Вести

26. 04. 2017.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: Цензоловка

Ужас је моја фурка: Крволочно извештавање медија уништава животе људи

Да ли је читаоцима заиста неопходно да прочитају имена људи која ће за два минута заборавити, а која ће те људе уништити? Да ли би прича о силованом детету била сиромашнија ако не бисмо објавили исповест и фотографију њене мајке? Оваква питања не би се ни постављала у обзирним и пристојним медијима. Таблоиди су се моралности одрекли правдајући то наводним жељама читалаца, али нимало не размишљајући о људима, њиховом болу и њиховој судбини.

Замислимо ситуацију из 2030. године, у којој једна радознала тинејџерка на тада популарни интернет претраживач укуцава имена разноразне родбине и тако сазнаје да је њен ујак силовао њену мајку, која је потом родила – њу.

Или ситуацију из нешто каснијег периода, у којој двадесетогодишњак истражује проблем породичног насиља и наилази на причу која је давне 2016. привукла велику пажњу – а у којој је његову мајку њен први муж пребио, жигосао и терао је да једе измет. Чак и да не верује, ту су слике на којима препознаје своју маму, само премлаћену, отечену, у модрицама.

Не морамо чак ићи ни толико далеко: већ за десетак година, једној младој Врањанки могло би се десити да је пријатељи, послодавци или потенцијални партнери у најмању руку „чудно гледају“ јер је као девојчица била у вези с мушкарцем који је по годинама могао да јој буде скоро деда.

Све ове и многе друге сличне ситуације сасвим су могуће и реалне из једноставног разлога: зато што новинари који су се бавили породичним насиљем, сексуалним злостављањем и осталим темама из сектора „црне хронике“ нису ставили прст на чело и запитали се какве су заправо последице онога што раде и да ли њихово извештавање може уништити живот људи о којима пишу. Или због тога што су – а то је много гора опција – врло добро знали шта раде, али их није било брига.

Дугорочно ефикасан ужас

Пре неколико дана, дневни лист Блиц објавио је језиву причу о 14-годишњој девојчици која је наводно затруднела након што ју је сексуално злостављао рођени ујак.

Иако је прича сама по себи довољно илустративна и сигурно привлачи пажњу, она је била богато гарнирана: осим пуног имена и презимена ујака (што је кршење његовог права на претпоставку невиности), били су ту и фотографија његове супруге, фотографија девојчицине мајке и низ информација које упућују на идентитет жртве.

У непосредном, па и нешто ширем окружењу ове породице, сви ће непогрешиво препознати о коме је реч. С друге стране, захваљујући интернету, за сва ће времена остати забележено много тога што би несрећном детету могло да уруши пријатељске, љубавне и све друге везе.

Захваљујући свему томе, евентуални јавни интерес у вези с овим прилогом пада у други план, а читава ствар губи и оно мало информативне функције коју је имала и постаје средство за прикупљање читалаца, кликова или „ексклузиве“.

Људски живот и људска судбина ту, како се показује, уопште и нису били важни.

И није то, наравно, први пут. Ни Блицу, ни осталим таблоидним и мање таблоидним медијима. Право на достојанство жртве, право на приватност, обавеза прикривања идентитета малолетне особе – ставке су Кодекса новинара Србије које се редовно крше – углавном без икаквог обзира.

Најгоре у том смислу пролазе жене жртве насиља које се немилице испитују, чије се исповести детаљно преносе и чије су модрице и ране обично приказане на фотографијама на три ступца. Само дан пре текста о злостављаном детету и њеном ујаку, Блиц је објавио више него узнемирујућу фотографију тела премлаћене жене, али и њену замућену фотографију и низ детаља који заправо откривају њен идентитет.

Несвесна да је у питању груб атак на њену приватност и достојанство, жена је чак и разговарала с новинарима (и то изгледа не само с новинарима Блица, пошто су тог дана сличну причу пренели и други таблоиди), детаљно описујући своје муке и зебње.

Надасве хумани и емпатични

Ту долазимо и до још једне етичке зачкољице: чак и ако саговорник/ца пристане на разговор с новинарима, они су ти који морају да имају у виду интерес особе с којом разговарају. Кодекс, али и здрав разум и основно кућно васпитање (ако се о томе само мало размисли) налажу новинару да не злоупотреби незнање или емотивни статус својих извора. Јер, ти извори у највећем броју случајева не могу ни да наслуте колики је домет медија, ко ће све прочитати то што они изговоре и видети оно што они дозволе да се види.

Када је у питању породично насиље, новинари би пре свега требало да воде рачуна о безбедности жртава: јер, једног дана, када насилник одслужи најчешће симболичну затворску казну, ко ће заштитити премлаћену, осакаћену и понижену жену? Ко ће њему објаснити да она „није мислила ништа лоше“ када је детаљно описивала чему ју је све подвргао?

Пример жене коју је партнер жигосао и подвргао до сада незабележеном кућном терору, ту је посебно илустративан. Медијима у том случају није било довољно што су жену фотографисали небројено пута и у свим могућим позама, што су приказали сваки минут њених дводневних патњи. Не. Под маском наводне хуманости, помогли су јој да организује дечји рођендан, па и ту прилику искористили да мало обогате причу. Вечно на бранику професионалних стандарда, Курир се ни ту није зауставио. Пратили су је у болницу где је оперисана, а одатле ју је извео главни и одговорни уредник лично. После изласка, снимали су је с децом у наручју и са завојима преко лица, уз још једну препричану епизоду ужаса. И да се разумемо, свака част Куриру што је сиротој жени помогао, али ту своју хуманост није морао да оглашава на сва звона, а још мање да је злоупотреби како би дошао до додатне „ексклузиве“.

Коначно, када је 22. марта насилник осуђен на три године робије, Курир и сви остали који су жртву развлачили по дуплерицама, силно су се зачудили и још силније уплашили шта ће се догодити када се робија заврши.

Нажалост, врло је вероватно да ће овај случај тада бити јако бајат, да главном уреднику неће пасти на памет да оде и слика се са саговорницом својих новина, а да је њен живот напросто завршен: колико год живела и каква год јој буде судбина, биће запамћена као жигосана и изметом „храњена“ жена.

Управо због тога, још на самом почетку, она није смела да буде фотографисана и њен иденититет није смео да буде откривен. Ту нема речи о етичком зановетању или професионалном перфекционизму, ту нису у питању фамозни професионални стандарди: ту је реч о животу или смрти једне особе, односно о нечему што би требало да буде кредо сваког пристојног новинара.

У свему томе, један од најгорих аспеката јесте нека врста надметања међу медијима: ако један објави назнаку идентитета жртве, сасвим је сигурно да ће неки други, већ сутрадан, објавити породичну фотографију и ексклузивну исповест, и то без „замућивања“ лика. Управо се то догодило у октобру прошле године, у случају педофилије у Врању, када је 13-годишња девојчица снимљена у љубавничком загрљају са 37-годишњим мушкарцем.

Иако је и из колико-толико дискретних новинских написа непосредно окружење могло да закључи о коме је реч, случај је у професионалном смислу запечатио ТВ Пинк објављујући интервју с мајком девојчице, али и разговор са тим дететом. Њен идентитет је тако комплетно разоткривен, и то на најгледанијој телевизији, у ударном термину. Да ли је ико помислио како ће то утицати на даљи живот тог детета? Како ће на тај догађај за десет-двадесет година гледати она, а како њен супруг/деца/пријатељи?

Људска права, заслужено или не

У свим овим случајевима, осим идентитета жртве, откриван је и идентитет осумњиченог лица. Колико год били кивни на педофиле, насилнике и манијаке – и они, такви какви су, имају своја људска права, па и право на претпоставку невиности. Све док не буду правоснажно осуђени, њихово име и презиме, адреса или фотографије не би требало да се објављују, баш као ни било шта друго чиме би се открило ко су.

Чињеница је да многи на овакве аргументе кажу: „Па шта, заслужили су!“ Но, исто је тако чињеница да у животу има много ситуација које изгледају јасно и једноставно, да би се касније показало како то уопште није случај.Једна од таквих прича догодила се у августу 2016, када је жена оптужила свог оца да је њену децу приморао на орални секс. Име осумњиченог одмах је откривено, објављена је фотографија његове куће, да би убрзо било откривено како постоји могућност да је ћерка заправо лагала, а све да би остварила неки свој циљ.

Ту тезу поткрепио је чак и њен брат који је стао у одбрану оца и чија деца без икаквих проблема живе у истој кући у којој и деда – наводни силеџија.

Ова конкретна породична драма занимљива је не само због откривања идентитета људи чији идентитет није смео да буде откривен већ и због тога што је врло вероватно креирана на основу једне друге сличне приче. Наиме, непун месец пре тог случаја, медији су се бавили наводним сексуалним злостављањем осмогодишње девојчице која је такође била жртва свог деде!

Уз обиље информација које би се у нормалним медијима сматрале делом приватности, овде су објављени графички детаљи самог насиља, што нас опет враћа на почетак.

Пошто је објављено име и презиме осумњиченог, а фотографисана је и његова кућа – јасно је да је самим тим откривен и идентитет наводно злостављане девојчице. Било да је заиста злостављана или не, њена будућност у приличној је мери запечаћена – и овај пут, не само пуким откривањем идентитета већ и детаљним приказом насиља.

Да ли је све ово неопходно новинарима и уредницима рубрика у којима се извештава о криминалу и насиљу? Да ли је читаоцима заиста неопходно да прочитају имена и презимена људи која ће за два минута заборавити, а која – с друге стране – уништавају даљи живот тих људи? Да ли би прича о детету које је силовано била сиромашнија уколико не бисмо објавили исповест и фотографију њене мајке?У регуларним медијским околностима, оваква питања не би се ни постављала, јер такве околности подразумевају меру, границу, обзир и пристојност – квалитете којих се домаћа медијска сцена врло лако и поодавно одрекла, правдајући се наводним жељама читалаца и нимало не размишљајући о људима, њиховом болу и њиховој судбини.

*****

*Линкови који воде до етички непримерених медијских садржаја понуђени су искључиво ради информисања стручне јавности, са жељом да оно допринесе подизању професионалних стандарда