Вести

25. 05. 2017.

Извор: www.jedinstvo.rs

Финансирати медијске садржаје од јавног интереса

Готово да нема дана да новинарска удружења не обавештавају јавност о тешком финансијском стању у медијима. Такав проблем није заобишао ни медије на Косову и Метохији. За штампане медије не постоје правне препреке да новине из централне Србије дођу до читалаца на КиМ, с обзиром на то да је прописима, европским, нашим и наше јужне покрајине, уређена слобода дистрибуције штампе. Супротно томе, електронски медији на КиМ могу емитовати програм само уз дозволу Привремених косовских институција. О новинарству, проблемима са којима се суочавају локални електронски медији на КиМ и њиховом опстанку разговарали смо са Будимиром Ничићем, председником Друштва новинара Косова и Метохије и потпредседником УНС-а.

Новинарство као професија суочено је са огромним изазовима од финансијских до друштвених мрежа које преузимају функцију коју је новинарство обављало. Шта је неопходно учинити да новинарство остане часна професија?

Што се финансијских проблема тиче, потребно је на неки начин обезбедити системско финансирање медија кроз пројекте. Дакле, један од начина на чему наше удружење инсистира годинама је да се обавежу локалне самоуправе да сваке године издвајају одређена средства за финансирање медијских садржаја од јавног интереса. Оно што је најважније у том процесу је да о тим пројектима морају да одлучују независне комисије које су већински састављене од представника новинарских удружења, а не од општинских или партијских званичника. Кад су друштвене мреже у питању оне у многим ситуацијама збуњују јавност, јер свако може да објави шта хоће као вест на тим мрежама. Међутим, углавном су традиционални медији још  ти који имају кредибилитет и оно што је добро мислим да јавност уме да препозна разлику између такозваних медија, односно разних портала без импресума, профила на друштвеним мрежама и слично и традиционалних медија који одговорно раде свој посао.    

Шта је, по вашем мишљењу, узрок томе да се све више из медија губи критичка, професионална и независна прича о најважнијим друштвеним питањима, а да тај посао преузимају на свој начин таблоиди?

Лоша економска ситуација у медијима је узрок тих проблема које сте навели. Не можете од сиромашних медија очекивати да се баве озбиљним истраживачким новинарством. Такође, разне врсте притисака које су повезане за лошом економском ситуацијом новинара доводе то тога да, пре свега уредништва одлучују да се не баве одређеним темама, да их једноставно избегавају. Јавне институције су, на пример, највећи оглашивачи, а били смо сведоци, да су повлачили своје огласе, када би се у одређеним медијима појавила критика усмерена ка некоме у власти. То није само финансијски удар за те новине, већ је и порука свима осталима како се лако може остати без плате ако се дира у тему која не одговара некоме. Све то заједно је довело до тога да многи новинари и одустају од своје професије, да се опредељују за нешто друго. Не бих се сложио са тим да таблоиди преузимају тај посао, јер они по својој основној карактеристици, а то је да су таблоид – не могу тај посао да раде.  

 Новинарска удружења, стручна, медијска јавност па  и политичари   тврде да је функција медија да буду контролор и коректор у друштву. Да ли је тако у пракси?

Нажалост, није тако. Исто као што смо били сведоци укидања огласа, били смо сведоци и укидања емисија, односно да се под различитим изговорима одлучи да се неке емисије не емитују. Наравно, рећи ће многи, да постоје и данас неке сатиричне емисије у којима се критикује власт, али сатира може да исмева реалност, али она не може да замени истраживачке текстове и емисије.

Како оцењујете сарадњу и отвореност према медијима носиоца јавних и политичких функција на Косову и Метохији?

Та сарадња је веома лоша и већина политичара, посебно српских, су потпуно затворени према медијима односно према јавности. Имамо, на пример, људе који су годинама у парламенту Косова, а неки чак и два, три мандата, који се никад нису појавили у некој ТВ емисији, или говорили за медије дуже од 30 секунди. Наше удружење овде на Косову је пре три године установило (не) признања „Црни божур“ и „Бели божур“. Додељујемо их на крају године појединцима или представницима институција. Они који су имали најбољу сарадњу са новинарима и медијима – добијају „Бели божур“, а „Црни божур“ добијају они који су били затворени према медијима. Сваке године је број кандидата за „Црни божур“ много већа него за „Бели“ и из тога закључујем да је сарадња веома лоша. Политичари никако да швате да им је обавеза да јавности, односно грађанима, подносе извештаје о томе шта и како раде. Међутим, и грађани су очигледно кратког памћена и не „кажњавају“ такве политичаре на изборима,  јер не знам како да другачије протумачим то што поједини политичари, које никад нисмо чули да нешто кажу у медијима или видели на ТВ да нешто конкретно раде, годинама опстају на политичкој сцени.    

Посебан проблем је функционисање српских електронских локалних медија  на КиМ. Како видите њихов даљи опстанак?

Већина српских медија на Косову опстаје кроз пројекте и донације којих готово да више и нема. Ако се системски не реши питање финансирања тих медија они не могу даље да опстану. Постоје два правца за   решавање проблема тих медија. Први је да држава Србија престане да се према неким медијима понаша као мајка, а према неким као маћеха. Дакле, Србија преко Јавног предузећа „Мрежа - Мост” издваја неколико милиона евра годишње за финансирање четири медија на Косову. Поставља се питање зашто само четири и шта је са осталих двадесетак електронских медија. На пример, упркос значајном новцу који од државе добија, „Мрежа - Мост” није у стању да обезбеди новинара и сниматеља који би за скромни хонорар извештавали из Гораждевца, највеће српске средине у Метохији, док њихове микрофоне виђамо широм Србије на политичким скуповима владајућих странака. Други правац  је да канал на српском језику РТК 2 коначно постане оно што Србима на Косову припада и да се преко тог канала обезбеди регуларно финансирање квалитетног локалног програма, а самим тим и организација које би се бавиле његовом продукцијом.

Доследно и дуго се  УНС и ДНКиМ боре да РТК 2 постане независни српски канал. Верујете ли да је то у скорој будућности оствариво и да ли би са тим био решен проблем и локалних електронских  медија?

Био би у великој мери решен проблем оних медија који производе квалитетне програмске садржаје које могу да продају том каналу. Да ли ће Срби на Косову добити независни ТВ канал који им припада то сад зависи од политичара. Што се нашег удружења тиче, ми смо урадили све што је било у нашој надлежности, изборили смо се да од Мартија Ахтисарија добијемо независни канал на папиру. Међутим, политичари су то 2012. године упропастили, а садашње политичаре то очигледно не занима. Београд, такође, не занима, иако има механизме да натера Приштину да Србима да канал какав им припада. Не знам шта ми више да радимо. Два пута смо бивша председница УНС-а Љиљана Смајловић и ја писали Марку Ђурићу да нас прими, да му објаснимо ситуацију и предложимо како и шта Београд треба да ради по том питању, али нажалост, ево већ две године чекамо да нађе времена за то. Покушаћемо ускоро код премијера и будућег председника Александра Вучића.

Уколико се законски регулише  издвајање из буџета локалних самоуправа за  рад   локалних медија, очекујете ли да то примене и привремени општински органи  на Косову и Метохији  који ће се инкорпорирати  у Заједницу српских општина?

По слову закона би то требало да функционише и овде на КиМ, међутим да било шта ти органи могу да примене, вероватно се не би звали „привремени“, нити би се звали „органи“. Ако знамо да не могу да плате струју школама, болницама, библиотекама или да обезбеде основне услове за рад тих институција, онда то довољно говори на ком су им месту медији. Не одбацујем могућност да се питање финансирања локалних медија у будућности боље организује кроз рад Заједнице српских општина. Надамо се да ћемо имати прилику и могућност да се као новинарско удружење огласимо поводом предлога статута ЗСО и дамо наша мишљења и предлоге.  

На КиМ су сталне политичке и друштвене турбуленције.  Колико медији  препознају јавни интерес у међуетничкој комуникацији и интеркултуралности?

Нажалост, живимо на простору где је вест ако Србин и Албанац заједно попију кафу. Међутим, више је вести о сукобима, него о сарадњи. Ако се и говори о међуетничкој комуникацији, онда се то ради кроз праћење неких мултиетничких пројеката где је до сарадње дошло из неког интереса, а не нормалне друштвене потребе одржавања добросуседских односа. Ту постоји и један објективан проблем, а то је непознавање језика средине. Данас млади Срби не знају реч на албанском, и обрнуто.

ДН КиМ недавно  је успоставило  сарадњу  са албанским удружењем новинара. У којој мери ће то поспешити медијске слободе у друштву са недемокрастком традицијом какво је косовско?

Имамо добру сарадњу са Асоцијацијом професионалних новинара Косова која окупља албанске колеге. Наши проблеми су углавном заједнички и једино заједничком борбом и упорношћу можемо нешто да постигнемо. После наших заједничких иницијатива и апела већ је постигнут један резултат,  а то је да главни тужилац Косова именовао тужиоца координатора задуженог само за случајеве који се односе на новинаре и медије. Не заборавите, УНС непрестано подсећа да нису пронађене убице, отмичари, а негде чак ни посмртни остаци новинара и медијских радника. Имамо заједничких 13 случајева од 1998. године до 2005. и за разрешавање тих злочина су сигурно заинтересоване и албанске колеге.  Р. К.