Вести

24. 05. 2017.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: Цензоловка

Таблоидно лешинарење: Курир поново користи туђу несрећу због тиража

Ако се водимо само емоцијом и изазивањем емоције код читалаца – где је крај? Данас ћемо пустити фотографију човека убијеног у терористичком нападу. Емоција. Сутра објављујемо фотографију момка који се убио. Емоција. А прекосутра? Шта би то читаоце могло прекосутра да дирне? Зумирани приказ отворених рана злостављане жене? Фотографија делова мозга просутих по асфалту? Или – будимо до краја оријентисани ка буђењу емоција – снимак гениталних органа силованог детета?

Када је у издању од 22. маја објавио насловну страну на којој је приказана мајка како на одру грли свог мртвог сина *, постојала је могућност да је Курир исхитрено направио озбиљан професионални гаф, да су их понеле емоције, жеља да се помогне.

Међутим, након што је следећег дана урађено исто, само што овај пут мртвог младића грли његов млађи брат, постало је јасно да је Курир, баш као у многим приликама до сада, одлучан да докаже како етички и професионални стандарди важе само понекад и како се коме прохте.

Да је идеја била само да се публика шокира, а надлежни пробуде, прва фотографија била би и више него довољна (иако етички дискутабилна). Други пут, међутим, то није могло да буде ништа осим експлоатација нечије несреће, с циљем боље продаје и веће „ексклузиве“.

Со на рани

Прича коју Курир доноси уз ту фотографију, заиста је страшна. Младић који је приказан на одру, премлаћен је и понижен пре три године, на јавном месту, од тог се шока никада није опоравио и на крају се, како тврди његова породица, због тога и убио. Особе осумњичене за премлаћивање нису кажњене упркос видео-снимку на којем је забележен читав догађај.

Зашто је, уз такву сторију, Куриру био неопходан и снимак који јавност не информише ни о чему другом осим о чињеници да је младић мртав? Зашто је било неопходно додатно деградирати младића, за сва времена узнемирити и иначе унесрећену породицу?

С једне стране, одговори су крајње једноставни. Курир је читаву ствар могао да заврши добро написаним текстом, породичним и личним фотографијама страдалог младића: просечном читаоцу то би било сасвим довољно да створи слику о размерама трагедије.

На планети је вероватно јако мало људи који би желели да се фотографија њиховог леша једног дана појави на киосцима – што се сасвим сигурно, или можда још у већој мери, односи на особу која се убила и на тај начин побегла од света, јавности и људи који су је окруживали. Самим тим, свако приказивање нечијег тела представља деградацију – иако те особе више нема, иако јој тако мртвој нико не гарантује никаква права, то свакако не значи да је лишена свог људског достојанства. Да не говоримо о породици, пријатељима, свима који су мртвог човека познавали и који ће га, ето, памтити с насловне стране Курира: јер, ове две фотографије заиста су визуелно моћне и тешко да би могла да их засени било која друга успомена или снимак.

С друге стране, међутим, објављивање фотографија мртвих људи изузетно је комплексно и подразумева бројна питања на која не постоје дефинитивни одговори. Да, у случају Курира објављивање фотографије младића у сандуку било је сасвим непотребно. Али, да ли је пре две године било другачије са фотографијом трогодишњег Ајлана Курдија чије је тело склупчано на плажи у Бодруму освануло на бројним насловним странама, а и даље представља симбол страдања избеглица с Блиског истока? Да ли је, ради буђења „савести човечанства“, неопходно објављивање фотографија људи умрлих од глади, бомби или ножева?

Достојанство или право јавности да зна

У научном раду објављеном у оквиру студија на Лондонској школи економије и политичких наука, тамошњи докторанд Тал Морси истиче:

„Фотографије могу помоћи публици да разуме вести. Међутим, у случају нечије смрти, жртве нису изабрале да постану предмет јавног спектакла. Такође, насилна природа смрти која је вредна објављивања, обично значи да визуелни документ – фотографија – згражава и застрашује. Такав визуелни документ могао би да уруши достојанство преминулих и додатно узнемири њихове породице.“

Морси напомиње да се због тога, чак и уколико постоји јасан јавни интерес, новинари морају запитати како да пренесу причу, односно да ли да објаве „комплетну истину“ или да поштују жртве.

„Другачије речено, пред новинарима је изазов да направе баланс између две базичне демократске вредности: људског достојанства и права јавности да зна.“

Чак и уколико медији не успеју да направе баланс, за новинаре, уреднике, па и њихове редакције као такве, било би изузетно корисно уколико би уопште разматрали треба ли нешто објавити и какве су последице објављивања, односно необјављивања. У сјајној студији Џона Визлија са одсека за етику Медијске школе у Индијани описује се како је у мају 1989. отприлике изгледала дебата новинара и уредника листа Сакраменто јунион о разлозима за објављивање и против објављивања фотографије тела дечака који се утопио у опасној локалној реци.

У том конкретном случају, одлучено је да је већа грешка не објавити фотографију него је објавити упркос етичким стандардима. Коначно, и сам Визли констатује:

„Да су нам потребне само чињенице, на терену би нам били довољни само стенографи. Вест и емоција су једно. А фотографија један догађај доводи до емотивног врхунца. Уколико не можемо да донесемо емоцију у новине, тешко да можемо и да испричамо причу – јер, чињенице нису довољне да би се приказала туга или радост.“

Иако ово звучи крајње логично, опет долазимо до проблема. Наиме, ако се водимо само емоцијом и изазивањем емоције код читалаца – где је крај? Данас ћемо пустити фотографију човека убијеног у терористичком нападу. Емоција. Сутра објављујемо фотографију момка који се убио. Емоција. А прекосутра? Шта би то читаоце могло прекосутра да дирне? Зумирани приказ отворених рана злостављане жене? Фотографија делова мозга просутих по асфалту? Или – будимо до краја оријентисани ка буђењу емоција – снимак гениталних органа силованог детета?

Летвица емотивног набоја природно се и стално подиже, па је људима, да би се узбудили или потресли, временом потребно све више јачих „окидача“. А то нас, корак по корак, доводи до некритичког објављивања садржаја који узнемиравају, застрашују, а притом немају никаквог конкретног ефекта.

Пуцањ у празно

Ефекат је можда и кључна реч у читавој овој причи. Нема студије или анализе на ову тему која новинаре не упозорава да пре објављивања фотографија тела умрлих поставе неколико важних питања: Да ли ће ова фотографија нечему допринети или ће само нанети штету? Да ли су овакви снимци иначе превише присутни у јавности? Да ли је ова фотографија у складу с вредностима које желимо да промовишемо?

У домаћим медијима, засад је проблем то што се оваква питања иначе не постављају – било да је у питању фотографија покојника или нека друга осетљива тема, односно материјал. Овдашњи медији су чак, и то без претеране (само)анализе, више него уверени да раде у јавном интересу чим „имају нешто што нико други нема“, односно чим им је у рукама нешто чиме би евентуално могли да повећају тираж.

Најбољи је пример случај дечака Ервина Билицког који је умро након што га је група вршњака претукла. Након првобитних информација које нису одговарале истини о његовом страдању, родитељи су, желећи да увере јавност како је дете пребијено, његову слику из сандука уступили дневнику Блиц. Иако су фотографију могли да опишу и да читаоцима објасне зашто је не објављују, надлежни у том листу ипак су одлучили да је објаве, и то не само на насловној страни већ и у оквиру текста.

Одлучујући о жалби Центра за права детета, Комисија за жалбе Савета за штампу одлучила је 4. априла 2013. да је Блиц прекршио Кодекс новинара Србије у тачкама које се односе на узнемиравајуће садржаје и право на достојанство жртве.

У одлуци се наводи:

„Разматрајући да ли је спорном фотографијом прекршен Кодекс новинара Србије, Комисија је, уз пуно разумевање за бол породице и њихову жељу да докажу да им је син убијен, већином гласова оценила да се објављивање на насловној страни и без икаквог упозорења фотографије које изазива шок, у овом случају не може оправдати јавним интересом, односно жељом редакције да докаже да је младић убијен и да надлежни органи не раде добро свој посао. По оцени већине чланова Комисије, за тако драматичним чином није било разлога, јер фотографија заправо доказује оно што нико и не спори – да је младић ужасно претучен. Такође, фотографију не прати никаква озбиљнија анализа догађаја, разговори са надлежним органима или било шта из чега би се могло закључити да државни органи не раде добро свој посао, већ се то закључује само из делова обдукционог записника и тврдње оца дечака да ће случај бити заташкан. Објављивање фотографије било би, по оцени Комисије, разумљиво да је Блиц претходно искористио сва друга средства да укаже на проблем, што се у овом случају није десило.“

С друге стране, у уредничком коментару Блица који је написан као одговор на жалбу, а потом и објављен, уредништво се позива на жељу да се открије истина и читав случај реши:

„Живот уме да буде суровији од било какве новинске слике, а никакав кодекс неће нас спасти насиља, хулигана, скинса и убица, ако не дођу под удар закона. Због тога су уредници Блица објавили слику недужне жртве.“

Коначно, оно што је овде и најважније: све то није имало никаквог ефекта. Окривљени за убиство осуђен је на симболичну затворску казну, током истраге нестала је већина доказног материјала, Ервинова сестра претучена је вероватно због читавог случаја, а име несрећног дечака помиње се једино још на семинарима медијске етике.

Случај Курира изузетно личи на овај. Породица је дала пристанак за фотографисање одра, све у нади да ће то помоћи разрешењу. Медиј је ту ситуацију искористио и – експлоатишући емотивни статус родитеља и њихову неупућеност у све последице онога што медији раде (што је такође супротно Кодексу) – фотографију објавио не само једном већ два дана заредом.

Потребе за таквом илустрацијом није било: прича је довољно ужасна и без тога, а било је и обиље другог материјала који је могао да се искористи.

Прекршено је право на достојанство жртве, објављен је узнемирујући садржај, а сасвим је неизвесно коме је све то и било упућено: надлежни истражни органи имали су три године да реагују и тешко је очекивати да ће после слике на одру размишљати другачије, док „обични“ читаоци (који ће се сигурно потрести и шокирати) немају никакву моћ да одлучују или да делају.

Фотографије са одра, као и оне снимљене на месту нечијег страдања, свакако су валидан новинарски материјал – информација која је често кориснија и јаснија од текста. С друге стране, на тим фотографијама су људи: људи покојни, људи мучени, злостављани, људи жртве. На новинарима је, и уредницима, да процене да ли је у конкретном случају важнија прича или човек, да ли је објављивање фотографије у јавном или неком другом интересу.

Чак и уколико погреше у процени, важно је да се упитају шта и зашто раде. Зато су, уосталом, и новинари.

 

*Линкови који воде до етички непримерених медијских садржаја понуђени су искључиво ради информисања стручне јавности, са жељом да оно допринесе подизању професионалних стандард