Вести
10. 02. 2017.
Снимак пожара у Сарајеву: Све за кликове
Зарад већег броја кликова заборавља се новинарска етика, а објављивање снимка несретне жене у пламену примјер је кршења тих принципа.
Питање које новинари често постављају себи – или би бар тако требало бити – је да ли нешто објавити или не. Да ли је вијест, снимак, фотографија од интереса за јавност или није? Бар би тако требало бити да себи постављамо то питање чешће него што то мислимо.
Након тога себи би требали поставити и друго питање: да ли објављивањем те вијести снимка или фотографије угрожавамо некога? Када кажем угрожавамо мислим на било који начин, па и емоционални, на који често заборављамо.
Нажалост новинари то ријетко или никако не раде.Тако је ових дана још један снимак узбуркао друштвене мреже. Ријеч је о оном гђе очајна жена, прије него што ће је прогутати пламен изазван експлозијом плинске боце у њеном стану на 11. спрату сарајевске вишеспратнице, вапи за помоћ. Није тај снимак направио новинар нити сниматељ којег је уредник послао на задатак. Чак и да јесте, и о томе би се дало дискутовати. Све је снимио један туриста мобителом, а три дана након погибије двоје старих људи објавио сарајевски портал Клиџ.ба.
Дуго сам размишљала шта може бити јавни интерес објављивања једног оваквог снимка, упитног етички и потпуно беспотребног у ситуацији у којој смо већ три дана знали о пожару баш све – и шта не функционише и ко је надлежан и ко је одговоран. Кажем знали – сви ми који смо жељели да читамо. Такођер вјерујем да смо то знали и прије него што је двоје старих и немоћних настрадало у том пожару, само што нас није било брига функционишу ли хидранти у зградама и зашто сарајевски ватрогасци немају ни новца ни средстава да раде свој посао без проблема.
Нећу да вјерујем да један такав снимак може смијенити владу, поправити хидранте, научити памети надлежне (који јесу криви), запослити више ватрогасаца и обезбиједити им нормалне услове за рад. Знам да није тачно да један такав снимак може све нас натјерати да размишљамо како да промијенимо чињеницу да немамо редовно воде, коју и када дође – пијемо прљаву и непречишћену.
Неће тај снимак промијенити чињеницу да ватрогасци филџанима гасе пожар, а да политичари возе аута од 250 хиљада марака и имају виле и станове. Зашто је онда тај снимак јавни интерес?
Можда неко није читао, па да поновимо, члан 9. Кодекса за штампу и онлине медије који се односи на приватност и у њему пише овако:
“Новинари ће избјегавати уплитање у нечији приватни живот, осим ако таква уплитања нису потребна у интересу јавности. Теме које укључују личне трагедије ће бити обзирно третиране, а погођеним личностима ће се прићи дискретно и са саосјећањем”.
Ако говоримо о јавном интересу, не видим баш ниједну чињеницу која би ме убиједила да је у случају објављивања снимка на Клиџу, уплитање у нечији приватни живот било од јавног интереса. Слично као и након убиства двојице војника у Рајловцу када је на телевизији уживо емитован снимак реакције породице једног од убијених војника у тренуцима када су сазнали да је убијен или када новинари нетом након трагедије од породице траже да испричају како се осјећају након што им је син убијен.
Какав јавни интерес може бити у том случају? Има ли ико ко вјерује да ће се, ако чујемо уплакане родитеље шта имају рећи о мртвом ђетету, смањити број потенцијалних терориста?
И то није све, гђе се изгубило саосјећање, о којем вам говори Кодекс, према људима који су трагично настрадали. Па гђе се изгубило саосјећање према њиховој ђеци која треба на интернету да гледају како им мајку гута побјешњела ватра, док отац непокретан лежи унутра. Требамо ли ми бити ти који ће их на то подсјећати?
Необјављивање таквог снимка би, вјерујем, пуно промијенило када је ријеч о новинарској професији. Значило би то да не радимо за кликове већ за јавни интерес са почетка ове приче. Кликови и сензационализам нам полако али сигурно уништавају професију.
У трци да будемо брзи и сензационални, а све зарад већег броја кликова од оног другог онлине медија, изгубили смо одговорност за изречено, написано или снимљено. Постали смо непровјерени, неписмени, са гомилом грешака што материјалних што правописних.
Заборавили смо у тој трци да прије свега требамо бити људи, па онда новинари, и због свега тога ће нам људи све мање вјеровати. А и како ће нам вјеровати када смо у стању да туђу несрећу, смрт, патњу и биједу разлијепимо преко насловнице.
Неко ће рећи, и биће у праву, да људи највише читају и гледају управо теме гђе би новинари морали бити најпажљивији. Но, значи ли то да до те мјере морамо подилазити публици, па их тровати и насловима типа “Нећете вјеровати шта се догодило даље” или можда (разумијем) погледајте како је жена изгорјела. И све то само да би неко кликнуо ваш текст.
Често мислим о томе како се претварамо у људе који раде за кликове. Можда ће ускоро за тај посао измислити и неко ново име. Немам идеју какво би оно могло бити, али ако наставимо овако, ускоро нас неће моћи звати новинарима.
Овај текст је објављен у партнерству са Оссерваторио Балцани е Цауцасо за пројекат Еуропеан Центре фор Пресс анд Медиа Фреедом (ЕЦПМФ) и суфинансиран средствима Европске комисије. Аутори публикације су одговорни за њен садржај и ставови који су у њему изнесени ни на који начин не одражавају ставове Европске комисије.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.