Вести

18. 05. 2017.

Аутор: Јасмина Добриловић Извор: Цензоловка

Остати без посла: Искуства новинара који више нису могли да издрже

Петоро новинарки и новинара који се више нису добро осећали у медијима у којима су годинама радили, који су желели или били принуђени да све почну из почетка, за Цензоловку говоре о томе како су прошли кроз праву драму, али и о олакшању и препороду

Приватизација медија је, уз економску кризу, довела до отпуштања великог броја новинара и других медијских радника. Конкурси за нове послове скоро да и не постоје. Истраживали смо шта раде и како се сналазе они који су дали или добили отказ.

Неки су какав-такав посао пронашли у струци, док су се други одлучили за позив који нема никакве везе са журналистиком.

У последње време све чешће можемо чути да неће имати ко да нас лечи у будућности јер доктори из Србије одлазе у иностранство, најчешће Немачку. Да ли ће имати ко да нас извештава, да нам преноси вести од јавног значаја – истинито, а истовремено и достојанствено?

Мада ће неко рећи да се у новинарство улази из љубави и да се у тој професији не очекује новац, јасно је да ситуација у медијима никада није била беднија. Примери оних који одлазе из протеста јер се њихове редакције више не држе професионалних стандарда су храбри, али, нажалост, ретки.

Колико још има оних који су спремни да стану у одбрану и личне и професионалне части упуштајући се у несигурно и неизвесно?

Вељко Пајовић: Више ми је мука од оног „боље ишта него ништа“

Вељко Пајовић воли посао радијског водитеља и новинара, али га је, каже, ситуација у којој се налазио последњих 10 година натерала да напусти кућу у којој је радио 24 године.

Почео је да ради на РТВ Студио Б 1992. године, а од 1996. могао се чути у култној емисији „Београдска разгледница“. Као водитељ и уредник добио је Награду града Београда за новинарство за 2014. годину.

Почетком прошле године дао је отказ јер више није могао да ради свој посао на том радију. Мајка га је подржала, иако свесна да он због такве одлуке „одлази на улицу“. Подршка је стигла и од пријатеља који знају Вељкове животне и професионалне принципе. По одласку из „Београђанке“ осетио је, како каже, велико растерећење јер је скинуо огроман терет притисака којима је био изложен. Онда је уследила потрага за послом.

Из Студија Б бих отишао и овако и онако, пре свега због несношљиве уређивачке политике, али исто тако и због чињенице да су ми понудили плату од око 30.000 за месечни рад, што је десет пута мање од новца који тамо зарађују неке особе

„Одмах сам ступио у контакт са колегама из Радио Београда. Сви су богзна како били заинтересовани за сарадњу – од Београда 1, преко Београда 2, до Београда 202, али до сарадње није дошло.“

Није се предао. Недавно је са колегом тонцем покренуо интернет радио-програм под називом „Јутро на нету – гледајте да ме слушате“. Пријатељи су му помогли да набави опрему. Слушаоцима се обраћа радним данима од 8 до 10 ујутро.

„Задовољан сам чињеницом да сам смогао снаге, воље и храбрости да у овим годинама кренем од нуле. Људи који нас слушају кажу нам да звучимо као и сваки прави радио, а то нам је највећи комплимент. Ускоро ћемо све да озваничимо, оснујемо фирму и кренемо у озбиљно пословање. Само да преживимо почетак. Што се тиче прихода, немам их ни сада. Сналазим се на све могуће начине да преживим. Али страх ниједног часа нисам имао. И посао који смо покренули још увек не даје финансијске резултате, јер је за приход потребно неко време. У бившој кући сам доведен до стања да једноставно нисам имао шта да изгубим. Поштујем сваки новац, али више ми је мука од логике „дај шта даш“ и „боље ишта него ништа“. Из Студија Б бих отишао и овако и онако, пре свега због несношљиве уређивачке политике, али исто тако и због чињенице да су ми понудили плату од око 30.000 за месечни рад, што је десет пута мање од новца који тамо зарађују неке особе.“

Кајања нема због одласка са Студија Б. Сада, када прође поред зграде „Београђанке“, Пајовић каже да осећа равнодушност.

„Радио уз који сам одрастао и који ми је обележио детињство, рану младост и професионалну каријеру уопште не слушам, нити имам жељу да га укључим. Телевизију тек не гледам.“

Иако је по струци правник, свој посао види искључиво испред микрофона. Жели да, као што је био и у бившој кући, преко интернета буде у служби грађана. Нема материјалну сигурност радећи на овај начин, али љубав према новинарском послу тера га да гура даље.

Тања Његомир: Прија ми слобода после „корпорацијског ропства“ у Танјугу

Тања Његомир је у децембру 2015. године, када је влада донела одлуку о гашењу Танјуга, као и сви запослени добила отказ.

„Одредба је злоупотребљена како би ангажовањем преко уговора о делу у фирми остали да раде они који су били некоме по вољи – заступнику капитала, влади, неким министрима… могу само да нагађам, јер јасно прописаних критеријума није било. У таквој смутној ситуацији нико се није могао осећати пријатно, осим можда оних који су је осмислили. Тако сам се и ја осећала конфузно и лоше, без обзира на то што сам професионалне оквире Танјуга одавно превазишла и нису ме задовољавали стандарди који су тамо владали, па сам већ годинама размишљала да напустим тај посао.“

Одлуку су уместо ње донели други. После 17 година рада у Танјугу, Тања је осећала одговорност за егзистенцију своје породице и страх од онога што је чека.

„Сада, после више од годину дана од тих догађаја, прилично сам индиферентна према свему, јер се у Србији дешавају свакаква чуда, па што не би и ово с Танјугом. Осећај страха више немам, чак ми пословна слобода коју имам после дугогодишњег ‘корпорацијског ропства’ прија.“

У време када је добила отказ у Танјугу имала је и здравствених проблема. Због сломљеног скочног зглоба, два месеца је носила гипс, четири месеца је одлазила на терапије и тек после опоравка који је трајао дуже од шест месеци, кренула је у потрагу за послом.

Одлазак у Танјуг последњих година поредила са одласком на робију

„У почетку сам питала пријатеље у послу да ли и колико могу да помогну. Већина није могла или није хтела да помогне, али било је и оних који јесу. Данас пишем предузетничке приче за пословни интернет портал BIZlife. Јако су ми занимљиве те судбине људи и њихових бизниса. Пишући о предузетницима, и сама сам схватила да је имати свој посао далеко лепше него радити за другога. Повремено напишем текст и за дневни лист Данас, а постоје још неки договори који су у повоју па њихов садржај не бих засад откривала. С времена на време конкуришем за неки сродан посао, јер у новинарству званичног запошљавања готово да нема, али мислим да су ту реално мале шансе за запослење, јер је посла мало, а незапослених много. Постоји и предрасуда због које послодавци уопште не желе да запошљавају жене средњих година. О томе би се дало много дискутовати, али у неком другом тексту.“

Кад је остала без посла, имала је подршку чланова своје породице, мада су они били уплашенији од ње. Било јој је тешко, али је уједно осећала и олакшање што више неће морати да иде на посао сваки дан, јер је одлазак у Тањуг последњих година поредила са одласком на робију.

„Породица се сада навикла и прихватила насталу ситуацију. Наравно да сам од почетка имала њихову подршку. Страх од губитка посла јесте један од најстреснијих догађаја у животу, али у основи, сви страхови су само фикција и потпуно је нереално очекивати да ћете ‘умрети од глади’ ако изгубите посао. Па нећете. Јер ако било шта предузмете, наћи ћете начин да преживите, а често и да пронађете нешто што ћете волети да радите а за шта нисте имали времена док сте били свакодневно ангажовани по 10 сати на послу који не волите, или у фирми коју не волите, или са људима са којима апсолутно ништа заједничко немате.“

Сећа се првих година проведених у Танјугу. Каже да су углавном биле добре јер су тада у тој кући радили новинари и уредници од професионалног интегритета. Доста је научила радећи за Телеграфску агенцију нове Југославије: брзину писања и мишљења, одвајање битног од небитног, упознала је занимљиве људе, путовала по земљи и свету када су ту кућу водили професионалци који су знали шта је новинарски посао, а новинаре третирали с поштовањем, подстичући их да на најбољи могући начин раде свој посао. Нажалост, тврди Тања, то данас није случај.

„Данас немам апсолутно никакав осећај према бившој кући. Ни позитиван, ни негативан. Равнодушна сам. Дала је она мени доста, али сам и ја њој дала још више.“

Када је о новинарству реч, Тања Његомир сматра да је професија у великом проблему и код нас и у свету. Убеђена је да су проблеми вишеструки, дубински и незаустављиви.

„Зависност новинарства од загрљаја политике или оглашивача довела је до аутоцензуре која се више не може избећи. Јер независног новинарства заправо нема. Такво би једино било истинско трагање за истином. Следећи, не мањи проблем, јесте сужавање медијског простора и све мање посла у новинарству. Мислим да су конвенционални медији изгубили битку над интернетом, а проблем је још дубљи јер то нису схватили па не покушавају да прилагоде своје пословање новим условима, већ по сваку цену покушавају да задрже статус qуо.“

Све то доводи до даљег отпуштања људи. Ко се не прилагоди тржишту интернета, не може очекивати добру будућност, закључује новинарка која ради као „слободњак“.

Сања Градић: Одлазак из новинарства ју је препородио

Новосађанка Сања Грандић није желела да се прилагођава тржишту. Своју будућност не види у новинарству иако је завршила журналистику на Филозофском факултету у Новом Саду.

Као студенткиња, почела је да ради за покрајински јавни сервис, у редакцији информативног програма. После четири године прешла је у Новосадску новинарску школу у којој је провела више од годину дана.

Новинарску каријеру завршила је са 30 година као уредница портала Bebac.com, прошле године.

Када дођу дани у којима се човек ујутру тера да крене на посао – јасно је да такав осећај више није добар ни за особу, а ни за посао. Тако да сам се, када сам последњи дан изашла са посла, осећала ослобођено и растерећено

„Два месеца након што сам се вратила са породиљског одсуства схватила сам да не желим више да радим посао за који сам се школовала и који сам заиста волела. До тога је довео низ околности због којих ја више једноставно нисам видела себе у новинарству. Када дођу дани у којима се човек ујутру тера да крене на посао – јасно је да такав осећај више није добар ни за особу, а ни за посао. Тако да сам се, када сам последњи дан изашла са посла, осећала ослобођено и растерећено.“

Пре него што је званично завршила са новинарством, додатно се обучавала у областима које нису блиске њеној професији. И за њу и за породицу уследила је велика промена, али набоље.

„Мој супруг је све време био уз мене и као подршка, али и као глас разума који ми је дао ветар у леђа. Шира породица је у почетку била скептична, али се то врло брзо променило. Сада радим два најлепша посла на свету и кројим своје време онако како мени одговара, без стреса и било каквих негативних осећања. Радим као масер терапеут и држим обуку за родитеље за масажу беба. У међувремену сам добила међународно признат сертификат инструктора за масажу беба.“

Радећи новинарски посао научила је доста, изградила себе и заокружила један животни циклус.

„Упознала сам дивне људе, постигла неколико значајних успеха у области подршке родитељству у Србији и схватила које су моје личне и професионалне границе. Заиста ми је то искуство било од непроцењиве важности.“

Новинарство је њена велика љубав коју негује пишући повремено за један сајт за маме.

Снежана Некић: Скрхана, издана, тужна, бесна отишла са Студија Б

За разлику од свог бившег колеге са РТВ Студио Б, Снежана Некић нема никакав посао. Као и Пајовић, сама је одлучила да напусти медиј за који је као организаторка радила 21 годину.

„Волела сам свој посао, организаторски, на Радију Студио Б. Дошла су нека нова, модернија времена, па су изгласали да се сви медији у Србији морају приватизовати. Већина је пре или после приватизације отишла са Студија Б, како се ко снашао. Гашена су радна места под изговором да су непотребна. Тако и моје радно место избрисаше и мене пребацише на телевизију да радим посао оператера на телепромптеру илити ‘идиоту’.“

Брзо се снашла на новом радном месту јер убацивање вести у промптер не види као неку мудролију, али то, како каже, једноставно више није био посао. Велики проблем јој је представљало и тромесечно кашњење плате.

„Одлучила сам да нећу радити више на СТБ. Јавим правној служби да ми ураде решење о раскиду радног односа. Једва дочекаше, и тада схватим да сам ја само један број у њиховој картотеци, без обзира на све године немања и имања живаца, снаге, воље, жеље… Уговор сачињен у три примерка, један мени, остала два њима. Потпиши овде, узми папир, врати службени мобилни уређај, картицу… И то је то. Довиђења и срећно, рекоше моје бивше колегинице. Скрхана, издана, тужна, бесна, плачљива отишла сам од њих.“

Од 1. фебруара послала је своју радну биографију на преко 50 адреса, тражећи посао секретарице, продавца, помоћног радника, особе за чување деце. Нико јој није ни одговорио на мејл

 Одмах је кренула у потрагу за послом на неком другом месту, верујући да вредни, марљиви и одговорни људи заслужују пристојан однос послодавца и плату. Мислила је да ће наћи посао у некој другој кући.

„У ТВ Happy ми је понуђен посао. Одем на разговор, одмах будем примљена. Организаторски посао, помислим у себи да је то супер, дајте људи да радимо, хајде, желим, хоћу, могу, имам знање, искуство, од најбољих сам учила…“

И у кући са националном фреквенцијом задржала се само четири месеца. Каже да је радила шест дана у недељи, у три смене.

„Једва сам чекала да ми истекне уговор потписан на три месеца. Десет дана пре истека уговора и тамо ми је престао радни однос. С радном књижицом, непуних 50 година живота и 30 година радног стажа одлазим на Биро за незапослена лица. Супруг и ћерка, иначе бабица по струци (наравно на бироу већ годину дана), рекоше ми да је здравље најбитније и да се не нервирам, биће посла, способна сам ја, наћи ћу га.“

Али посао још увек није нашла. Од 1. фебруара послала је своју радну биографију на преко 50 адреса, тражећи посао секретарице, продавца, помоћног радника, особе за чување деце. Нико јој није ни одговорио на мејл.

„Некада помислим да сам пренаглила са одлукама које сам доносила у последње време и да је требало да као већина ћутим и трпим… Али кога, због чега, зашто, чему?! Живела сам за тај Студио Б као већина мојих колега. Клели смо се у ту кућу, радили прековремено, правили је, дизали на ноге.“

Педесетогодишња незапослена Снежана Некић се не предаје. И даље прати огласе за посао јер се од улоге супруге, мајке, тетке и ујне, како каже, не може живети. Именик са контактима и даље чува и нада се да ће доћи боља времена када ће јој та свеска опет затребати.

Вања Ђурић: Тешко је пронаћи редакцију у којој се ради за јавни интерес

Сећате ли се када је прошле године ова 35-годишња новинарка одлучила да се опрости од „сигурног државног посла“ и оде из Радио-телевизије Војводине?

То Вањи Ђурић није први пут да да отказ. И раније је напуштала послове. Сам чин давања отказа не доживљава као нешто храбро или страшно. Вања не трпи „забрањене теме“, фаворизацију одређене политичке опције или политичара, као ни рад за минималац.

„Одлазак са РТВ-а другачији је само због контекста у којем се догодио, због смене једног броја мојих колега, увођења цензуре и деградације нас неколико, због чега се јесам осећала изузетно лоше и што је озбиљно нарушило моје здравље.“

По напуштању РТВ-а радила је хонорарно за различите портале, сарађивала са људима из света маркетинга, и тај период јој је пријао пошто због здравствених проблема није била у стању да ради пуно радно време. Њена млађа сестра навикнута је на чињеницу да новинарски посао доноси неизвесност и турбуленције.

Програм РТВ-а више не гледа јер јој тешко пада у шта се, како каже, та кућа претворила

„Понекад ме и ‘грди’ и говори да је требало да одем одавде и уновчим сва знања и вештине, али никад је нисам послушала. И даље се борим и увек покушавам да нађем разлог да не одем из земље.“

У Србији је тешко пронаћи редакцију у којој се ради за јавни интерес, сматра Вања. Тражећи посао у струци, почетком ове године постала је део тима редакције Балканске истраживачке мреже БИРН. Ради као новинарка њиховог портала Балкан Инсигхт и то је за њу потпуно другачији начин и рада и размишљања од оног на који је навикла.

„Осим што се подразумева да све мора бити проверено, тачно, потврђено, из неког новог угла, мораш мало више да се напрегнеш у размишљању како да неку локалну или националну тему објасниш некоме ко, на пример, живи на неком другом континенту и не зна ништа ни о политичким збивањима у Србији, на Балкану, у бившој Југославији… Захтевно је, изазовно, и то је начин рада помоћу којег дефинитвно можеш да надоградиш новинарске вештине.“

Програм РТВ-а више не гледа јер јој тешко пада у шта се, како каже, та кућа претворила.

„Сада, годину дана од разлаза са покрајинским јавним сервисом, поново се врати онај микс туге, шока и љутње јер је неко преко ноћи променио нагоре нешто што је група нас помоћу ‘штапа и канапа’ правила и што су и стручна и шира јавност препознавали као квалитетно и зато што се кућа за коју је пре две године било част радити претворила у новинарску нулу.“

Посао новинара је хуман и може допринети стварању бољег и здравијег друштва, теза је коју заступа и коју ће увек бранити Вања Ђурић.

„Сматрам веома поражавајућим то што је Србија спала на само мали број медија који не подлежу притиску власти или других интересних група, и што смо на ранг-листи слободе медија на лошијој позицији у 2016. него у 2015. на лествици Репортера без граница.“