Вести

04. 05. 2017.

Аутор: Весна Вујић Извор: Цензоловка

Медијски систем треба из темеља променити (II)

У наставку разговора за Цензоловку, др Јованка Матић говори о драстичној неуређености нашег медијског система и како су томе допринеле све демократске владе које нису желеле да се ослободе утицаја на медије. Кашњење у изради нове медијске стратегије и неактивност Министарства културе и информисања показују да нема оријентације ка суштинској измени функционисања медија. Нада за развој демократског друштва постоји у онлајн сфери.

Цензоловка: До данас није познато ко су прави власници многих медија, поготово електронских. Који је интерес бизнисмена да поседују телевизију? Да ли је подељено превише фреквенција?

Матић: Све су то наслеђене ствари из претходног режима. То је нешто где смо ми омашили. Прва приватизација била је јако лоша, као и услови под којима су медији легализовани када су дељене фреквенције. РРА је у оно време направио низ погрешних одлука, зато што је дозволио превелики број медија јер су техничке могућности то дозвољавале.

То је био критеријум, а не економски критеријум – да ли ће они моћи да опстану! РРА је свесно поделило превелики број фреквенција, рачунајући да ће тржиште да делује па ће они сами почети да се гасе.

А онда је уплив тајкуна и политике био толики да тржиште није деловало, па су политички интереси одлучивали ко ће бити угашен, а ко не.

Цензоловка: Иако је отворен регистар медија у АПР-у, он је потпуно нетранспарентан.

Матић: Није направљен никакав помак у транспарентности медијског власништва, иако су медијски закони то омогућили. Концепт Регистра медија је обесмишљен. Транспарентност власништва је неопходна ради спречавања медијске концентрације, која гуши плурализам медија.

У медијској заједници, међутим, не постоји јасна свест о опасностима концентрације. Уместо ње, постоји прижељкивање смањења броја медија, који превазилази могућности тржишта. Нема јасне медијске политике како број медија прилагодити потребама, а да се не оствари штетна концентрација.

Ово је још један доказ неефикасности медијске политике која хронично кризно стање медија продужава унедоглед, без икакве јасне стратегије за успостављање функционалног медијског система.

Цензоловка: Упркос забрани медијске концентрације, грчки медијски бизнисмен Кирјаку несметано поседује две фреквенције на којима се емитују Б92 и Прва.

Матић: По новом закону, ограничење је на проценту гледаности. Концентрација је могућа ако два медија не прелазе 35 одсто укупног гледалишта. Они су у нивоу законског лимита. А раније је било да један медиј са националном фреквенцијом не може да поседује још један такав. По старом закону је то било нелегално, али прећутно се на то пристало. О томе треба да води рачуна Комисија за заштиту конкуренције, али она то ради само по захтеву, а не по службеној дужности.

Цензоловка: О каквој слободи медија уопште може да се говори када су локалне телевизије углавном покуповали чланови породица, рођаци и пријатељи актуелних политичара? На пример, родитељи Душана Бајатовића поседују ТВ Мост, син Драгана Марковића Палме ТВ Палму плус. Има још доста примера.

Матић: Сви знају и сви прихватају. Власт треба да се огради и да каже да политичари не смеју да буду власници медија. Ко има начина да то реши и да каже „ово не може“? Из власти мора да се покрене принцип – неће политичари бити власници медија, нити њихови најближи сродници. Када из власти, која је најмоћнији актер медијске сцене, нема тог импулса, онда то нико неће урадити.

Цензоловка: Информативни програм Н1 је најобјективнији међу телевизијским каналима. Парадоксално, та телевизија је на каблу супротно европским медијским правилима да дистрибутер не може бити произвођач медијског садржаја.

Матић: То само показује да су главни добитници технолошке револуције у којој живимо кабловски и интернет провајдери. Уместо да се у тој области траже извори средстава за финансирање свих медија, провајдери су искористили свој повољан положај да зарађују још више упуштајући се и у посао производње садржаја. Ти садржаји, ма како пожељни, када је, на пример, у питању Н1, само су колатерална добит за грађане од иначе једног наопаког решења.

Цензоловка: Како објашњавате парадокс да је после економске кризе 2008. број медија у свету смањен, а у Србији у сталном порасту? Бележи се већ око 1.600 гласила која послују на сиромашном тржишту са 170 милиона евра за оглашавање.

Матић: Парадокс је да број медија расте када треба да опада, што такође говори да постоје некакви тајни канали финансирања медија и некакви интереси иза тога. Како се, на пример, финансира Информер који кошта 20 динара? Како опстаје, то је економски необјашњиво!? Док се то не реши тако да то буде једна транспарентна област, према општим правилима економије, то се неће средити.

У Албанији је потпуно исти случај. На два милиона становника постоји 19 дневних новина и нико не може да објасни како опстају. Тиражи се не знају. Ту нема никакве економске логике, али то постоји зато што је систем нерегулисан и нико вас не затвара, нема контроле.

Цензоловка: У медијском систему, држава је моћнија од тржишта. Процењује се да она медијима расподељује око 220 милиона евра јавног новца преко разних институција, агенција и предузећа. Па онда не треба да чуди ни њен толики утицај.

Матић: Донет је нови закон о оглашавању, јануара 2016. године, и он не регулише оно што је најзначајнији део оглашавања са становишта медијског функционисања. Требало би да постоје некаква правила по којима државни органи који располажу јавним новцем одлучују коме ће расподелити новац за оглашавање.

Таквих правила нема, то значи да је то арбитрарно и то се користи као један од механизама за условљавање медија.

Говоримо о једном неуређеном систему. Сњежана Миливојевић (професорка ФПН-а), говорећи после 2000. године о резултатима великог медијског истраживања, тада је констатовала да је Србија најнеуређенији медијски систем у Европи.

То је у то време деловало шокантно, када смо већ имали неке законе, успостављен је РРА као регулатор… А ми смо само назадовали, ми смо сада драстично најнеуређенији систем у Европи. Македонија је слична, код њих је ситуација чак мало гора. Тамо је систем рекламирања кроз државне фондове озваничен и само финансира одговарајуће медије, и много је већи притисак на новинаре и на њихову безбедност.

Цензоловка: И новац од пројектног финансирања често добијају медији блиски власти, а поједини градови уопште не расписују конкурсе за медијске пројекте. Чини се да је и пројектно финансирање потпуно обесмишљено.

Матић: То је лоше законско решење. Било је инсистирања да се то уведе као обавеза, али се рачунало да локалне самоуправе имају интерес да улажу у локално информисање. Значи, то би требало да се регулише и законски као обавеза, и то се сада предлаже. Они су просто злоупотребили тај један добар механизам.

У Словенији постоје критике, показало се да такво финансирање није довело до очекиваних резултата. Чак ни тамо пројектно финансирање, као механизам подстицања плурализма садржаја, није довело до онога што су сви очекивали. То је и даље на прихватљивом нивоу, али далеко до онога што се очекивало када је закон донет.

А ми нисмо одмакли ни почетни корак. То је зато што су наши медији још јако слаби, што их је превише и што та количина новца није довољна да задовољи потребе.

Цензоловка: После приватизације, уместо слободних, добили смо изразито политички обојене и контролисане медије. Може ли се то уопште поправљати?

Матић: Приватизација је имала смисла пре 25 година када је требало унети свежи капитал да се покрене нека медијска индустрија, као бизнис који омогућава економско функционисање медија и у јавном интересу, поред комерцијалних.

Приватизација је имала смисла као почетни корак у транзицији из државног у недржавни систем информисања. Требало је да донесе недостајући капитал медијима и помогне у успостављању тржишта на ком ће медији зарађивати, ослобађајући се државног утицаја.

Свака демократски изабрана влада овде је опструирала приватизацију јер није хтела да се одрекне утицаја на медије кроз канале власништва и кадровске политике. Актуелна власт је пристала на приватизацију кад је државно власништво постало анахроно, али тек када је обезбедила услове за настављање свог утицаја другим средствима.

Једини излаз из ове ситуације јесте радикална промена начина финансирања медија, која би медијима морала да обезбеди финансијску самоодрживост и самосталност. Она, нажалост, није на видику.

Цензоловка: Радикална промена финансирања, на који начин?

Матић: Да се успостави тржиште, да тржиште буде тај механизам, а да пројектно финансирање буде додатни механизам који ће допринети разноврсности садржаја и производњи садржаја у јавном интересу. Овде пројектно финансирање служи само за преживљавање, а пошто си зависан, онда пристајеш да радиш све што даваоцу новца треба.

Цензоловка: Колико је њихов начин финансирања одговоран за то што РТС И РТВ не успевају да функционишу као јавни медијски сервис?

Матић: Лош рад јавних сервиса други је кључни индикатор неуспеле транзиције медијског система. Програми јавних сервиса још увек су разноврснији, професионалније рађени и углавном квалитетнији од програма комерцијалних медија, али се у кризним политичким ситуацијама показује да ни РТС ни РТВ нису достигли стандарде медија у служби јавности и јавног интереса.

Било би боље да се јавни сервис издржава од претплате, јер би му то омогућило финансијску независност. Али, финансијска независност је само неопходан, не и довољан услов за функционисање јавног сервиса. Нити је политичка култура политичке елите нити грађана одговарајућа за развој јавног сервиса, нити се у руководство јавног сервиса бирају људи посвећени идеји развоја јавног сервиса, који се суштински разликује од државне телевизије.

Цензоловка: Новинари су такође губитници медијске транзиције, нема синдикалног организовања, готово да нема никакве заштите радног статуса. На који начин је могућ излазак из таквог стања?

Матић: Такав статус проистиче из погоршаног економског положаја медија. Са економским погоршањем непрестано долази до погоршања радних права новинара. А приватизација је то додатно погоршала. Тако је изведена да је потпуно бесмислена јер главни циљеви уопште нису остварени. Главни циљ је да Србија нема државне медије – онда ћемо их приватизовати, али тако да задржимо утицај. А новинари су из ситуације у којој су били колико-толико заштићени, прешли у потпуно безвлашће и потпуни хаос њихових права. И док се економски положај медија мало не поправи, не може се очекивати организовање новинара у синдикалној заштити права.

Крагујевчани остају без слободног информисања?

Цензоловка: Приватизација ТВ Крагујевац је поништена пошто је бизнисмен из Крушевца Радоица Милосављевић успео да је уништи након две деценије рада. Може ли Шумадија избећи медијски мрак?

Матић: Тихо гашење медија у Крагујевцу катастрофална је последица нашег неодрживог медијског система и недостатка медијске политике – како на републичком нивоу, тако и на регионалном нивоу. Готово је невероватно да се допустило да један од већих урбаних центара у земљи остане без медија.

Оправдане су бојазни да иза ове ситуације у Крагујевцу стоје политички интереси, науштрб интереса грађана. Услови за медијско функционисање су толико неповољни да нема могућности формирања медија који може економски самостално да функционише.

Медији опстају углавном на клијентелистичким односима са онима који управљају полугама финансирања. Верујем да ће се наћи неко политичко решење за информисање грађана Крагујевца, али се може очекивати да ће оно бити на штету слободног и кредибилног информисања јавности.

Цензоловка: Нова медијска стратегија увелико касни. Шта није испуњено у претходној и колика је за то одговорност Министарства културе и информисања?

Матић: Врло је мало испуњено од претходне медијске стратегије. Медијски систем је остао гломазан, нерегулисан и неаутономан. Као такав, он задовољава потребе власти, која је главна препрека трансформацији. Медијска стратегија из 2011. године понудила је могућности за мењање медијског система у бољем правцу, али је ситуација гора него што је била, јер медији још увек представљају један од главних механизама актуелне технологије владања.

Кашњење у изради нове стратегије, неактивност Министарства културе и информисања у решавању кључних проблема, показују да нема оријентације ка суштинској измени функционисања медија. Владајући режим јасно исказује своју аутократску природу одсуством напора да обезбеди слободу медија и непрестаним нападима на оно мало преосталих критичких медија. Од овог режима не треба очекивати позитивне промене у том погледу.

Нада за развој демократског друштва постоји пре свега у онлајн сфери. Организовање протеста преко друштвених мрежа доказ је да је могуће релевантно информисање мимо простора који власт контролише.

Цензоловка: Да ли је уопште могућа поправка медијског система у Србији или би он морао да се промени из основа?

Матић: Медијски систем захтева темељну реконструкцију. Да би се нешто поправило, треба из темеља ствари променити, пре свега у медијској економији, која је најслабија тачка медијског система у овом тренутку, јер медији нису самоодрживи и немају професионалну самосталност.

Власт није заинтересована да уреди тај финансијски део, није заинтересована да има самоодрживе и финансијски независне медије, јер онда неће моћи да на њих врши утицај.

Наше друштво је на том степену развоја да власт не може да се одрекне утицаја на медија. То је кључни принцип који треба разумети. Друштво је подељено, ми још увек немамо јасну сагласност у ком правцу ово друштво треба да иде.

У Словенији је деведесетих постојао друштвени консензус, када је 80 одсто људи рекло „ми хоћемо да будемо чланица ЕУ, идемо у том правцу и урадићемо све што треба“. Овде код нас тога још увек нема и свака власт мора страховито да се бори да направи некакво већинско опредељење друштва шта да ради. То још увек није допрло до људи, да већина хоће то и хоће то на тај начин.

Свакој власти требају медији да ту своју идеју која је победила на изборима усади у грађане. Не постоји интересна укорењеност неке важеће друштвене оријентације. Ниједна демократска влада није била спремна да се ослободи утицаја на медије. То је наш проблем. Ми немамо ни традицију, ни пример, зато свака власт врло силовито напада медије.

Зашто Н1 није почео да емитује „Утисак недеље“?

Цензоловка: Уклањање „Утиска недеље“ и Оље Бећковић требало је да буде црвена лампица, кључни наговештај каква ће бити будућност медијских слобода.

Матић: Било је црвених лампица које су указивале на то да је то драстичан потез који ће имати велике последице. Било је великих отпора том чину. Али то заиста јесте симболични почетак насртаја режима на медије. Емисија која је симбол једне слободне дебате, када новинар пита зашто, како, где се супротстављају мишљења на један фини, аргументован начин. У том смислу је та емисија била изузетна.

Мени је велико изненађење то што та слободна медијска острвца нису показала занимање за ту емисију. Зашто Н1 није преузео „Утисак недеље“, то је за мене велика енигма.

Цензоловка: Али власт ту телевизију и без „Утиска“ доживљава као трн у оку.