Вести

08. 05. 2017.

Извор: Истмедиа

Већина медија у Бору на ивици опстанка. А ево и разлога

Стање у борским медијима је најтеже од када се у овом граду преносе писане речи, оцена је свих медијких радника. Не постоји ниједан локални штампани медиј, ТВ и радио (некада ШРИФ) остао је без великог броја новинара и једва успева да опстане на тржишу иако нема конкуренције, а веб портали свој посао обављају практично волонтерски. Суфинансирање медија у општини Бор касни, а прошлогодишњи минимални буџет намењен за ову законску обавезу, као и цела процедура, спроведени су на начин због којих боље да није ни постојао.

Колико општински челници заиста придају значај медијима у граду, говори податак да у Општинској управи не постоји ниједна особа задужена за медије. Иако нам у општинској управи неки извори тврде да је за помоћника председника општине за информисање постављена бивша директорица ЈУ Спортски центар „Бор“ Бојана Длбокић, она то негира. И то довољно објашњава какав је однос власти према медијима.

Длбокић нам се јавила на телефонски позив, али каже да не може да одговори на питања да ли зна да у Бору постоје притисци на медије, да ли зна како медији, неопходни за развој демократског друштва, преживљавају кризу, због чега је локална самоуправа у Бору међу најнетранспарентнијим у Србији, зашто у источној Србији (изузев Неготина и Зајечара који је у блокади) једино Бор касни са спровођењем законске обавезе о расписивању Конкурса за суфинансирање медија у 2017., јер, наглашава она, у општинској управи има друге обавезе.

Дугогодишњи новинар Радио Београда 1 и Вечерњих новости, сада аутор текстова на порталу solarismediabor.rs, Брана Филиповић, оцењује да је целокупна слика новинарства данас у Бору „жалосна“.

Бор је, подсећа он, након силних натезања са приватизацијом, остао на једној телевизији и неколико интернет портала.

“Писаног новинског трага готово да нема, јер је лист РТБ-а „Колектив“  интерно гласило, и као такво служи уском кругу запослених. Дојучерашње јавно предузеће РТВ Бор (ШРИФ) се из општинског буџета не финансира пројектно, него јавним набавкама и то за директне преносе седница СО. За тај посао се издвајају велика средства, а остатак, ако га уопште буде, преостаће за једно 15 или 20 овдашњих медија и медија “са стране”. У таквим условима немогуће је имати квалитетно информисање. Нема става ни коментара, истраживачких тема, често и потпуних информација. Уколико би се учинио корак напред, уследиле би „пацке“ и онда уредници немају баш никаквог избора. Могли би лагано да угасе екран и да се преселе у Националнус службу за запошљавање”, закључује Филиповић.

Он сматра да у Бору недостаје и одговорно новинарство, оно које не доводи у сумњу да има спиновања, рекламерства, острашћености, незнања.

“Дешава се и најгоре – да медији, неретко, више дезинформишу и збуњују него што правовремено, тачно и објективно обавештавају. Јесу и новинари криви за срозавање своје професије –  неретко изостаје и етика, али овај частан и достојанствен посао највише урушавају они који би требало да га чувају од бахатости и осионости. Јер, нема демократије без слободног новинарства, нема напретка у друштву без способних и одговорних новинара”, уверен је Филиповић.

И власник фирме „БОНЕД“ из Бора, издавач листа „Тимочке новине“, и донедавно недељника „Борски проблем”, Љубиша Маринковић, сматра да је стање у медијима у Бору, као и у читавој Србији – очајно.

„Нисам сигуран да локална власт у Бору тачно зна шта ради, али то што ради има обележје бахатости, примитивизма и самодовољности. У околностима у којима први човек општине може да, посредством директора јавних предузећа и установа пита све грађане Бора ”ко вам даје плате”, јасно је да је шачица друштвено-политичких медиокритета поверовала да је сама себи довољна и да је могуће без последица господарити истином, туђим новцем, туђим судбинама, запошљавањем, отпуштањем и свакојаким методама понижавања свих који не мисле и не раде оно што им се каже“, подвлачи Маринковић, који је због аналитичко-коментаторског текста зарадио кривичну пријаву за увреду. Реч је о тексту „Браћа Петровићи трче почасни круг“, а прво рочиште је заказано за 22. мај, тачно у подне. У међувремену је, по директиви првог човека општине, „истеран“ из зграде биоскопа “Звезда“ после деценије боравка, иако је за канцеларије редакције уредно плаћао закуп.

Он оцењује да је тренутно стање медија на локалу неодрживо. Према његовом мишљењу, погубно по медије, па и у Бору, је што власт поред ускраћивања елементарне финансијске помоћи (сходно закону) медијима ускраћује и информације, право на рад и обавезу да грађане информишу целовито, истинито и свеобухватно. Још погубније је што се новац грађана, мимо закона, немилице даје онима који се баве пропагандом, пласирањем дезинформација и прикривањем истине од народа.

„Оваквом стању су увелико допринели и сами медији и запослени у њима, па и њихова удружења. У борби за голи опстанак нестала је солидарност и потреба за организованом одбраном професије, а прибегло се концепту ”стрпљен спашен”, што је за медије, који се налазе између народа и власти, и које мора да карактерише динамичност и борба за прогрес, погубно. Без подршке и поверења народа медији имају мале шансе да опстану“, оцењује Љубиша Маринковић.

Главна и одговорна уредница Радио-телевизије Бор, Данијела Нововић, слаже се да је  лоша финансијска ситуација заједнички проблем свих новинара и медијских радника, како у Србији тако и у Бору.

“Сви преживљавају, сваки дан је са стрепњом и неизвесношћу хоћемо ли успети да платимо све рачуне и сакупимо неки новац за плате. Нема тржишта, нема великих оглашивача, поготову не на регионалним и локалним станицама, сви они одлазе на националне медије”. Поред тога, сматра Данијела Нововић, “процес приватизације медија донео је штету и то не само оним медијима који су до тада били у власништву локалних самоуправа већ и оним другима који су од почетка били у приватном валсништву. Локалне самоуправе сада издвајају мање новца за медије него раније,конкурси се спроводе углавном у супротности са законом и далеко од првобитне идеје од које се кренуло приликом доношења измена Закона о информисању и медијима.”

Зарад опстанка, Телевизија Бор је рационализовала трошкове, била је принуђена и да смањи број запослених и зараде, али све су то били потези који су морали да се догоде да би се опстало на тржишту.

“Данас се телевизијама називају и куће које имају до петоро запослених, немају целодневни програм, викендом чак немају ниједну информативну емисију већ емитују програм углавном из размене јер немају кадровске капацитете и техничке могућности да припреме програм, али зато добијају средства на конкурсима локалних самоуправа. Данашњи аудиторијум, нажалост креирају и таблоиди, па су професионални новинари доводени у ситуацију да се такмиче са нечим што је све осим новинарства, а квалитет, стручност, техничка опремљеност и искуство у послу данас очигледно нису на цени”, каже она.

Истиче да су новинари ове медијске куће суочени са институцијама затвореним за медије и строгој контроли информација, што новинарима знатно отежава рад.

“Све већа затвореност институција и поштовање хијерархије у одлучивању међу службеницима и њиховим претпостављенима, отежава свакодневан рад, новинар је принуђен да дозволе за изјаве саговорника тражи по процедури која траје и по неколико дана. Стиче се утисак да је и најбаналнија чињеница подигнута на ниво службене тајне”, каже уредница РТВ Бор.

Она сматра да су се стекли услови за измену Закона о јавном информисању и медијима, да локалне власти морају да издвајају више средстава за медије, да расписују конкурсе и поштују услове конкурса при додели и правдању средстава и да се предвиде казне уколико то не учине.

“Неопходно је утврдити и шта је јавни интерес и да се размотри модел програмског суфинансирања медија који је основни производ рада информативних редакција, а не пројектног финансирања”, каже наша саговорница.

Веб портал Бор030 најстарији је информативни сајт у општини Бор. И уместо да то буде предност у односу на остале портале, он дели судбину осталих портала који се баве локалним извештавањем. Сваког месеца суочава се са истим проблемом. Како платити рачуне, хонорарне сараднике, осавременити опрему…

„Медији у Бору деле судбину локалних медија у другим мањим местима у Србији. Цензура, аутоцензура, разне врсте притисака, потешкоће у финансирању, институције које су затворене за медије и које нерадо дају информације од интереса за јавност су водећи проблеми са којима се новинске редакције у Бору сусрећу“, каже за ИСТ Медиа уредник бор030, Игор Митровић.

И овај сајт муче исти проблеми као и остале борске сајтове. Мало заинтересованих оглашивача и корисника медијских услуга доводи до тога да су медији принуђени да се у значајној мери финансирају пројектно.

„Подржавам пројектно финансирање, али не да оно буде главни извор прихода медијима јер се и на тај начин врши одређени притисак на медије. На жалост, стање привреде у Бору је такво да нема много фирми расположених да плате чак изутетно ниске цене реклама на телевизији, радију, листовима и порталима. Средства која Општина Бор издваја за суфинансирање медијских пројеката су недовољна да се реализују квалитетни пројекти. Производња аналитичког и истраживачког медијског садржаја је дуготрајна и скупа зато је мало таквог садржаја у борским медијима“, сумира Митровић.

Он закључује да новинарима и медијским радницима предстоји озбиљна борба за подизање квалитета садржаја и враћанске професије на статус “седме силе”.

Из Бора за Блиц годинама уназад извештава Дејана Кецић, која се осврће на занатски део посла и каже да се до информација тешко долази због незаинтересованости и затворености институција, па су многи новинари принуђени и да се што чешће обраћају поверенику за информације од јавног значаја како би добили одговоре на постављена питања.

“На разне догађаје се медији позивају селективно, што је недопустиво, јер многи остају ускраћени за информације. Чини се да ова стагнација медијског развоја траје предуго. Власт као да је сама себи довољна, а све је и мањи отпор новинара према таквом опхођењу самовоље појединаца. Све то директно утиче и на правовремено и тачно информисање грађана”, скреће пажњу дописница Блица.