Вести
23. 05. 2017.
Одговор председника НУНС-а државном секретару за информисање
Пресвлачење голе истине
Неке су истине толико очигледне да људи, просто, одбијају да их утуве у главу. Али то не сме бити манир државног чиновника задуженог за информисање, без обзира што му каријера кипи од праксе да голе истине пресвлачи по налогу тренутног послодавца. О Нину Брајовићу је реч и његовом новом заобилажењу истине!
Које су то чињенице које државни секретар за информисање одбија да призна:
1. На седници Националног конвента о Европској унији (Радна група 10 – информационо друштво и медији) одржаној 15. марта ове године четврта тачка дневног реда гласила је: „Нацрт закона о јавном информисању у медијима: Нино Брајовић, државни секретар у Министарству културе и информисања (Нацрт закона у прилогу);
2. Свим учесницима седнице, уз дневни ред, електронском поштом прослеђен је и Нацрт закона о јавном информисању;
3.Никола Марковић, координатор Радне групе НКЕУ за поглавље десет, на изричито питање НУНС-а како је дошао до спорног Нацрта закона, експлицитно одговора: „Нацрт сам добио из Министарства културе и информисања“);
4. На самој седници, Нино Брајовић је, између осталог, говорио о нацртима два закона о Тањугу, саопштио присутнима да је формиран тим за израду Медијске стратегије и обавестио их о паралелном раду на изменама медијских закона и Медијске стратегије;
5. Међу именима које је Брајовић излицитирао као учеснике радне групе за израду Медијске стратегије, налази се и име Љиљане Смајловић - „испред новинарских удружења“;
6. На питање - да ли та платформа радне групе може да се искористити и као платформа за коментарисање закона, речено је да се сугестије могу доставити до 1. априла.
То су, дакле, факти које Нино Брајовић ни не покушава да оспори. Уместо тога, државни секретар прибегава Лењиновом геслу, деведесетих жестоко практикованом на РТС-у, које каже да „лаж која се довољно често изговори постаје истина“, па у свом обрачуну са истином користи застарелу муницију попут оне да је НУНС подржао антиевропски Закон о јавном информисању из 2009. године или ми спочитава како тврдим да “НУНС-у припадају заслуге за то што је Уставни суд пре седам година укинуо драконски медијски закон”!
НУНС никада није подржао Закон о јавном информисању из 2009. године: јесте имао другачији приступ том закону од УНС-а; јесте уз помоћ посланика ЛДП амадманима успео да „ублажи“ рестриктивни закон и јесте (изгуглајте, Брајовићу) поднео иницијативу којом је од Заштитника грађана тражио да покрене питање о уставности тог закона.
Узгред, Брајовић лаже и кад тврди како је Уставни суд прогласио неуставним Закон о јавном информисању: истина је да је Уставни суд Србије прогласио неуставним само неке одребе тог Закона.
И на крају да се осврнем на једину стварну чињеница којом Брајовић у свом памфлету барата: да, признајем да сам подржао Закон о информисању из 2009. године. Да, као што жалим за 6. октобром и лустрацијом која би дотакла и оне патриоте који су деведесетих са микрофоном РТС-а у рукама „ослобађали“ хрватске градове или као што сам бесан јер „Сабља“ није „проветрила“ и неке медије, да, здушно са подржао репресивне мере против тадашњег „олоша“ који је преплавио киоске. И, да: учинио сам то као Славиша Лекић, новинар са са двогодишњим стажом члана а не као председник НУНС-а!
И нема те ствари у двадесет и три године дугој историји које би НУНС морао да се стиди. За разлику од историје УНС-а, коју су обележили разни миновићи, комракови, брајовићи и слични мештри трансакција између истине и лажи – увек на штету истине.
Овим, дефинитивно, стављам тачку на бављење Брајовићевим лажима.
Славиша Лекић, председник НУНС-а.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.