав Чучковић, чије се „сведочење“ овако најављује:

„Да се заиста и десило све што је Предраг написао потврдиле су и речи председника општине Обреновац Мирослава Чучковића, који је покушао да смири суграђане објавом на Твитеру…“

Откад је то Мирослав Чучковић гарант истинитости и веродостојности? Откад су баш речи неког градског званичника коначан доказ једне и једине истине?У том контексту, посебно је лицемерна најава да је он „покушао да смири суграђане“, јер на поменутом Твитер налогу нема никаквог смиривања. Напротив: „Бес који осећам као родитељ док сам уз породицу Блажић, који осећате сви, не сме победити разум. Уверавам Вас да ће починиоци дела бити најстроже кажњени у складу са законима Републике Србије. Такође, појачане снаге полиције биће гарант безбедности грађанима Обреновца“, објашњава Чучковић, чији досадашњи мандат показује да није реч о особи којој медији, па ни било ко други, могу да верују.

И да јесте – да је у питању особа чијем се лику, делу и моралним вредностима диви читав свет – Чучковићеве речи морају да се провере. Посебно ако се односе на наводну кривицу других људи и, посебно, на припаднике групе која је иначе угрожена.

Али, следећи светле примере колега који су деведесетих жарили и палили по ратиштима – врло речито и поетски позивајући туђе синове у смрт – журналисти новог доба не осврћу се на било чија људска права, на било чију судбину.

Наводе тако да су „поједини Обреновчани предложили самоорганизовање како би предупредили да се нешто слично понови“ (иако није утврђено ни шта се догодило), а цитирају и речи „познатог обреновачког доктора“, који, опет под фирмом смиривања јавности, објашњава да је „по информацијама које стижу, једна породица била угрожена на највандалскији начин“.

Обрт и „необртње“

Након тако пласиране приче, медијима се, сасвим неочекивано – догодила истина. Процурила је, наиме, информација да постоји снимак на којем се јасно види да су мигранти били испровоцирани, да су младићи који су били у друштву жене – главне јунакиње – први напали њих, а да су се затим, током међусобног кошкања, колица с дететом откотрљала мало даље низ улицу.Неки су се у тој ситуацији релативно добро снашли, посипајући се пепелом елегантно и скоро неприметно – констатујући како су околности догађаја „чудне“ и како је отмица о којој су претходно извештавали као о несумњивој, сада „наводна“.

За разлику од њих, они најгласнији – баш они чији су наслови били најјезивији, а текстови лишени и последњих трагова професионалних стандарда, ствар су представили као „обрт“, констатујући да је „ово друга верзија приче о отмици бебе у Обреновцу! О њој се до сад није причало“.

И текст који следи после најаве о обрту, потпуно је прилагођен намери да се ситуација додатно загрева и да се сопствена грешка не призна, без обзира на цену. Уместо да своје читаоце одмах обавести о постојању снимка, редакција Телеграфа одлучује да најпре преприча своју верзију догађаја – од тезе како се „Србија јуче дигла на ноге“, преко информације да су „мигранти изазвали велики инцидент, када су покушали да отму бебу у колицима“, до навода да је „један мигрант саслушан и убрзо пуштен“.

Тек у другој половини текста наводи се да се на снимку безбедносних камера „не види ништа што указује да су мигранти желели да отму бебу“.

Закључак је, коначно, да „полиција истражује обе верзије случаја“.

Поетика у служби приче

Осим форсирања непроверених информација, осим непризнавања сопствене грешке, осим отворене нетрпељивости према мигрантима, у извештавању о наводном обреновачком инциденту, било је и патетике – опет усмерене на потпиривање нетрпељивости и величања „нашег“, светог и (подразумева се) невиног.Вечито опијени исповестима жртава и мученика, неки медији похитали су да интервјуишу мајку детета које је наводно могло да буде отето – заборављајући опет на професионалне стандарде. Но, све се то некако и могло очекивати: код нас је уобичајено да се објављују имена родитеља (што упућује на идентитет детета, а што опет значи кршење права на приватност малолетних лица), уобичајено је да се без провере износе тврдње непосредно укључених особа и да се слепо верује ономе ко нам прича.

Оно што је овде био новитет јесте истицање да је мајка „чекала дете 10 година“:

„Ишла сам на вантелесну оплодњу и не могу да верујем да сам овако нешто доживела у свом граду, да су мигранти хтели да ми отму сина.“

Да ли је овде порука како родитељи који нису чекали своју децу читаву деценију и који нису ишли на вантелесну оплодњу, мање воле своја чеда? Да би они знатно лакше поднели нестанак детета? Или да је, напросто, у иначе драматичној причи, жедној публици требало понудити и додатну, нетрпељивошћу прожету поетику? Јер, тек су тако сви шовинистички архетипи ту: зли „странци“ тамне пути, мајка која се бори за „крв своје крви“, а фали једино димензија жртвовања – овај пут мајке која је прешла преко трња и камења, дошла до циља, да би зли тамнопути странци покушали да јој све то узму.

У свему овоме, најбитније је то што су као апсолутно истините представљане непотврђене оптужбе, нагађања и претпоставке, што је за последицу имало подизање тензија, нетрпељивости и страха у Обреновцу и шире. Но, чак и уколико је све оно о чему су медији првобитно известили потпуно тачно – уколико су мигранти заиста покушали да отму нечије дете – о томе мора да се извести мирно, без подгревања страсти, без упирања прстом, без генерализације (јер дете нису отимали сви, него НЕКОЛИКО миграната).

Ако нико други, то би морали да знају бар они који су својим очима видели какве су последице медијског прогона на национално-расној основи, докле могу да доведу неосноване оптужбе и како је кратак пут од „писане речи“ до крви и гробова.

Шта су новинари морали да знају

На начин извештавања у овом случају односе се бројни делови Кодекса новинара Србије:

Обавеза је новинара да тачно, објективно, потпуно и благовремено извести о догађајима од интереса за јавност, поштујући право јавности да сазна истину и држећи се основних стандарда новинарске професије. (Поглавље 1, тачка 1)

Право је медија да имају различите уређивачке концепте, али је обавеза новинара и уредника да праве јасну разлику између чињеница које преносе, коментара, претпоставки и нагађања. (Поглавље 1, тачка 2)

Са новинарством неспојиви су објављивање неоснованих оптужби, клевета, гласина, као и измишљених писама или писама чији аутор није познат или његов идентитет није проверљив. (Поглавље 1, тачка 5)

Новинар се мора супротставити свима који крше људска права или се залажу за било коју врсту дискриминације, говор мржње и подстицање насиља. (Поглавље 4, тачка 1)

Новинар је дужан да поштује правило претпоставке невиности и не сме никога прогласити кривим до изрицања судске пресуде. (Поглавље 4, тачка 3)

Новинар не сме слепо да верује извору информација. Новинар мора да води рачуна о томе да извори информација често следе своје интересе или интересе друштвених група којима припадају и прилагођавају своје исказе тим интересима. (Поглавље 5, тачка 2)

Прећуткивање чињеница које могу битно да утичу на став јавности о неком догађају једнако је њиховом намерном искривљивању или изношењу лажи. (Поглавље 5, тачка 3)

Новинар не сме међу људе уносити неоправдан страх нити уливати лажне наде. (Поглавље 6, тачка 8)

Новинар је обавезан да осигура да дете не буде угрожено или изложено ризику због објављивања његовог имена, фотографије или снимка са његовим ликом, кућом, заједницом у којој живи или препознатљивом околином. (Поглавље 7, тачка 4).