Вести

21. 02. 2017.

Аутор: Марија Вучић Извор: Цензоловка

Лоповски медији“ и „бесни фотографи“ (1): Рат који на крају добија само држава

Уколико медији не престану да објављују фотографије за које немају дозволу аутора и ако судије наставе да због тога драконски кажњавају медије – многи од њих ће почети да се гасе. Представници фотографских удружења не виде никакав проблем у нестанку таквих медија. Они који се томе противе, подсећају на бизнис-модел који су разрадили неки фотографи и адвокати, као и на то да најгоре пролазе медији који су на мети државе.

Због коришћења фотографија без дозволе и плаћања, фотографи последњих година све чешће туже медије у Србији. Казне су превисоке и доводе у питање опстанак медија, посебно локалних, који и без њих једва преживљавају.

Поједини фотографи сматрају да и треба да буду затворени сви они који краду њихова ауторска дела.

С друге стране, уредници тих медија фотографима који их туже замерају да нису колегијални и да се служе „нечасним средствима“.

Радио 021 из Новог Сада недавно је кажњен максималном казном од 250.000 динара, са судским трошковима, због тога што су на порталу објавили фотографију за коју су, каже уредник Слободан Крајновић, имали само усмену дозволу дописнице Курира.

У последње четири године су због повреде ауторских права пет пута били на суду, јер, признаје Крајновић, у почетку нису знали оно што сада знају о коришћењу фотографија.

Крајновић каже да у 2016. години нису добили ниједну тужбу јер су почели строго да воде рачуна о томе које фотографије користе, али напомиње и да је казна коју су платили – превисока.

И он и читава медијска заједница сматрају да је Виши суд у Београду, пред којим се води ова врста спорова, постао „аутомат за изрицање истоветних пресуда“, јер не узима у обзир каква је фотографија у питању, нити колико она заиста вреди, али ни то како ће висина казне утицати на опстанак медија који ју је неовлашћено објавио.

Судије се углавном, каже Крајновић, „држе праксе која је установљена против београдских националних медија, па се тако локалним медијима пресуђују исти износи као Блицу, Куриру или Б92“.

Крајновић: Не знам зашто су бесни на колеге

Медијска заједница је јединствена у ставу да фотографи имају право да заштите своја ауторска дела и да се Закон о ауторским и сродним правима мора поштовати. Истовремено истичу да је некоректно то што, док се медији боре за опстанак, поједини фотографи на интернету циљано траже своје фотографије које су неовлашћено објављене.

Наиме, по истом закону, медиј (или агенција) јесте носилац имовинских ауторских права на фотографије које су настале док је фотограф у радном односу, односно пет година од настанка дела (осим ако уговором није другачије дефинисано), након чега се фотографу враћају сва ауторска права на ту фотографију и он може да тужи оне медије који је опет користе.

„Они су стекли ауторска права на неке фотографије и само чекају да медиј ту фотографију поново искористи па да ‘пљусну’ тужбу. Свакако да на то имају право и не спорим да се закон мора поштовати, али овако нешто није колегијално. Радимо у истој бранши, једемо исти хлеб. Не знам из ког разлога су бесни на своје колеге. Тужећи медије, узимају им хлеб. То говорим из угла локалних медија, где је прича много тежа, јер у две тужбе могу да затворе фирму“, каже Крајновић.

Недим Сејдиновић из Независног удружења новинара Војводине подсећа да су новинарска удружења колегијално стала у одбрану фотографске професије када је почетком прошле године мало фалило да у српском парламенту буде усвојено тумачење дела Закона којим би било уведено постојање „рутинске“ фотографије.

Сада се, међутим, поставља питање њихове колегијалности.

„Дошли смо у веома незгодну ситуацију, јер смо се свесрдно борили за права фотографа и сада нам се то на неки начин обија о главу, јер они користе недовршене и нејаке законе и лошу судску праксу која по аутоматизму додељује непримерене казне, и многи зато унапред пристају на нагодбе, које су такође превисоке за мале, сиромашне медије“, истиче Сејдиновић.

И док он сматра да је створена једна врста бизнис-модела у којем поједини фотографи са неколико специјализованих адвокатских канцеларија штанцују десетине и стотине тужби и опомена медијима, фотографи немају дилему – онај ко неовлашћено користи туђу фотографију је лопов и треба да буде кажњен.

Манчић: Не плаћате фотографију, већ то што сте лопов

А казне „уопште и нису тако високе“, сматра председник Центра за развој фотографије Звездан Манчић, јер се у развијеним земљама за крађу фотографије плаћају милионски износи.

„Ако један медиј падне на колена због 1.000 евра, онда нисам сигуран ни да треба да постоји. С друге стране, мени се чини да су ово, у ствари, притисци који долазе инструирано да би се блатила новинарска професија од оних који не желе да плаћају фотографије. То је сваком колеги јасно – уколико узмете туђу ствар, морате то да платите. Ако украдете ципеле и ухвате вас у крађи, ви више не плаћате цену ципела које сте украли, већ и кривично одговарате. Ви не плаћате више цену фотографије, него плаћате што сте лопов“, објашњава он.

Фотографи нису бескрупулозни, сматра Манчић, јер ни он ни његове бројне колеге, како тврди, никада прво не оду на суд.

„Колико знам, све колеге су покушавале да добију накнаду за свој рад тако што су прво позвали медиј, не знам никог ко је прво позвао адвоката. Нико не жели да се развлачи по судовима и компликује себи живот, већ позове и каже: та фотографија кошта толико. Међутим, ако се не договоре, што се често дешава, онда долази до судских процеса који су много скупљи од цене фотографије“, наводи он.

Илић: Нека се затворе сви медији који не желе да са нама сарађују

Председник Удружења фоторепортера Србије и бивши уредник фотографије у Тањугу, Срђан Илић, један је од оних који често на суду траже заштиту својих ауторских права.

Он сматра да казне треба да буду исте и за локалне и за националне медије.

„Кад украдете бицикл у Бујановцу и у Београду, нема везе што је Бујановац мала средина, бићете исто кажњени. Сви медији, као и сви грађани, треба да буду изједначени пред законом“, каже Илић.

На констатацију да превисоке накнаде могу да затворе локални медиј, овај фотограф је децидиран:

„Нека га затворе. Ја бих волео да се неки медиј затвори, јер би то био пример другима. Искрено, нама је у интересу да се затворе сви они који не желе регуларно да сарађују са нама и да ми будемо део тих медија. Мислим да би било добро да поједини медији оду у ‘стечај’ зато што ћемо онда доћи до једног просветљења, до једне катарзе, јер ће људи схватити да више не може тако да се ради.“

Илић не сматра проблематичним то што фотографи намерно „лове“ своје фотографије по интернету, јер медији размишљају „по логици мог пса – што падне на под, моје је“, па крше ауторска права не само из незнања него и из чисте нехајности.

„Мене је пре пар година контактирао човек који је тражио моје фотографије за неку монографију. Рекао сам колико то кошта, све сам им спремио и испоставило се да имају мањак у буџету и да им фале паре за те две слике. Е, те две слике сам им ја поклонио. Кад је неко културан, цивилизован, васпитан, нађе ме, седне са мном, попије кафу, договоримо се шта треба, плати све, такав клијент тако нешто и заслужује“, каже он.

С друге стране, проблем је управо бахатост и незаинтересованост појединих медија, нарочито великих, са којима се и Илић суди.

„Ја сам ситним медијима опраштао неке слике, али да опростим великим медијима, са милионским профитима, нећу. Ја никада нисам тужио пре него да се обратим медију. Пишем, они не одговарају, и то буде бескрајно развлачење“, објашњава он.

Непримерено суђење медијима који су на мети државе

Ипак, и једни и други се слажу с тим да многи новинари и уредници морају да се едукују у области ауторских права како не би завршили на суду, али и да морају да сарађују јер „једу исти хлеб“.

Према мишљењу неких новинара, нарочито је важно мењати судску праксу, јер постоји бојазан да би високе казне могле да буду инструмент за гушење слободе медија.

„Судска пракса показује да они медији који су на мети државе имају убрзане процесе и непримерене пресуде. Ако то убацимо у читаву причу, можемо да кажемо да ће фотографи утицати на гашење медија који су критички према власти. Зато предлажемо да седнемо с њима, да направимо ценовник, да видимо шта ћемо с тим фотографијама које су објављене пре 10 година, да решимо бројне проблеме, без жеље да иједног тренутка поништавамо било чија ауторска права“, закључује Сејдиновић из НДНВ-а.

Брисати нелегалне архиве и потписивати ауторе

Адвокат Милош Стојковић каже да су фотографи почели интензивније да туже медије од 2010. године, јер су схватили да могу да заштите и неке фотографије које су раније објављиване.

„Из мог искуства, углавном се радило о томе да су тужени медији куповали фотографије од агенција, у којима су фотографи били у радном односу или имали неки вид уговорне сарадње. По тим уговорима су њихове фотографије могле да користе агенције као носиоци имовинских ауторских права. Те фотографије користе медији који су их купили, али када није уговорено колико дуго ће се нека фотографија користити, по истеку пет година од њеног настанка, имовинско право на њу се враћа фотографу и он има права да тужи медиј уколико је он опет објави на сајту“, објашњава адвокат.

Стојковић препоручује уредницима да обришу из архиве све фотографије за које нису сигурни ко је аутор, а да свакако увек, чак и када скидају фотографију са агенцијских сервиса или бесплатних (лиценце фрее) сајтова, потписују именом и презименом или псеудонимом онога ко је фотографисао.