Вести
21. 02. 2017.
Медијска трка у услужности: Како је премијерово ћутање проглашено говором
И поред тога што најмоћнији људи Србије и САД, Александар Вучић и Доналд Трамп, деле презир према критичким медијима, разлике су и даље огромне: удвориштво које показују овдашњи медији и даље је недостижно за највећи део америчких
Постоје ли сличности између америчког председника и српског премијера? У једној области, свакако. И један и други деле медије на подобне и неподобне. Ту – на срећу или на жалост – престају све сличности.
Трамп одбија да разговора са медијима за које тврди да о њему проносе „лажне вести“. Могао је, додуше, са више смирености да их опише као средства информисања која су у изборној кампањи и после ње у великој мери била нетрпељива према њему, навијајући у исто време за противничког председничког кандидата.
Не би, руку на срце, таква тврдња била сасвим неоснована јер су се амерички медији, готово листом, сврстали у Трампове противнике. Може се, отуда, разумети његова озлојеђеност, али не и одсуство разложности и, најзад, великодушности које би односе америчког председника са штампом и телевизијом учиниле ако не пријатељским, а оно макар сношљивим.
Иако такво понашање није ни политички целисходно ни разумно, Трампу се не може приговорити одсуство одважности. Потребно је заиста много храбрости или лудости за немирење са најважнијим мејнстрим телевизијама и новинама које су у стању да озбиљно науде и чак угрозе владавину председника САД.
Трка у услужности
Па да видимо у чему је аналогија у односу српског премијера према медијима.
Пре свега, како је већ речено, у њиховој деоби на подобне и неподобне. Постоји, ипак, приметна, боље рећи огромна разлика, која потиче из чињенице да су овде готово сви медији подобни. Да, са пар изузетака, нема таквих који отворено или једва прикривено не служе властима.
Разлика је и у томе што чак и таквима премијер налази мане, што је лако доказиво као и увек неподмитљивим бројкама. Утврђено је, тако, да је на последњем гостовању у емисији „Упитник“ премијер 45 пута упадао у реч водитељки, а 27 пута је уместо да одговара постављао питања, чиме је недвосмислено испољио намеру да време и простор у целини запоседне. Што ће рећи, да у исто време буде и гост и домаћин емисије.
Да је локална телевизија из амбиције премијера да уређује медије извукла одговарајуће поуке видело се по томе што је, уместо да јавља где је пукла цев и које су улице остале без грејања и воде, што је у домену њене надлежности – два пута у целини емитовала његов говор на Главном одбору владајуће странке. Једном је тај говор приказала уживо, а други пут – да гледаоци добро утуве у главу – репризно.
Па може ли се у услужности више од тога? Може, и те како може!
Танјугов подвиг
То је пошло за руком новинској агенцији Танјуг, која је – у првобитној збуњености после вести да ће се председник Николић поново кандидовати – објавила као ексклузивну информацију да је успела да успостави везу са премијером.
И? Шта је рекао премијер? Ништа. Уздржао се да ишта каже. Упркос томе, антологијску вест у којој је ћутња проглашена говором – а ништа добило значај нечега – преносиле су, с подједнаком усплахиреношћу, исто тако услужне телевизијске мреже.
Кад је већ реч о појму подобности, постоји још једна битна разлика. Амерички председник се не устеже, с правом или не, да приговори због – по њему – „лажних вести“ водећим телевизијским мрежама, чак и таквим утицајним новинама као што су Њујорк тајмс или Вашингтон пост.
За разлику од Трампа, српском премијеру – све док извештавају њему у прилог – одсуство веродостојности у медијима нимало не смета. Шта се друго, најзад, може закључити из величања озлоглашено режимских таблоида који код пристојног света побуђују само гађење.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.