Вести
28. 05. 2017.
Атмосфера страха води ка аутоцензури
Бугарски сатиричари оштрим пером одговарају на демократске дефиците. Олигарси који су готово све медије у тој земљи ставили под контролу, реагују бојкотом објављивања и дистрибуције штампе.
Христо Комарницки излази из унајмљеног аутомобила, отвара пртљажник и слаже пакете са новинама у једну велику торбу. Тај крупан човек са плавом бејзбол-капом затим одлази у две мале књижаре. Не, његов посао није разношење новина – Комарницки је омиљени бугарски сатиричар. Заједно са још тројицом колега, од марта је и издавач првог бугарског сатирчног листа „Prass-Press“. Чим угледају тешко натовареног аутора, пролазници одмах прилазе да му помогну. Интересовање за независни лист је велико.
Идеја да политичка сатира попут „Шарлија ебдоа“ буде на киосцима, настала је пре годину дана на једној изложби карикатура посвећеној драматичној ситуацији са медијским слободама у Бугарској. Нејасно питање својине и олигархијске структуре са директним утицајем на новинарски рад, довели су до тога да је Бугарска прошле године са 35. пала на 109. место на ранг-листи медијских слобода коју је објавила невладина организација „Репортери без граница“. Тако је Бугарска на листи завршила иза земаља као што је нпр. Уганда. Према подацима једне студије фондације „Конрад Аденауер“, чак 80 одсто Бугара сматра да медији у њиховој земљи нису слободни.
Цензура део свакодневице
„Граница је одавно прекорачена и било је довољно мотивације за објављивање листа који ће критиковати режим“, каже Комарницки. Телевизија Нова-ТВ дала је отказ његовом колеги Чавдару Николову, вероватно из политичких разлога. Непосредно пре тога, Николов је израдио цртеж премијера Борисова приказавши га као вођу параде који са заставом на којој се види увијен реп, око себе окупља самозване ловце на избеглице. Увијен реп алудира на пластичне траке за везивање каблова којима самопроглашени бугарски стражари избеглицама на граници везују руке. „Премијер се лично умешао како би спречио да Николовљев цртеж даље забавља гледаоце“, тврди Комарницки. И то је само један од примера директног утицаја политичара на велике медије.
Многи запослени у медијима зависе од владе, јер само преко ње могу да дођу до новца који Европска унија издваја за медије. Зато има веома мало истраживања о корупцији, недостатку владавине права или о блиским везама привредних и политичких елита – без обзира што све то последњих година подрива демократију у Бугарској. „Атмосфера страха води ка аутоцензури“, објашњава Комарницки. „Довољна је једна СМС-порука моћника и – прича је завршена. У Бугаарској се све лако организује.“Дистрибуција у сопственим рукама
Оснивачи листа „ Prass-Press “ најпре су имали идеју да издавање листа финансирају читаоци. Пошто им то није успело, сатиричари су подигли кредит и потписали уговор о дистрибуцији са Националном дистрибутерском мрежом. „То шта се онда десило, жива је сатира“, сећа се Комарницки. „На дан објављивања, нигде у центру Софије нису могле да се нађу наше новине. Ниједан једини примерак! Прво смо мислили да су сви примерци распродати. Али онда смо приметили да нешто није у реду.“ У читавој земљи у продаји је било 1.000 до 2.000 примерака.
Многим дистрибутерима било је забрањено да достављају „ Prass-Press “ – то су сазнали од једне продавачице из градића Тројана у централној Бугарској. Власницима киоска који су у понуди хтели да имају „ Prass-Press “ суптилно је стављено до знања да ће имати проблема. „Када сам позвала дистрибуцију да питам за остале примерке, рекли су да их нема! И да је доста дискусије!“ Жена више није инсистирала. Страх да је дистрибутери-монополисти касније више неће снабдевати био је сувише велики.
Када су сатиричари покушали да са дистрибутерима разјасне ситуацију, ођедном више никога нису могли да добију. Сви надлежни нестали су без трага. Телефони су били непрестано заузети, на електронска писма није одговарао нико. „То је попут игре с мафијом у нашој, наводно демократској земљи“, огорчено каже карикатуриста. „Преко нас су могли добро да зараде, али нису они били заинтересовани за то. Хтели су да нас ућуткају.“
Као власници фирме за дистрибуцију, у регистру се наводи неколико имена. Али јавна је тајна да је њен рад под контролом посланика и најутицајнијег бугарског медијског могула, Дељана Пејевског. Њему припада већина националних и регионалних новина, најчитанији интернет-портали с вестима, као и телевизија ТВ3. Као власник великог концерна он је и најмоћнији оглашивач у земљи.
Покушај забране хумора
Због прећутне забране дистрибуције, сатирични лист мора да пронађе друге путеве како би дошао до својих купаца. Аутори садржај нуде и на интернету, а многе примерке и лично достављају својим муштеријама. Има много власника књижара и трговаца који се одупиру притисцима. Потражња је велика, каже продавац новина Трајчо Малинов, који од почетка деведесетих продаје на Славејковом тргу. Ситуација са сатиричним листом подсећа га на време промена деведесетих година.
Не се ради о послу, истиче Малинов, већ о заједничкој борби за демократију. „Пословни модел карикатуриста зависи од људи попут мене“, уверен је. Бугарски властодршци с тим нису рачунали. Покушај да се Бугарима сада забрани и хумор, довео је до тога да све више људи сатиричарима
нуди помоћ за дистрибуцији листа „ Prass-Press “. „Имамо ли алтернативу? Да ћутимо? Да само све резигнирано посматрамо? Не долази у обзир! Без обзира на то што се осећамо као да идемо главом кроз зид“, смешка се Комерницки и одлучно улази у једну од књижара која неће да одустане од продаје листа „ Prass-Press “.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.