Вести
08. 05. 2017.
Пут до европског Пулицера
European press prize у категорији истраживачког новинарства припала је ове године Центру за истраживачко новинарство Србије. Новинари ЦИНС-а награду су добили за серију текстова о третману корупције у Србији и везама фудбала, политике и криминала, су подржали Делегација ЕУ у Београду и Амбасада Холандије. У личном осврту директор ЦИНС-а Бранко Чечен пише о почецима истраживачког новинарства у Србији и региону и искуству редакције која је уз мноштво препрека, у конкуренцији светских медија добила ово престижно признање.
Фебруар 2004. – Таман кад сам одлучио да после 13 година рада напустим новинарство, схватајући да смо оборили некако Милошевића, али да се ништа није битно променило, понуде ми да одем у Америку на неки програм професионалног усавршавања. Завршим као интерниста у Бостон глоубу. Ту налетим на истраживачко новинарство. Два стола од мене, лепо седи и ради комплетан Спотлајт тим, мој домаћин исто истраживач, људи управо добили Пулицера и зову ме да радим са њима, да мало пробам како је. Мој живот је био промењен, јасно сам осетио.
Април 2004. – Саша Лековић ме позове да са њим будем водећи тренер на великом програму за истраживачко новинарство. Седам генерација по шест месеци смо изгурали у Медија Центру Сарајево. Био сам уредник на педесет истраживачких прича, учио као луд да будем тренер, пре свега од Саше, написао гомилу едукативних текстова о новинарству. Наши гостујући педавачи били су невероватни експерти, био сам им најбољи полазник. Све у свему, пронашао сам новинарство какво треба да буде.
Јули 2010. – Вукашин Обрадовић, тада нови Председник НУНС-а ме зове да будем директор ЦИНС-а. Прихватим, али сломим ногу два дана пред званично преузимање функције, људи долазе код мене кући на састанке, после шепесам на штакама до редакције. Био сам и директор и главни уредник, ово прво уопште не умем да будем, учим у ходу. Пара трагично мало. Новинари имају по 24-25 година. Менаџмент сам само ја. Радимо у једној соби. Срећом, Џон Холанд, којег је ОЦЦРП послао да помаже, ради као блесав, учимо сви од њега.
Октобар 2010. – Холандска амбасада тражи назад новац за пројекат који је започео и требало да заврши мој претходник. То би, вероватно, угасило НУНС, чија смо секција били. За следеће, најгоре професионалне две недеље у мом животу, завршавамо пројекат и документацију, потпуно по правилима. Килаво, али испуњено. Од срамоте, више нисмо конкурисали код Холанђана. После свега, спавао сам два дана без прекида.
2011. – 2014. Једну за другом, добијамо четири домаће награде за истраживачко новинарство. Уопште не могу да поверујем какве одличне младе људе сам ту затекао, долазе долазе и нови, исти такви. Уче као луди, раде колико треба (а треба много), храбро истражују и организовани криминал. Стеван Дојчиновић експлодира у невероватног новинара са каквим никада раније нисам радио. Остали га прате у стопу, постајемо заиста добри. Почињу политички притсци, претње тужбама, хаковања, претње, застрашивања. Миран сам – све што објавимо и доказујемо. Радимо по највишим стандардима. Све је то бука, на суду нам не могу ништа. Али, остајемо сиромашни. Периоди без лове ме страшно муче – то је моја одговорност. Нудим Вукашину оставку. Он ми каже да је тако у целом цивилном сектору и да гурам даље ако могу. Новинари ме подржавају. Настављамо.
2014. – Пет пројеката не пролази. Избијају поплаве. Донатори преусмеравају паре на помоћ и обнову. Седам месеци нико не прима ни динар. Део новинара се одваја и формира КРИК. Остали кажу да не одустају, почињу да дају часове језика, раде за друге организације и ко зна све како преживљавају. Немам образа да одустанем. Гурамо даље.
2015. – Неколико претходно развијених дугорочних, одлаганих пројеката, један по један, добијамо и бацамо се на њих. Сваки је све бољи, више то нису млади новинари, сада о много чему знају више од мене. Укратко – разбијају. Појачавамо се најзад и у менаџменту (једна особа, али сјајна). Улазимо у енергетику, животну околину, ЛГБТИ, судство, све теме за које се треба специјализовати. Све успева. Не могу да верујем. Добијамо још две награде, једну за серију прича о поплавама коју смо радили без пројекта, као одговорни новинари. Истовремено, дивљачки напади на нас у Информеру и на ТВ Пинк се распламсавају у нешто што нисам могао да поверујем да је могуће.
2016. – Ипак поново конкуришемо код Холанђана, вративши се корупцији као теми, јер немамо избора. Пројекат пролази, али постаје ненормално тежак. Све тражи више рада и времена него што је предвиђено. Једини који све време верује да ће све бити ОК је Дино Јахић, главни уредник, а њему верујем потпуно. Дино испада у праву (као и обично). Све су завршили. Две три мечке су родили, али – завршили. Када смо писали финални извештај, нисам могао да верујем колико је постигнуто. Остали медији углавном потпуно прећуткују открића. Ништа ново.
2017. Фебруар – Чујем гласан механички ударац из редакције, јурим да видим да ли се неко повредио, улазим и видим пола ствари са Диновог стола на поду, а остали скачу и вичу. Номиновани смо за три приче са холандског и једну са пројекта ЕУ делегације за Европску новинарску награду. Нисам ни знао да су конкурисали. Два дана касније, крајем радног времена, схватам тежину вести. Сат ипо слушам гласну музику у канцеларији. Закључам врата, па мало ђускам. Мислим, не надам се награди, Панама пејперс, Фајненшл тајмс и Медиапарт су у конкуренцији. Али, и ми смо у тој конкуренцији. Колико је то добро! Некако у исто време, добијамо још два пројекта и ја схватам да први пут од када га водим, ЦИНС није ни у каквој кризи. Моментално губим краткорочну меморију и не могу да је повратим.
2011. 20. Април, 20:45
Гледам пренос доделе на интернету и прочитају нас као победнике. Цео тим у Амстердаму, само нас троје у Београду, спремни да промовишемо часно учешће ЦИНС-а. Како сад ово – треба да пошаљемо саопштења, а само једно је прављено за победу, онако стидљиво, готово тајно. Твитујем једном да смо победили, па се бацам на остали посао, али после пет минута гледам телефон како скаче по столу, стотине ретвитова, одговора, честитки, на Фејсбуку лудило, телефон почиње да звони… ОК. Промоција је, значи, успела. Шта сад да радим? Устанем, сипам мени и мојој Маји, истинској жртви успеха ЦИНС-а по једну ракијицу, завалим се у кауч и бленем у удаљену тачку. Не могу да реагујем адекватно – како се на ово реагује? Да је нека криза, па ајде, то тренирам већ десет година, али ово… Одем да спавам. Сутра – меморија на свом месту, ради као сат, одем да трчим поред реке са псом, па право на ТВ интервју. Почео је други део историје ЦИНС-а.
Ваљда ћу то умети?
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.