Вести

Каква је улога приватних медија и која су правила они дужни да поштују? Да ли се они, у свом раду, смеју водити само стицањем профита или су дужни да раде у интересу јавности? Да ли велики број приватних медија гарантује и већу разноврсност и квалитет медијских садржаја? На који начин се приватни медији финансирају?

У емисији ПГ Мреже “Право на медије” говоре: Лила Радоњић, Јованка Матић, Дејан Радосављевић, Душан Петричић, Југослав Барјактаревић, Веран Матић, Мирослав Милићевић, Миломир Марић. 

Аутори: Весна Вујић и Маја Дивац.

Производња: Продукцијска група Мрежа.

Таблоидизација и ријалитизација доминира у данашњим приватним медијима

Већи део приватних медија, основан деведесетих, настао је као реакција на пропагандну улогу тадашњих државних гласила. Са жељом да извештавају истинито и да раде за добробит јавности, новинари устају у заштиту своје професије и покрећу нове приватне медије. С друге стране, у исто време, настају и приватни медији који подржавају режимску политику и креирају атмосферу турбо фолка и кича.

Супротно самим почецима – данас се програми приватних медија много не разликују. На свим националним ТВ станицама доминирају забавни и естрадни садржаји, а у дневним листовима таблоидне информације.

Лила Радоњић. гл. и одг. уредник, ПГ Мрежа:

“Јасно нам је свима да ми живимо неки таблоидни медијски бум. То је програм који је практично нека врста цензуре. Јер тако постављен програм: ред музике, ред политике, ред ријалитија не оставља простор ни зашта друго, ни за добру информацију, ни за садржајну дебату, ни за одличну репортажу. Тако да то јесте нека врста цензурисаног програма  под фирмом високог рејтинга и комерцијалне успешности, а у суштини је политичка подобност.”

Комерцијални медији дужни да нуде квалитетан и разноврсан програм

Улога приватних медија се често погрешно схвата, па се сматра да, као комерцијална предузећа чији је циљ остваривање профита, нису обавезни да поштују иста правила као и јавни медијски сектор. Међутим, и комерцијални медији су дужни да информишу истинито и непристрасно, да поштују људска права, да спречавају говор мржње, да штите децу и малолетнике – да нуде квалитетан и разноврсан програм.

Јованка Матић, научни сарадник, Институт друштвених наука: “Комерцијални медији и иначе не посвећују велику пажњу информативном програму. Комерцијални медији су настали као такви да они много више зарађују  од других, популарнијих програма него што су информативни. Информативни програми њима обично заузимају један мали проценат у  медијској шеми.”

И Регулаторно тело за електронске медије у својим извештајима констатује континуирани тренд комерцијализације и доминације ријалити програма – приватни емитери не испуњавају своје програмске обавезе и смањују проценат информативних, образовних и културних садржаја.

Супротно ТВ Б92 која је скоро преполовила свој информативни програм, ТВ Пинк из године у годину јача овај сегмент, тако да он сада чини четвртину од укупног програма ове телевизије.

Јованка Матић: “Осим на ТВ Пинку имамо малу понуду тих информативних програма. Рецимо на Б92 видите да се тај удео информативних програма смањује, све више се смањује.”

Изостанак жанровске разноврсности констатује се и у случају ТВ Прве, која, као и све друге комерцијалне станице уопште нема културно–уметничке садржаје. Ипак, сигурно најдрастичније одступање од прихваћених програмских обавеза учинила је телевизија Хепи која више од 58 одсто времена приказује ријалити програме.

Лила Радоњић, гл. и одг. уредник, ПГ Мрежа: “Очекивало се а и наивно веровало да би приватизацијом у медије ушли експерти,

стручњаци, новинари од кредибилитета, да би власништво држали они који имају везе са овом тематиком и овом облашћу. А десило се сасвим обрнуто. У сваком случају, њихов циљ није био развој медијске структуре или платформе за емитовање неких садржајних програма, већ је њихов разлог био или добит или служење одређеној политичкој групацији, у сваком случају оној која је  на власти.

Политичка пропаганда и притисци уместо медијског плурализма

И поред великог броја медија, у Србији је последњих година све мање разноврсних информација и програма – све је мање медијског плурализма, без кога нема слободе изражавања и демократије. У којој мери домаћи приватни медији поштују стандарде интерног и екстерног медијског плурализма који се односе на разноврсност садржаја и на разноврсност власништва?

Мноштво приватних медија није аутоматски обезбедило и мноштво квалитетног садржаја и различитих информација. Последњих година укинуте су и бројне телевизијске емисије у којима се неговала дебата и размена мишљења, док на страницима таблодине штампе доминирају естрадни садржаји и полуистине. Постала је пракса да се исти текстови и програми копирају и умножавају без ограничења. Посебно је то видљиво на интернет порталима, али и у емисијама вести.

Дејан Радосављевић, директор медијских истраживања, ИПСОС: “Буквално можете исту штампарску грешку да видите у неколико медија, или исту вест можете да чујете ако само претрчите од седам до осам сати све вести, буквално је иста интонација, све је исто. Дакле, нема те диференције специфике. Неко нешто мора и да објасни. Неко мора и да да неко образложење, мора нешто иза тога да се нађе осим пуке агенцијске вести.”

Униформност медијских садржаја посебно је видљива у време предизборних кампања. И последњу 2016, обележила је пракса приказивања истих предизборних материјала на свим телевизијама, коришћење истих кадрова, истих изјава – без новинарског печата и сведочења о атмосфери са места догађаја.

Комерцијализација на једној страни и политички притисци на другој, обесмислили су улогу медија. Уместо разноврсних информација гледаоци и читаоци су често засути пропагандом.

Грађанска трибина о људским правима, која је у јануару 2017. одржана у Панчеву, искоришћена је за медијски обрачун са тадашњим Заштитником грађана, Сашом Јанковићем, само зато што је најавио да ће се кандидовати за председника Србије..Уместо информација о ставовима изнетим на скупу, у извештају РТВ Панчево главна тема био је транспарент, окачен на оближњу зграду, на коме је писало „Јанковићу када ћеш да одговараш за убиство?“.

Прилог панчевачке телевизије убрзо је обишао Србију, преузеле су га и остале локалне телевизије, а идентична информација осванула је на насловним странама штампе и на онлајн порталима.

Јованка  Матић, научни сарадник, Институт друштвених наука: “Закон треба да гарантује да ми као грађани имамо приступ мноштву извора информација и мноштву мишљења и итумачења одређених догађаја. Проблем је што тог плурализма све мање има, што се тај јавни простор у коме се сучељавају различита мишљења смањује. Ево пример са Политиком. Једног карикатуристу су избацили, а управо је он доприносио плурализму мишљења у Политици.”

Душан Петричић, карикатуриста: “Ни са једним уредником, чак ни у оним временима, нисам дискутовао шта ћу цртати. Седео сам и као карикатурста професионалац посматрао свет око себе, ситуацију око себе и реаговао на начин који сам ја сматрао примереним.”

Поред суморног стања у медијима који информишу на националном нивоу, након процеса приватизације страдао је и медијски плурализам у локалним медијима. Нови власници су постали људи блиски актуелним властима који су допринели гашењу медија и гушењу медијских слобода.

Један од драстичних случајева је пример Радио-телевизије Крагујевац, коју је, заједно са још седам других медија, 2015, купио Радоица Милосављевић. Осим што је успео да ове медије доведе на руб пропасти, а неке и да угаси, овај власник фабрике пластичне амбалаже из Крушевца, касније је, из локалних буџета, надокнадио сав новац који је уложио у куповину медија. И док је неколико станица угашено, другима је рачун блокиран, док је у случају РТВ Крагујевац раскинута приватизација.

Југослав Барјактаревић, уредник градског и регионалног програма Радио Крагујевца: “Ја све ово доживљавам као политички циркус. Ово је све у ствари циркусијада на рачун медија и на рачун запослених у медијима.”

Сличну судбину доживео је и РТВ Студио Б. Некада угледна градска станица са квалитетним садржајима и сервисним информацијама важним за становнике Београда, претворена је у пуког промотера градских челника и платформу за телешоп трговину.

Лила Радоњић, гл. и одг. уредник, ПГ Мрежа: “Мислим пре свега да Студио Б и Б92 не треба више да носе то име. То је лажно представљање тих станица, да наслеђују било шта из оног доба кад су те две куће биле носиоци независног новинарства и озбиљне политичке и информативне приче. Друга ствар је да су  садржајно обе куће постале испражњене од онога што је некад била новинарска школа. Данас Студио Б продаје минђуше уместо да отвара дебате или бар нуди сервисне информације о граду што је некада радио. Б 92 је просто нестао, само што има ту љуштуру од имена која и данас живи.”

Један власник много медија

За све мању разноврсност медијских садржаја заслужне су и одредбе новог закона који је омогућио да исти власник има већи број медија, на којима се, скоро по правилу, објављују идентичне информације.

Добар пример овакве праксе је ланац радија компаније АС медија, у чијем власништву се налазе и некада познате станице као што су Радио Индеџ, Пингвин, МФМ.

Такође у складу са новим законом, Антена груп тј. породица Кирјаку је постала власник две телевизије са националном фреквенцијом, ТВ Б92 и ТВ Прве, уз обавезу да сачува одвојену програмску производњу на ове две станице.

Веран Матић, гл. и одг. уредник Информативног програма ТВ Б92: “Ми нисмо у потпуном власништву Антена групе, већ постоји део власништва шведског инвестиционог фонда Ист капитал који је још увек остао, који се није повлачио из групе и петнаест одсто власништва запослених и оснивача Б92. Дакле, информативни програм ТВ Прве и Б92 се веома разликује, тако да се на том нивоу задовољава различитост, односно елиминише концентрација у самом уређивачком концепту информативног програма.”

Закон дозвољава и да иста компанија буде и произвођач и дистрибутер медијских садржаја, што је супоротно европској медијској регулативи. Тако је Телеком који је дистрибутер програма, уједно и власник четири канала Арене спорт, док се у саставу Јунајтед групе, која је власник кабловског дистрибутера СББ, налази и телевизија Н1, која се једина може похвалити поштовањем стандарда интерног медијског плурализма.

Јованка  Матић, научни сарадник, Институт друштвених наука: “Законски то није спорно, иако у суштини то јесте спорно да ли то доприноси плурализму, да ли ће то смањити или повећати плурализам. Код нас, у тим наопаким односима које имамо, Н1 као такав доприноси плурализму мишљења зато што је то један изразито критички усмерен канал који емитује разне информације које не можете сазнати из других медија.”

Сиромашно и нетранспарентно медијско тржиште

Медијско тржиште у Србији је сиромашно, нетранспарентно и у великој мери зависно од политике и државе. Подаци говоре да се у медије више новца слије из државне касе него од комерцијалног оглашавања. Како приватни медији опстају у таквим околностима, и како се то одражава на квалитет њихових садржаја?

Српско медијско тржиште једва да постоји. Процењује се на око 160 милиона евра укупног новца намењеног рекламама у око 1500 гласила. Иако се могло очекивати да ће економска криза угасити многе медије, у Србији се десио парадокс – њихов број је повећан. Да би опстали, власници приватних новина и електронских медија су смањивали трошкове отпуштањем новинара и одустајањем од производње квалитетног програма.

Веран Матић, гл. и одг. уредник Информативног програма ТВ Б92: “У протеклих неколико година следила је само рационализација, нисте могли ништа да радите на развоју медија. Ви сте само рационалисали трошкове како бисте дошли у ситуацију да послујете позитивно. Ми ћемо тек вероватно ове године први пут пословати позитивно. Сада смо на неком оптималном нивоу када је реч о броју људи, то је неупоредиво у односу на ситуацију коју смо имали пре седам, осам година када смо заиста мислили да се може створити комерцијални јавни сервис.”

Чак и највећа приватна медијска кућа, ТВ Пинк која на рекламама зарађује око 40 милиона евра, не успева да позитивно послује.

И поред тога што је програм у највећој мери прилагођен објављивању реклама, овај емитер је запао у огроман дуг од 7 милиона евра, па му је држава притекла у помоћ.

Јованка  Матић, научни сарадник, Институт друштвених наука: “То је једна тајна која је дошла на видело истраживањем Савета за борбу против корупције. Пре две године су они објавили једно истраживање у коме се видело да Пинк има повлашћени третман у односу на друге медије. Наши медији, а поготово комерцијални, јако много зависе од истих извора финансирања, а то су извори финансирања које контролише држава. И зато нема те економске самосталности медија.”

У недостатку јаког тржишта, многи су опстанак видели у реду за новац из државне касе. Према подацима Савета за борбу против корупције, у периоду од 2011. до 2014. држава је у пословима са медијима у просеку трошила око 210 милиона евра годишње. Иако је Савет открио бројне злоупотребе државног новца намењеног информативним гласилима, Влада никада није разматрала извештаје свог саветодавног тела.

Мирослав Милићевић, потпредседник Савета за борбу против корупције: “Ту нису јасни критеријуми. Не видимо разлога зашто би се рекламирало предузеће које је монополиста као што је ЕПС. Шта се тиме може постићи? С друге стране јесте на који начин се уговарају ти послови. Ако погледамо једну варијанту, то је пример да ангажујете фирме које немају никакве додирне тачке с тиме зашта што их ангажујете. Пример тога је да је железница ангажовала за прављење неке видео продукције фирму која производи накит.”

Због неконтролисаних финансија, јавна предузећа и државне институције су за многе медије постали најпожељнији пословни партнер. Кроз оглашавање, спонзорства, донације и разне  кампање, посебно изборне, троше огроман новац. Званично није познато колики је прави износ тих буџета пошто Закон о оглашавању није регулисао правила расподеле.

Јованка  Матић: “Требало би да постоје некаква правила по којима државни органи који располажу јавним новцем одлучују коме ће расподелити новац за оглашавање. А таквих правила нема, значи то је арбитрарно и то се користи као један од механизама за условљавање медија.”

Прави господари медијског тржишта годинама су заправо маркетиншке агенције, блиске свакој власти. Од Дајрект медија коју је својевремено водио Драган Ђилас, до Медија пула Срђана Шапера и агенције Рајт Горана Веселиновића, члана Српске напредне странке.

Веран Матић, гл. и одг. уредник Информативног програма ТВ Б92: “Све се своди на тај бизнис модел по којем продајете једног гледаоца, односно једног слушаоца. Они који их имају више, без обзира какви су, они ће носити највише прихода од реклама. То је значило да је у том културном моделу, који је настао на турбо фолку и на веома лошим програмима, било потребно да програмски будете што гори да бисте у бизнису били што бољи.”

У таквом медијском амбијенту, првобитни уређивачки концепт комерцијалног јавног сервиса ТВ Б92, није успео да преживи. Иако је Деведесетдвојка са Великим братом била предводница ријалитија који су имали високу гледаност, лака забава није могла да заради потребан новац за прављење информативног програма.

Веран Матић: “Ми смо то радили због информативног програма. Управо смо радили да бисмо могли да производимо информативни програм и документарно-истраживачки програм на начин на који смо их производили. Сећам се Великог брата, избацивање понедељком, ми смо направили документарни филм о Вуковару који је рађен тринаест месеци, радило је десет новинара, и ми смо га намерно позиционирали после тог најгледанијег дана када је избацивање из Великог брата. Само захваљујући томе добили смо миллион и две стотине хиљаде гледалаца за филм Вуковар којег не би гледала ни трећина.”

Отказ Ољи Бећковић, ауторки најгледаније дебатне емисије “Утисак недеље” ставио је тачку на критичку оштрицу Деведесетдвојке, али и на озбиљне расправе и сучељавања у другим приватним телевизијама са националном фреквенцијом.

Упркос закону који од емитера тражи разноврсност програма, у пракси се показало  да јача правила игре диктирају медијско тржиште и његови господари.

Хепи телевизија је постала пример тоталне комерцијализације медија. Ријалити Парови не силази са екрана и поред упозорења регулаторног тела, па и забране емитовања.

Миломир Марић, главни уредник ТВ Хепи: “То је најбољи доказ да забавна телевизија која разуме потребе публике има шансу на нашем тржишту. На жалост, све оно што је по мом укусу одавно је пропало на нашем тржиту. Једино правило кога се држим да само треба форсирати нешто што је мени приватно одвратно, јер то наилази на опште допадање грађана Србије. И онда сам покушавао на све начине да изгледам као човек кога није апсолутно прегазило време, да могу и ја такав какав сам, који је радио то што је радио, да заиграм у тој новој игри, где играју људи без мозга, без морала, без икаквих скрупула. Да ли ја могу да играм ту њихову игру и да ли ће они мене надиграти у томе? То је мени био изазов.”

Тајни власници

У медијској транзицији, државу су на месту власника заменили политичари или њима блиски пословни партнери.

Према извештајима Савета за борбу против корупције, најутицајнија гласила су у власништву компанија у иностранству, док је за неке чак немогуће сазнати ко су.

Мирослав Милићевић, потпредседник Савета за борбу против корупције: “Када смо дали овај други извештај о власништву над медијима, а он се односи на период од 2011. до 2014. ми смо од педесет кључних медија које смо гледали, а ту спадају и портали и писани медији од националног значаја, ми смо констатовали да у двадесет седам не можемо да утврдимо ко је власник, у двадесет три апсолутно не можемо да утврдимо ко је власник, а у двадесет четири имамо назначеног власника, за којег можемо основано сумњати да није прави власник.”

Власници најчешће имају пресудну улогу у доношењу стратешких уређивачких одлука. Ретки су они  који уредницима остављају одрешене руке у креирању програма.

Веран Матић, гл. и одг. уредник Информативног програма ТВ Б92: “Заиста је велики простор за могућност злоупотребе улоге власника овде. Није се одгајала група власника који би ушли у медије са неким другим приступом, да заиста остваре одређен профит, али да остваре и одређену корист, не само за себе него и за заједницу. Наши први власници су браћа Карићи, други је Жељко Митовић и на тај начин се градио тај пожељни власник. “

Као највећи добитник медијске транзиције показао се Жељко Митровић, власник Пинк корпорације, који је разумео да је важан део успеха блискост са политичким врхом. После телевизије која је била део прогандне машинерије породице Милошевић, отворио је екран за лидере ДОС-а, да би последњих година постао медијски сервис напредњака.

На другој страни, многа гласила послују на ивици опстанка.

Јованка  Матић, научни истраживач, Институт друштвених наука: “Они свој финансијски губитак на медијском тржишту надокнађују неким другим бенефитима. И претпоставка је да су то бенефити које они добијају од неких других послова. Што значи да они добијају те предности негде другде или задовољавају нечије потребе, оних који су заиста прави власници тих медија.”

Ко су прави власници домаћих медија остаје у магли, пошто и у званичном регистру АПР-а део података није јавно доступан Као јединствен светао пример транспарентног власништва, Савет за борбу против корупције наводи лист “Данас”.

Јованка  Матић: “До сада се ниједна власт, ниједна демократски изабрана Влада после петооктобарског преокрета није била заинтересована да има самосталне медије, да има независне медије. Они сви отежавају начин трансформације медија који би се претворили у један независан ентитет који ради у корист грађана. Свима њима је неопходна контрола над медијима да би могли да остану на власти и да би могли да остварују своје програме.”

Супротно очекивањима, комерцијализација и приватизација медија није допринела унапређењу квалитета медијских садржаја и смањењу политичких утицаја. Осим малобројних изузетака, приватни медији у Србији су се окренули таблоидном новинарству, ријалити програмима и политичкој пропаганди. Последице таквог рада медија су урушене друштвене и демократске вредности, а највећи губитници због оваквог стања су без сумње сами грађани.